|
|||||
ЖЕРАР ДЕ НЕРВАЛ Овај француски писац чије је првобитно име било Жерар Лабрини,рођен је у Паризу 1808 године.Узео је презиме “Нервал”, јер је сматрао да је потомак “Нерве”-римског императора. У најранијем детињству био је лишен мајчине нежности јер је дат на чување другој особи, а мајка му је убрзо и умрла у Шлезији, где је пратила мужа који је учествовао у ратним походима. Можда је то један од разлога што ће Немачка за њега остати везана за архетип мајке и што ће се отац у његовим очима појављивати као непријатељски лик. Читао је страствено књиге и то: старе грчке и јеврејске (мистичне садржине), средњевековне народне песме … Детињство и рано дечаштво провео је код родитеља у Мортфонтену, близу Санлиса, где се сретао са суморним пејзажима и упознао са ризницама француског фолклора. Године 1814. одлази у Париз где учи школу у лицеју “Карло Велики”, заједно са Теофилом Готјеом, с којим ће се спријатељити. Прве песме објављује 1826. и у њима слави Наполеона у бајроновском стилу, а наредне године преводи Гетеовог “Фауста” и тај превод му доноси славу и омогућава да уђе у књижевне кругове. То је време борбе за афирмацију нове,романтичарске поетике, којој и Нервал даје свој прилог.Прва збирка песама која која му је изашла звала се “Националне елегије”. Године 1830. Он објављује Немачке песме, свој превод неких песама немачких романтичара, међу њима је свстана и наша Хасанагиница, у којом је и сам Гете био опчињен.У Паризу је једно време радио као новинар. Нервал води боемски живот – који ће приказати у делу Отмена боемија, 1855. – издржавајући се само својим писањем које му не доноси довољно новца. Године 1832. добија наследство са мајчине стране, али упознаје глумицу-певачицу варијетеа, Жени Колон ,у коју се заљубљује, и да би је подржао, Оснива часопис Le monde dramatique, на који троши све што је наследио. Она се удаје за другога, а затим и умире 1842 године. Веза са њом, која је према сведочењу његових биографа била углавном платонска, постаје главни извор његове личне митологије у којој се њен лик идеализује и изједначава са изгубљеном мајком и низом женских божанстава из различитих религија, а његова љубав претвара у неку врсту узвишеног и готово мистичног култа.Склон платонском заљубљивању, целог живота сећао се девојчице Адријане - ћерке месног аристократе са којом се играо једном на трави. Имао је такође љубавне везе са бечлијком Маријом Плејел и арабљанком из Сирије Салеми. После смрти Жени Колон, Нервал креће на путовање по источним земљама чији ће резултат бити књига Пут на Исток, 1851.Звали су га и песник луталица а путовао је још и по Аустрији ,Италији, Египту ,Сирији… Његова књижевна делатност обухвата и позоришне комаде и либрета за опере, који не спадају у његова најуспелија остварења, али међу којима ја за нас занимљив либрето за оперу Црногорци ( Les Montènègrins,1849.), написан у сарадњи са Ж.-Е. Албоазом. У то време започињу Нервалове нервне кризе које се нижу у интервалима: 1849,1851-1852, а нарочито 1853-1854, када је лечен код доктора Бланша у Пасију.Био је у још неким душевним болницама а др. Arven Barin констатује: “Он је мислио да је материјална васиона само низ фантома и привиђења. За њега је стваран само невидљиви свет. Заблуда света, по њему, проистиче из тога што му је затворен поглед иза видљивог света”. Тих последњих година лутао је улицама,запуштен у наступу екстазе,једном насред улице скоро го са рукама испруженим ка небу (“да му дух узлети до једне звезде”).