Д а р о в и

За сваког по неки дар ...........

 


 

ЖЕРАР ДЕ НЕРВАЛ

Овај француски писац чије је првобитно име било Жерар Лабрини,рођен је у Паризу 1808 године.Узео је презиме “Нервал”, јер је сматрао да је потомак “Нерве”-римског императора. У најранијем детињству био је лишен мајчине нежности јер је дат на чување другој особи, а мајка му је убрзо и умрла у Шлезији, где је пратила мужа који је учествовао у ратним походима. Можда је то један од разлога што ће Немачка за њега остати везана за архетип мајке и што ће се отац у његовим очима појављивати као непријатељски лик. Читао је страствено књиге и то: старе грчке и јеврејске (мистичне садржине), средњевековне народне песме …

Детињство и рано дечаштво провео је код родитеља у Мортфонтену, близу Санлиса, где се сретао са суморним пејзажима и упознао са ризницама француског фолклора.

Године 1814. одлази у Париз где учи школу у лицеју “Карло Велики”, заједно са Теофилом Готјеом, с којим ће се спријатељити. Прве песме објављује 1826. и у њима слави Наполеона у бајроновском стилу, а наредне године преводи Гетеовог “Фауста” и тај превод му доноси славу и омогућава да уђе у књижевне кругове. То је време борбе за афирмацију нове,романтичарске поетике, којој и Нервал даје свој прилог.Прва збирка песама која која му је изашла звала се “Националне елегије”. Године 1830. Он објављује Немачке песме, свој превод неких песама немачких романтичара, међу њима је свстана и наша Хасанагиница, у којом је и сам Гете био опчињен.У Паризу је једно време радио као новинар.

Нервал води боемски живот – који ће приказати у делу Отмена боемија, 1855. – издржавајући се само својим писањем које му не доноси довољно новца. Године 1832. добија наследство са мајчине стране, али упознаје глумицу-певачицу варијетеа, Жени Колон ,у коју се заљубљује, и да би је подржао, Оснива часопис Le monde dramatique, на који троши све што је наследио. Она се удаје за другога, а затим и умире 1842 године. Веза са њом, која је према сведочењу његових биографа била углавном платонска, постаје главни извор његове личне митологије у којој се њен лик идеализује и изједначава са изгубљеном мајком и низом женских божанстава из различитих религија, а његова љубав претвара у неку врсту узвишеног и готово мистичног култа.Склон платонском заљубљивању, целог живота сећао се девојчице Адријане - ћерке месног аристократе са којом се играо једном на трави. Имао је такође љубавне везе са бечлијком Маријом Плејел и арабљанком из Сирије Салеми.

После смрти Жени Колон, Нервал креће на путовање по источним земљама чији ће резултат бити књига Пут на Исток, 1851.Звали су га и песник луталица а путовао је још и по Аустрији ,Италији, Египту ,Сирији… Његова књижевна делатност обухвата и позоришне комаде и либрета за опере, који не спадају у његова најуспелија остварења, али међу којима ја за нас занимљив либрето за оперу Црногорци ( Les Montènègrins,1849.), написан у сарадњи са Ж.-Е. Албоазом. У то време започињу Нервалове нервне кризе које се нижу у интервалима: 1849,1851-1852, а нарочито 1853-1854, када је лечен код доктора Бланша у Пасију.Био је у још неким душевним болницама а др. Arven Barin констатује: “Он је мислио да је материјална васиона само низ фантома и привиђења. За њега је стваран само невидљиви свет. Заблуда света, по њему, проистиче из тога што му је затворен поглед иза видљивог света”. Тих последњих година лутао је улицама,запуштен у наступу екстазе,једном насред улице скоро го са рукама испруженим ка небу (“да му дух узлети до једне звезде”).Код пријатеља Максима ди Кампа “пред ковчегом духова” изводио кабалистичке чини “потцупкујући вавилонску игру”. Ноћио је на отпацима поврћа са пијаце а фетиш му је био штап за пијанице са главом у виду исцереног лика на крају дршке. Приписује му се и да је код једне крчме у оближњем парку Pale-Royal, вукао на плавој пантљици живог морског рака као кућног љубимца. Његов ум се, међутим незаустављиво помрачује, што га на крају одводи у смрт: пролазници га затичу обешеног о решетке прихватилишта за сиромашне у улици “Стари фењер”.