Код пријатеља Максима ди Кампа “пред ковчегом духова” изводио кабалистичке чини “потцупкујући вавилонску игру”. Ноћио је на отпацима поврћа са пијаце а фетиш му је био штап за пијанице са главом у виду исцереног лика на крају дршке. Приписује му се и да је код једне крчме у оближњем парку Pale-Royal, вукао на плавој пантљици живог морског рака као кућног љубимца. Његов ум се, међутим незаустављиво помрачује, што га на крају одводи у смрт: пролазници га затичу обешеног о решетке прихватилишта за сиромашне у улици “Стари фењер”. Нерваловим делом,које је израз његовог уверења да је сан “други живот “, али и покушаја да се супротстави надирућем лудилу и савлада силе мрака које га одвлаче у ништавило, доминира мит о “вечном женском” у коме се спајају његова несуђена љубав Жени Колон,мајка,Богородица,Изида и низ других стварних или легендарних женских ликова са којима се сретао у животу или у својим лектирама. Од значајних Нервалових дела спадају новеле Анжелика,Силвија,Џеми,Октавија,Емилија, затим комедија Корила, студију о старим религијама Изида, неколико страница насловљених као Песме и легенде Валоа и дванаест сонета под заједничким називом Химере. Женске ликове по којима новеле носе наслов критичари сврставају у две групе: групу оних које воде порекло из Нерваловог завичаја и везују се за стварни свет, као Анжелика и Силвија, и групу оних које воде порекло из далеких крајева,Америке, Италије, Немачке, са Истока, и везују се за илуминизам и позориште, као Џеми,Октавија,Изида,Корила,Емилија. Овог пута задржаћемо се на анализи његове новеле Анжелика која има епистоларни оквир у облику 12 писама које приповедач упућује главном уреднику листа Le National. У почетку ова новела је била део фељтона Повест опара Де Бикоа објављиваног у горе поменутом листу са прекидима од 24.10. до 22.12. 1850. Нервал је касније одвојио други део,саму повест опата Де Бикоа,коју је укључио у књигу о илуминатима ( Les Illuminès,1852. ), док је причу о Анжелики,у нешто скраћеном виду,унео у збирку новела Кћери огња, 1854. У делу Анжелика писац са страшћу правог библиофила помно трага по париским библиотекама за ретком књигом коју је видео сасвим случајно код једног уличног продавца у Франкфурту. У тој књизи заправо роману-фељтону под називом Необични догађаји или Повест господина опата грофа Де Бикоа он налази врло занимљив садржај: она се односи на историју Бастиље,даје појединости о побуни калвиниста,о изгнанству протестаната, чувеној лиги лоренских кријумчара соли,о самим бекствима опата Де Бикоа… У том трагању,кроз које се оцртава једна од опсесивних Нервалових тема, тема двојника, наговештена прво на учен и помало хумористичан начин,приповедачевим сусретима са правим и лажним опатом Де Бикоа, а затим ликом Силвена, његовог брата по млеку који га обавештава о значајним збивањима из историје његовог краја. Он наилази на низ “истинитих” а тематски различитих прича које зачињава својим коментарима и фолклорним благом свога завичаја и тако допуњава и обогаћује основну тему: трагање за књижевним предметом које се одвија у дијалектици љубави и смрти.Такође, Нервал верно приказује националну библиотеку,кој,међутим,убрзо добија митске димензије евокацијом Александријске библиотеке и калифа Омара кога приповедач брани од оптужбе за паљевину,што упућује на његова путовања на Исток. “Измишљати у ствари значи сећати се “каже он у писму Александру Дими.Чувена Александријска библиотека била је отворена само за научнике и песнике познате по делима од вредности.Али њена гостољубивост је била потпуна, и они који су ту долазили да читају имали су бесплатан стан и храну за све време боравка. “Књижевна република је једина која мора да буде помало прожета аристократијом,јер аристократија науке и талента никада неће бити оспоравана”. У том сложеном наративном сплету ,средишње место заузима повест Анжелике де Лонгвал, ћерке пикарског властелина из доба Луја XIII ,Жака де Лонгвала де Бикоа-грофа Д’ Арокура, која бежи са слугом свога оца,лепим али сиромашним, грубим и крајње себичним месаровим сином,Ла Корбинијером. После вишегодишњег лутања са мужем кога, упркос недаћама које јој живот са њим доноси,не престаје да воли, она постаје удовица и умире у сиромаштву. Као и друге новеле из ове збирке и Анжелика је поема о сећању,о ономе што се крије у дубинама несвесног. “Не односи се пепео отаца на ђоновима ципела, и онај најсиромашнији чува негде у себи свету успомену која га подсећа на оне што су га волели.Религија или филозофија, све указује човеку на тај вечни култ успомена” каже приповедач у петом писму. А у шестом посматрајући девојчице које на празнични дан у Санлису играју необичну игру-плес попут оних са грчких острва,примећује: “Када човек дође до половине живота,у њему оживљавају успомене на детињство.