Нерваловим делом,које је израз његовог уверења да је сан “други живот “, али и покушаја да се супротстави надирућем лудилу и савлада силе мрака које га одвлаче у ништавило, доминира мит о “вечном женском” у коме се спајају његова несуђена љубав Жени Колон,мајка,Богородица,Изида и низ других стварних или легендарних женских ликова са којима се сретао у животу или у својим лектирама.

Од значајних Нервалових дела спадају новеле Анжелика,Силвија,Џеми,Октавија,Емилија, затим комедија Корила, студију о старим религијама Изида, неколико страница насловљених као Песме и легенде Валоа и дванаест сонета под заједничким називом Химере.

Женске ликове по којима новеле носе наслов критичари сврставају у две групе: групу оних које воде порекло из Нерваловог завичаја и везују се за стварни свет, као Анжелика и Силвија, и групу оних које воде порекло из далеких крајева,Америке, Италије, Немачке, са Истока, и везују се за илуминизам и позориште, као Џеми,Октавија,Изида,Корила,Емилија.

Овог пута задржаћемо се на анализи његове новеле Анжелика која има епистоларни оквир у облику 12 писама које приповедач упућује главном уреднику листа Le National. У почетку ова новела је била део фељтона Повест опара Де Бикоа објављиваног у горе поменутом листу са прекидима од 24.10. до 22.12. 1850. Нервал је касније одвојио други део,саму повест опата Де Бикоа,коју је укључио у књигу о илуминатима ( Les Illuminès,1852. ), док је причу о Анжелики,у нешто скраћеном виду,унео у збирку новела Кћери огња, 1854.

У делу Анжелика писац са страшћу правог библиофила помно трага по париским библиотекама за ретком књигом коју је видео сасвим случајно код једног уличног продавца у Франкфурту. У тој књизи заправо роману-фељтону под називом Необични догађаји или Повест господина опата грофа Де Бикоа он налази врло занимљив садржај: она се односи на историју Бастиље,даје појединости о побуни калвиниста,о изгнанству протестаната, чувеној лиги лоренских кријумчара соли,о самим бекствима опата Де Бикоа…

У том трагању,кроз које се оцртава једна од опсесивних Нервалових тема, тема двојника, наговештена прво на учен и помало хумористичан начин,приповедачевим сусретима са правим и лажним опатом Де Бикоа, а затим ликом Силвена, његовог брата по млеку који га обавештава о значајним збивањима из историје његовог краја. Он наилази на низ “истинитих” а тематски различитих прича које зачињава својим коментарима и фолклорним благом свога завичаја и тако допуњава и обогаћује основну тему: трагање за књижевним предметом које се одвија у дијалектици љубави и смрти.Такође, Нервал верно приказује националну библиотеку,кој,међутим,убрзо добија митске димензије евокацијом Александријске библиотеке и калифа Омара кога приповедач брани од оптужбе за паљевину,што упућује на његова путовања на Исток. “Измишљати у ствари значи сећати се “каже он у писму Александру Дими.Чувена Александријска библиотека била је отворена само за научнике и песнике познате по делима од вредности.Али њена гостољубивост је била потпуна, и они који су ту долазили да читају имали су бесплатан стан и храну за све време боравка.

“Књижевна република је једина која мора да буде помало прожета аристократијом,јер аристократија науке и талента никада неће бити оспоравана”.

У том сложеном наративном сплету ,средишње место заузима повест Анжелике де Лонгвал, ћерке пикарског властелина из доба Луја XIII ,Жака де Лонгвала де Бикоа-грофа Д’ Арокура, која бежи са слугом свога оца,лепим али сиромашним, грубим и крајње себичним месаровим сином,Ла Корбинијером. После вишегодишњег лутања са мужем кога, упркос недаћама које јој живот са њим доноси,не престаје да воли, она постаје удовица и умире у сиромаштву.

Као и друге новеле из ове збирке и Анжелика је поема о сећању,о ономе што се крије у дубинама несвесног. “Не односи се пепео отаца на ђоновима ципела, и онај најсиромашнији чува негде у себи свету успомену која га подсећа на оне што су га волели.Религија или филозофија, све указује човеку на тај вечни култ успомена” каже приповедач у петом писму. А у шестом посматрајући девојчице које на празнични дан у Санлису играју необичну игру-плес попут оних са грчких острва,примећује: “Када човек дође до половине живота,у њему оживљавају успомене на детињство.То је као палимпсест чији се редови помаљају под дејством неког хемијског процеса”.

Занимљиво је и писмо племића-заљубљеног пронцијалца из времена Луја XIII,и тај први удварач овако поручује Анжелики се Лонгвал:

“ Више се не чудим што обични људи, без снаге Сунчевих зракова,немају никакве врлине,пошто сам данас био тако несрећан што сам изашао не видевши ону дивну зору која ме је увек обасјавала и у чијем одсуству ме непрекидно прати мрачни круг из кога желим да изађем и да видим вас, лепотице моја, и, пошто не могу да живим а да вас не видим, то ме је приморало да се тако брзо вратим како бих стао у сенку ваших дивних врлина,чија ми је привлачност сасвим узела срце и душу; али ту крађу ја ипак поштујем јер ме је уздигла до једног тако светог и тако страховитог места, и обожаваћу је целога живота са ревношћу и оданошћу која одговара вашој беспрекорности”.

Нажалост,отац је ухватио младог племића док је покушавао да дотури писмо Анжелики и младић је после 4 дана под мистериозним околностима умро.

Нервал сматра да оно што је прикупио о Анжелики у Архиву и Компјењу написано према рукописним документима као и пожутелој свесци исписаној руком од девојке високог рода смелије и од Русоових Исповести. Истичући да су јунаци његових прича стварне личности и инсистирајући на истинитости догађаја ,он тражи алиби за своје писање. Стварна ситуација,коју представља увођење цензуре и чињеница да је Нервал као и Балзак,морао да пише романе-фељтоне да би се издржавао ( иако је Рјансеовим амандманом забрањивано објављивање романа-фељтона), постаје део његовог имагинарног света и укључује се у стваралачки подухват који поетизује стварност. У петом писму он уверава читаоца да ништа не измишља ( о Анжеликиним бекству са Ле Корбијером), али касније се у седмом писму позива на цензуру да би оправдао дигресије које га приближавају Дидроу,дискретно наговештавајући да је та привидна “истинитост” само маска која прикрива фикцију.Пошто им је забрањено да пишу историјске романе они се служе лукавствима (“служе зачине изван главног јела”), то јест приказују локална обележја, специфичност датог времена, анализирају ликове изван приче која је посве истинита. У дванестој глави тај наговештај прелази у посве хипотетички исказ.

Нервал трага за причама опата Де Бикоа као Одисеј који на крају проналази своју Итаку, али причу о њему не саопштава у овом делу, него је преноси у друго, што овој новели даје обележје трагања које се не завршава,него непрекидно одлаже.

Израз “ у трагању” може читаоца подсетити на Пруста и његова Трагања за изгубљеним временом. А Анжелика управо и алудира на такво трагање за изгубљеним временом, за добом детињства и за историјском прошлошћу.Уосталом и сам Пруст је приметио такву аналогију говорећи о новели Силвија.