То је као палимпсест чији се редови помаљају под дејством неког хемијског процеса”. Занимљиво је и писмо племића-заљубљеног пронцијалца из времена Луја XIII,и тај први удварач овако поручује Анжелики се Лонгвал: “ Више се не чудим што обични људи, без снаге Сунчевих зракова,немају никакве врлине,пошто сам данас био тако несрећан што сам изашао не видевши ону дивну зору која ме је увек обасјавала и у чијем одсуству ме непрекидно прати мрачни круг из кога желим да изађем и да видим вас, лепотице моја, и, пошто не могу да живим а да вас не видим, то ме је приморало да се тако брзо вратим како бих стао у сенку ваших дивних врлина,чија ми је привлачност сасвим узела срце и душу; али ту крађу ја ипак поштујем јер ме је уздигла до једног тако светог и тако страховитог места, и обожаваћу је целога живота са ревношћу и оданошћу која одговара вашој беспрекорности”. Нажалост,отац је ухватио младог племића док је покушавао да дотури писмо Анжелики и младић је после 4 дана под мистериозним околностима умро. Нервал сматра да оно што је прикупио о Анжелики у Архиву и Компјењу написано према рукописним документима као и пожутелој свесци исписаној руком од девојке високог рода смелије и од Русоових Исповести. Истичући да су јунаци његових прича стварне личности и инсистирајући на истинитости догађаја ,он тражи алиби за своје писање. Стварна ситуација,коју представља увођење цензуре и чињеница да је Нервал као и Балзак,морао да пише романе-фељтоне да би се издржавао ( иако је Рјансеовим амандманом забрањивано објављивање романа-фељтона), постаје део његовог имагинарног света и укључује се у стваралачки подухват који поетизује стварност. У петом писму он уверава читаоца да ништа не измишља ( о Анжеликиним бекству са Ле Корбијером), али касније се у седмом писму позива на цензуру да би оправдао дигресије које га приближавају Дидроу,дискретно наговештавајући да је та привидна “истинитост” само маска која прикрива фикцију.Пошто им је забрањено да пишу историјске романе они се служе лукавствима (“служе зачине изван главног јела”), то јест приказују локална обележја, специфичност датог времена, анализирају ликове изван приче која је посве истинита. У дванестој глави тај наговештај прелази у посве хипотетички исказ. Нервал трага за причама опата Де Бикоа као Одисеј који на крају проналази своју Итаку, али причу о њему не саопштава у овом делу, него је преноси у друго, што овој новели даје обележје трагања које се не завршава,него непрекидно одлаже. Израз “ у трагању” може читаоца подсетити на Пруста и његова Трагања за изгубљеним временом. А Анжелика управо и алудира на такво трагање за изгубљеним временом, за добом детињства и за историјском прошлошћу.Уосталом и сам Пруст је приметио такву аналогију говорећи о новели Силвија. Сан о прошлости се у Анжелики претвара и у сањарење о старим династијама подстакнуто разним именима и њиховом звучношћу: име опата Де Бикоа у приповедачу одјекује као нека успомена из детињства,која је у знаку песме и музике. Култ мистике који писац у себи наизглед невидљиво носи ,може се видети и у размишљању целестинског калуђера Гусанкура који као даљи рођак после њеног повратка из Италије -коме је и сам увелико допринео- и смрти мужа покушава да јој помогне. Он не може да прихвати љубав своје рођаке према обичном месаревом сину, и све приписује чинима и констатује: “ Њихова љубав почела је три године пре њиховог бекства.