Сан о прошлости се у Анжелики претвара и у сањарење о старим династијама подстакнуто разним именима и њиховом звучношћу: име опата Де Бикоа у приповедачу одјекује као нека успомена из детињства,која је у знаку песме и музике.

Култ мистике који писац у себи наизглед невидљиво носи ,може се видети и у размишљању целестинског калуђера Гусанкура који као даљи рођак после њеног повратка из Италије -коме је и сам увелико допринео- и смрти мужа покушава да јој помогне. Он не може да прихвати љубав своје рођаке према обичном месаревом сину, и све приписује чинима и констатује: “ Њихова љубав почела је три године пре њиховог бекства.-Да би га заволела, дао јој је мармеладу коју је поручио у Клермону, и у којој су биле шпанске мушице, које су девојку само загрејале, али у њој нису пробудиле љубав; затим јој је дао печену дињу, и тада се она заљубила.”

Путујући по провинцији Француске ( између осталог боравећи и у свом завичају),он наилази на Русоов гроб у Ерменонвилу, и пратећи излагање једног сељака ,обавештава нас како настају легенде.

“Ево куле у коју је била затворена лепа Габријела… Сваке вечери Русо је долазио и свирао у гитару под призором, а краљ, који је био љубоморан, често је мотрио на њега, и напослетку га је убио”. Кроз неколико стотина година људи ће у то веровати, јер Анри IV, Русо и Габријела се у том крају добро памте. Две успомене су се у размаку од две стотине године- измешале, а Русо постепено постаје савременик Анрија IV.

Нервалова љубав као што смо напоменули је у знаку платонизма,али га и превазилази. У Анжелики , главна јунакиња није предмет љубави,као Адријена,Силвија или Аурелија, него њен актер, а платонизам је посредно наговештен сећањем на Делфину, која се поистовећује са Адријеном из Силвије и појављује као једна од пројекција глумице Жени Колон. Епизода са првим Анжеликиним удварачем, племићем који се може сматрати и једном од пројекција самог Нервала а нарочито указивањем на атмосферу у којој је Анжелика одрасла: “Дух времена је био такав да је због читања италијанских песника, нарочито у провинцији, још увек владао платонизам достојан Петраркиног.Трагови тог духовног стања виде се у стилу лепе изопштенице коме дугујемо ове исповести”, читамо на почетку петог писма. Као и код Пруста ,љубав представља пројекцију душевног стања заљубљеног и не зависи од особина онога који је њен предмет и који је ни у ком погледу није достојан. На то писац указује проницљивошћу једног реалисте, нарочито у осмом писму где оцртава лик себичног и безобзирног Ла Корбинијера који воли раскош и искоришћава своју жену ,иако је у суштини воли и осећа беспомоћно без ње.( Ле Корбинијер се пред смрт покајао за такве своје поступка говорећи Анжелики: “Да бисте се утешили и орасположили, сетите се како сам са вама поступао” ).

Љубав која тражи жртве као у доба Игоовог романтизма и овде се очитује храбрим поступцима Анжелике де Лонгвал,која се одрекла родитељске љубави зарад љубави једног лепог обешењака и тиранина.Она одбија једног генерала у Италији пошто су пребегли, иако јој он обећава живот достојан једне жене племићког рода,.Трпи малтретирања и батине од љубоморног мужа у гостионици где је служила француске војнике, па чак и омаловажавања и разузданост Ле Корбинијера који троши и последње златнике и распродаје сав кућни намештај.

После првог писма од мајке из Француске које ју је растужило,она превазилази и надјачава саму себи и признаје: “Љубав коју сам осећала према том човеку (Ле Корбинијеру) превазилази сву љубав коју сам осећала према родитељима”.

Анжеликина склоност ка сањарењу и меланхолији има дубоки одраз у самој песниковој души и указује шта се крије у најтамнијим областима његовог несвесног бића. Такав њен интровертни карактер претвара је у Нерваловог женског двојника,његову аниму. С друге стране ,Анжелика одлази са мужем на ратиште, на штету своје крхке природе и здравља,што је поистовећује са Нерваловом мајком која је исто тако пратила мужа у ратним походима.

Он женама ратницама даје и митску димензију и каже: “Жене су храбре у породичним збивањима,у суочењу са патњом, са смрћу. У нашим грађанским немирима ,оне постављају заставе на барикадама;храбро иду на губилиште. У покрајинама које су ближе Северу или Немачкој, могле су се наћи Јованке Орлеанке и Жане Ашет. Али многе француске жене се плаше рата,због љубави коју осећају према својој деци. Жене ратнице припадају франачком соју. Међу тим становништвом,које је пореклом из Азије,постоји традиција да се на бојно поље доводе жене, да би охрабривале борце нудећи им се као награда. Код Арапа налазимо исти обичај. Девица која се жртвује назива се кадра и стаје у први ред,окружена онима који су одлучили да погину због ње. Али код Франака се излагао већи број жена. Храброст ,а често и свирепост тих жена биле су такве да је донесен салијски закон. Па,ипак, жене, биле оне ратнице или не, у Француској никада нису изгубиле власт, било као краљице, било као миљенице”.

На тему мајке-жене-ратнице надовезује се и тема оца којег је Нервал стално кривио за смрт мајке и са којим је био у сталном сукобу. Његова пројекција је у овој новели Ле Пилер који је можда и зато приказан у лошем светлу, али и краљ Луј из старе француске песме,евоциране у седмом писму- немилосрдни отац који затвара у тамницу ћерку јер неће да се одрекне љубави свог сиромашног драгана, па и Анри IV и већ поменута епизода са Русоом.

Оваквим умножавањем ликова на тему двојника ( приповедач – његов брат по млеку Силвен, Анжелика-Делфина-жена ратница (мајка), Ле Пилер- сурови ,ригидни отац ) оцртава се једиственост Нерваловог имагинарног света и одсликава његова унутрашња драма, што он кроз путовање у виду писане књиге покушава да оствари, тражећи полазну тачку и ослонце у конкретној стварности, која му често измиче, постаје ирационална и халуцинантна, и измиче једном здравом ,логичном сагледавању и поимању света.

На крају изнећу вам две кратке приче –анегдоте ,које су окарактерисане и личним ставом самог приповедача.

У првој причи Нервал говори о библиофилима и то у време када се у Француској обично не схвата склоност ка сакупљању књига, изворних рукописа и уметничких предмета.

Наиме, један познати библиофил имао је пријатеља,а овај се заљубио у једног Анакреонта формата шеснаестине,лионско издање из XVI века, у коме су биле и Бионове,Мошусове и Сапфине песме. Власник књиге не би ни своју жену тако одлучно бранио као тај свој формат шеснаестине. Долазећи код њега на вечеру пријатељ би увек кришом бацао поглед на Анакреонта. Једнога дана покушао је да га убеди да се мењају ,дао би му Полифилово путовање на италијанском ,прво издање, Алдијево, са Беленовим гравирама, да би употпунио своју збирку грчких песника. Овај је то одлучно одбио, а онда је пријатељ понудио и Роман о ружи са белешкама Маргерите де Валоа. Пошто ни то није вредело рекао је да би дао и 1000 франака приде и поред својег сиромаштва.Авај, ни то није помогло. Затим је попео цифру на 1500 франака,али је библиофил рекао да не воли кад причају о новцу.Пошто је страст достигла врхунац, а видевши да од његове понуде нема вајде, пријатељ рече да ће купити књигу на распродаји његове књижаре.