-Да би га заволела, дао јој је мармеладу коју је поручио у Клермону, и у којој су биле шпанске мушице, које су девојку само загрејале, али у њој нису пробудиле љубав; затим јој је дао печену дињу, и тада се она заљубила.” Путујући по провинцији Француске ( између осталог боравећи и у свом завичају),он наилази на Русоов гроб у Ерменонвилу, и пратећи излагање једног сељака ,обавештава нас како настају легенде. “Ево куле у коју је била затворена лепа Габријела… Сваке вечери Русо је долазио и свирао у гитару под призором, а краљ, који је био љубоморан, често је мотрио на њега, и напослетку га је убио”. Кроз неколико стотина година људи ће у то веровати, јер Анри IV, Русо и Габријела се у том крају добро памте. Две успомене су се у размаку од две стотине године- измешале, а Русо постепено постаје савременик Анрија IV. Нервалова љубав као што смо напоменули је у знаку платонизма,али га и превазилази. У Анжелики , главна јунакиња није предмет љубави,као Адријена,Силвија или Аурелија, него њен актер, а платонизам је посредно наговештен сећањем на Делфину, која се поистовећује са Адријеном из Силвије и појављује као једна од пројекција глумице Жени Колон. Епизода са првим Анжеликиним удварачем, племићем који се може сматрати и једном од пројекција самог Нервала а нарочито указивањем на атмосферу у којој је Анжелика одрасла: “Дух времена је био такав да је због читања италијанских песника, нарочито у провинцији, још увек владао платонизам достојан Петраркиног.Трагови тог духовног стања виде се у стилу лепе изопштенице коме дугујемо ове исповести”, читамо на почетку петог писма. Као и код Пруста ,љубав представља пројекцију душевног стања заљубљеног и не зависи од особина онога који је њен предмет и који је ни у ком погледу није достојан. На то писац указује проницљивошћу једног реалисте, нарочито у осмом писму где оцртава лик себичног и безобзирног Ла Корбинијера који воли раскош и искоришћава своју жену ,иако је у суштини воли и осећа беспомоћно без ње.( Ле Корбинијер се пред смрт покајао за такве своје поступка говорећи Анжелики: “Да бисте се утешили и орасположили, сетите се како сам са вама поступао” ). Љубав која тражи жртве као у доба Игоовог романтизма и овде се очитује храбрим поступцима Анжелике де Лонгвал,која се одрекла родитељске љубави зарад љубави једног лепог обешењака и тиранина.Она одбија једног генерала у Италији пошто су пребегли, иако јој он обећава живот достојан једне жене племићког рода,.Трпи малтретирања и батине од љубоморног мужа у гостионици где је служила француске војнике, па чак и омаловажавања и разузданост Ле Корбинијера који троши и последње златнике и распродаје сав кућни намештај. После првог писма од мајке из Француске које ју је растужило,она превазилази и надјачава саму себи и признаје: “Љубав коју сам осећала према том човеку (Ле Корбинијеру) превазилази сву љубав коју сам осећала према родитељима”. Анжеликина склоност ка сањарењу и меланхолији има дубоки одраз у самој песниковој души и указује шта се крије у најтамнијим областима његовог несвесног бића. Такав њен интровертни карактер претвара је у Нерваловог женског двојника,његову аниму. С друге стране ,Анжелика одлази са мужем на ратиште, на штету своје крхке природе и здравља,што је поистовећује са Нерваловом мајком која је исто тако пратила мужа у ратним походима. Он женама ратницама даје и митску димензију и каже: “Жене су храбре у породичним збивањима,у суочењу са патњом, са смрћу. У нашим грађанским немирима ,оне постављају заставе на барикадама;храбро иду на губилиште. У покрајинама које су ближе Северу или Немачкој, могле су се наћи Јованке Орлеанке и Жане Ашет. Али многе француске жене се плаше рата,због љубави коју осећају према својој деци. Жене ратнице припадају франачком соју. Међу тим становништвом,које је пореклом из Азије,постоји традиција да се на бојно поље доводе жене, да би охрабривале борце нудећи им се као награда. Код Арапа налазимо исти обичај. Девица која се жртвује назива се кадра и стаје у први ред,окружена онима који су одлучили да погину због ње. Али код Франака се излагао већи број жена. Храброст ,а често и свирепост тих жена биле су такве да је донесен салијски закон. Па,ипак, жене, биле оне ратнице или не, у Француској никада нису изгубиле власт, било као краљице, било као миљенице”. На тему мајке-жене-ратнице надовезује се и тема оца којег је Нервал стално кривио за смрт мајке и са којим је био у сталном сукобу. Његова пројекција је у овој новели Ле Пилер који је можда и зато приказан у лошем светлу, али и краљ Луј из старе француске песме,евоциране у седмом