*

“На распродаји моје књижаре?… Па ја сам млађи од тебе…рече библиофил
*

Да али кашљеш.
*

А ти… твој ишијас?
*

Са њим могу живети осамдесет година! …”

Било како било, библиофил заиста умире неколико месеци касније, а његов пријатељ је добио књигу за 600 франака. И поред педесетогодишњег пријатељства, једна књига је бацила сенку на њихове односе, а пријатељ би се са сетом сетио тог изванредног човека којег је волео. Страст за поседовањем једног ретког уметничког дела-збирке старогрчких песника, тако је надјачала све оне везе и наклоности које су годинама неговали.

Друга прича се односи на судбину Француске у XVI веку, коју приповедач прича путујући ка Соасону и најзад дошавши у њега,описујући узгред и необичне старе грађевине у овом утвђеном граду.

“Познато је да се после победе у бици код Соасона франачки вођа Клодовик понизно одрекао једног златног путира, опљачканог у Ремсу.Можда је већ мислио да се измири са Црквом тиме што ће јој вратити тај свети и драгоцени предмет. Тада један од његових ратника затражи да тај путир уђе у деобну масу, јер је једнакост била основно начело франачких племена, која су водила порекло из Азије. Златни путир је разбијен, а затим је глава тога Франка који је тражио једнакост доживела исту судбину под ударцима ратничке секире његовог вође. Тако су настале наше монархије.”

Навео бих још једну занимљиву опаску Нервала прилоком проучавања грба оснивача капеле у Шалију (почев од опата Робер де ла Турета,преко Медичија ,Луја кардинала од Гиза, Шарла II… ) где он дословно каже :

“ Али познавање грбова кључ је француске историје… Јадни писци ту ништа не могу !”

Ту завршавамо причу о овом декадентном француском писцу и сваштару, који је имао трагичну судбину али је оставио неизбрисив траг и на широка врата, помало из потаје, увукао се у плејаду славних француских писаца XIX века.

 


Литература: - Анжелика, Жерар де Нервал, превод и приказ књиге - Трагедија генија Јелена Новаковић

 

 
Аутор прилога: Ненад Руменић

 !  Д А Р о В И

 

Војислав Илић

хронологија

1860. Рођен је у Београду, 8. априла као трећи син песника и политичара Јована Илића. Болестан, детињство проводи у кући у почетку данашње Далматинске улице и у врту с погледом на банатску обалу Дунава.

1872 - 1876. Почео певати у духу поезије Змаја Јована Јовановића и Ђуре Јакшића, који обојица долазе у кућу његовом оцу. Похађа другу београдску полугимназију у Палилули, где му предају Светомир Нилолајевић, Давид Рашић и Мита Ракић (отац песника Милана Ракића ). У смедеревском сатиричном листу Фењер 1876. објављује баладу Лепид.

1876 - 1879. Ометен најпре болешћу, затим српско - турским ратом напушта гимназију. Под утицајем оца и његове богате библиотеке, домаћих учитеља и руских добровољаца у српско - турском рату од којих учи руски језик, преорјентише се на поетске узоре које му пружа лектира руске класичне поезије, затим немачког и енглеског песништва, углавном у руским преводима. Чита Пушкина, Љермонтова, Гетеа, Бајрона, Марлоа, Проктера. Преводи руску народну поезију ( према Пушкину )и стихове руског конзула умрлог и сахрањеног у Београду - Туманског.

1880. Талас интересовања за немачко песништво. Тада и касније поред Гетеа, чита Клајста, Шера, Хајнеа, Шилера, Хартмана Платена, Рикерта, Лудвига Пфау, Халма Шулцеа, Глајма Уланда, Гајбела, Биргера, Ајхендорфа, Ла Мот Фукеа, - преводи Гетеа, Шера, Ф.Хебела и Брентана. У сарадњи са Милевом Станишићевом ( ученицом Светозара Марковића и женом Мите Ценића ) преводи Љермонтова. Довршава своје најобимније песничко дело, спев Рибар, које излази идуће године у Отаџбини.

1881. Почиње сарађивати у радикалској штампи ; у Самоуправи штампа једновремено са Пером Тодоровићем сатиричне стихове о Бонтуовој афери ; касније се јавља у Ћоси и Одјеку.


1882 - 1883. Почиње систематски да чита енглеске песнике. Преводи први у нашој кљижевности англосакснонску поезију, пише чланке о Шекспировим делима и узима учешће у полемици » Шекспир или Бекон « која је у Европи у том тренутку била бучно покренута. Даје врло убедљиве разлоге у прилог Шекспировом ауторству у време када је познати спор око овог питања још у току. Преводи шкотске и енглеске народне баладе, сада и касније поред Шекспира и Бајрона, чита Мура, Попа, Бернса, Валтера Скота, Фелицију Хименс, Уодсворта и америчког песника Лонгфелоа ( којег је Јован Илић преводио 1881). Пише прву песму у хексаметрима ( Последњи дан ), преводи Љермонтова. У друштву са песником социјалистом Костом Арсенијевићем и братом Милутином Илићем, у великој башти Илића у Палилули слуша тек написаног Народног посланика, прво драмско дело Бранислава Нушића, које млади аутор чита из рукописа. Уз оца, Каћанског и браћу ступа у чланство Друштва за уметност, које окупља најистакнутије личности културног живота Београда, приређује књижевне вечери, предавања, позоришне представе , изложбе слика и покреће свој часопис Преодницу, у којој сарађују сви млади Илићи. Довршава драму Краљ Радослав и предаје је Народном позоришту у Београду. Тадашњи управник Милорад Шапчанин одбија је заједно са позоришним комадом Нушића, Милутина Илића и других. Илић спаљује свој позоришни комад. У тренутку када из Зајечара у Београд стижу вести о крвавом угушењу тимочке буне, пише песме Грм, Исповест, Тразејева смрт, - ( која је до данас остала необјављена ) и касније песму Краљ Ричардо, - све четири са алузијама на стање у Србији у време угушивања буне. Жени се Тијаном Јакшић, ћерком тада већ преминулог песника Ђуре Јакшића. Неуписан, као несвршени ђак гимназије похађа предавања на правном одсеку Велике школе у Београду. Слуша и предавања Светомира Николајевића из светске књижевности. Сарађује у великошколском листу Побратимство. У некрологу Белушу Јакшићу, сину Ђуре Јакшића, декларише се противу романтизма.

1884. Планира наставак школовања у Паризу. Јуна месеца родило му се прво дете, кћи Зорка.


1885. Чланови одбора за издавање дела Ђуре Јакшића ( Стојан Новаковић, Милан Кујунџић, Змај Јован Јовановић, Јован Бошковић, Св. Вуловић ) ускраћују му матерјалну помоћ ( део мираза Тијане Јакшић ) за одлазак у Париз. Последњих месеци године умиру му једно за другим тек рођени син, жена и кћи.


1886. Фебруара је регрутован као » прост народни војник « и упућен у пук мајора Радомира Путника у Јагодину, у српско - бугарски рат. Претпостављени му је каплар Бранислав Нушић. У Јагодини су хапшени због изгреда у кафани код » Црвеног петла «. У марту се враћа у празну кућу. Долази до везе са Милевом Јакшић - Левицом, млађом ћерком Ђуре Јакшића, образованом, талентованом и слободоумном девојком. Песник јој посвећује велики број песама : обе посланице Госпођици Н*, низ песама са заглављем од три звездице : » То је било, сећаш ли се. . .«. » Вече је одавно прошло...«,«Ја не тражим да ми славе име... «, » Збогом ! никада можда нећу . . . . . . . .« , Елегију ( » Када ме осени мрак вечите ноћи . . .« ),Сумњу, Фантазију у ноћи, Исток, Стару песму, превод одломка из Гетеове Коринтске невесте, уводну песму спева Питија. Крајем године песник и Милева Јакшић принуђени су да емигрирају у Нови Сад, где их краће матерјално помаже др. Милан Савић али убрзо се обоје враћају у Србију, где долази до растанка. Милева полаже учитељски испит и одлази за учитељицу у Варварин, а песник сестри и зету у Горњи Милановац. Даје оглас на прву збирку песама. Пародира Пушкина и Змаја. Почиње водити боемски живот и писати политичко песништво. У периоду од 1886. до абдикације Милана Обреновића ( 1889 ) даје низ политичких и социјалних сатира уперених против обреновићевске власти и напредњачке владе која је водила и изгубила рат са Бугарском. Пре тимочке буне прорадикалски оријентисан, сада критикује радикалско - либералски изборни споразум ; касније, у песмама Данијел и Старо доба, подржава народно крило радикалске странке са Катићем и Тајсићем на челу, које је било за доследнију примену принципа Светозара Марковића. Приближава се социјалистичким схватањима Марковића и Ценића ; чита Љубена Каравелова.