писму- немилосрдни отац који затвара у тамницу ћерку јер неће да се одрекне љубави свог сиромашног драгана, па и Анри IV и већ поменута епизода са Русоом. Оваквим умножавањем ликова на тему двојника ( приповедач – његов брат по млеку Силвен, Анжелика-Делфина-жена ратница (мајка), Ле Пилер- сурови ,ригидни отац ) оцртава се једиственост Нерваловог имагинарног света и одсликава његова унутрашња драма, што он кроз путовање у виду писане књиге покушава да оствари, тражећи полазну тачку и ослонце у конкретној стварности, која му често измиче, постаје ирационална и халуцинантна, и измиче једном здравом ,логичном сагледавању и поимању света. На крају изнећу вам две кратке приче –анегдоте ,које су окарактерисане и личним ставом самог приповедача. У првој причи Нервал говори о библиофилима и то у време када се у Француској обично не схвата склоност ка сакупљању књига, изворних рукописа и уметничких предмета. Наиме, један познати библиофил имао је пријатеља,а овај се заљубио у једног Анакреонта формата шеснаестине,лионско издање из XVI века, у коме су биле и Бионове,Мошусове и Сапфине песме. Власник књиге не би ни своју жену тако одлучно бранио као тај свој формат шеснаестине. Долазећи код њега на вечеру пријатељ би увек кришом бацао поглед на Анакреонта. Једнога дана покушао је да га убеди да се мењају ,дао би му Полифилово путовање на италијанском ,прво издање, Алдијево, са Беленовим гравирама, да би употпунио своју збирку грчких песника. Овај је то одлучно одбио, а онда је пријатељ понудио и Роман о ружи са белешкама Маргерите де Валоа. Пошто ни то није вредело рекао је да би дао и 1000 франака приде и поред својег сиромаштва.Авај, ни то није помогло. Затим је попео цифру на 1500 франака,али је библиофил рекао да не воли кад причају о новцу.Пошто је страст достигла врхунац, а видевши да од његове понуде нема вајде, пријатељ рече да ће купити књигу на распродаји његове књижаре. * “На распродаји
моје књижаре?… Па ја сам млађи од тебе…рече библиофил Да али кашљеш. А ти… твој
ишијас? Са њим могу живети осамдесет година! …” Било како било, библиофил заиста умире неколико месеци касније, а његов пријатељ је добио књигу за 600 франака. И поред педесетогодишњег пријатељства, једна књига је бацила сенку на њихове односе, а пријатељ би се са сетом сетио тог изванредног човека којег је волео. Страст за поседовањем једног ретког уметничког дела-збирке старогрчких песника, тако је надјачала све оне везе и наклоности које су годинама неговали. Друга прича се односи на судбину Француске у XVI веку, коју приповедач прича путујући ка Соасону и најзад дошавши у њега,описујући узгред и необичне старе грађевине у овом утвђеном граду. “Познато је да се после победе у бици код Соасона франачки вођа Клодовик понизно одрекао једног златног путира, опљачканог у Ремсу.Можда је већ мислио да се измири са Црквом тиме што ће јој вратити тај свети и драгоцени предмет. Тада један од његових ратника затражи да тај путир уђе у деобну масу, јер је једнакост била основно начело франачких племена, која су водила порекло из Азије. Златни путир је разбијен, а затим је глава тога Франка који је тражио једнакост доживела исту судбину под ударцима ратничке секире његовог вође. Тако су настале наше монархије.” Навео бих још једну занимљиву опаску Нервала прилоком проучавања грба оснивача капеле у Шалију (почев од опата Робер де ла Турета,преко Медичија ,Луја кардинала од Гиза, Шарла II… ) где он дословно каже : “ Али познавање грбова кључ је француске историје… Јадни писци ту ништа не могу !” Ту завршавамо причу о овом декадентном француском писцу и сваштару, који је имао трагичну судбину али је оставио неизбрисив траг и на широка врата, помало из потаје, увукао се у плејаду славних француских писаца XIX века.
|
Војислав Илић хронологија1860. Рођен је
у Београду, 8. априла као трећи син песника и политичара Јована Илића.
Болестан, детињство проводи у кући у почетку данашње Далматинске улице
и у врту с погледом на банатску обалу Дунава.
приредио: др. Милорад Павић
5 December, 2005
Copyright ©
1996-2005 Посада ВеБ
|