1887. Почиње да сарађује у Новом београдском дневнику - листу Задруге штампарских раденика, где Ценић у то време пише уводнике и уређује неке рубрике. Излази му прва збирка песама у Београду, у издању Напредне штампарије. У Горњем Милановцу пише песму Маскенбал на Руднику подстакнут једним извештајем Новог београдског дневника о првом маскенбалу на двору. Пријављује се сам властима као аутор песме да би спасао уредника одговорности једног од листова где је песма објављена ( Нови београдски дневник ). Ухапшен, је, изведен пред суд и одговарао је због увреде највиших личности, пошто је песма носила алузије поред социјалне жаоке и на везу Милана Обреновића с Артемизом Христић и на друге односе у дворским круговима. Ослобођен је оптужбе и пуштен у тренутку када су вести о његовом хапшењу почели доносити и листови ван граница Србије ( например Стражилово ). Под радикалско - либералним министарством добија службу коректора Државне штампарије у Београду ( после Јакшића и Милована Глишића коју годину пре Радоја Домановића ), али обичним расписом министра просвете, без указног наименовања, што значи да служба није стална. Напада Светомира Николајевића као режимског човека. Чита Плутарха и Лукијана Самосаћанина, преводи одломак Илијаде. Један је од покретача и организатора друтва Уједињене омладине разрађује програм друштва на страницама Новог београдског дневника сасвим у складу са чланцима које у то време у истом листу пише Мита Ценић. Чланак је огорчено нападнут од стране прорежимских листова. Новембра месеца посећује Милеву Јакшић у Варварину.

1888. Жени се Зорком Филиповић, ћерком лекарског помоћника београдске градске болнице, који у то време живи у Госпођинцима и одржава везе са Ј. Илићем, Змајем и Лазом Костићем. Чедомиљ Мијатовић премешта га у своје министарство и упућује у наш конзулат у Солуну, вероватно по налогу, јер Илић постаје непожељан у престоници после објављивања песме Данијел, која је на начин непријатан по Обреновиће алудирала на устав од 1888. године. Чита Пушкина.

1889. Јануара одлази са женом на нову дужност у Солун. Чита Ксенофана и Колофонског. Враћа се у Београд чим дознаје за абдикацију Милана Обреновића. Рађа му се кћи Светлана. Објављује другу збирку песама. Пише Радничку песму која постаје химна радничког хора у Београду. Даје предговор збирци песама социјалистичког песника Косте Арсенијевића. То је уједно и крај његовог приближавања социјалистичкој мисли. После Арсенијевића и Д. Станојевића и код њега просоцијалистичка оријентација слаби, али он се не окреће радикалима као они, него напротив, прекида сарадњу у радикалској штампи.

1890 - 1891. У низу сатиричних песама напада радикалске владе Саве Грујића и Николе Пашића. Кратко време у Београду уређује са Б. Нушићем књижевни часопис » Преодницу « али је убрзо принуђен да је препусти другоме. Радикалски режим чини покушај да се обрачуна са Илићима. Милутин Илић бива отпуштен из државне службе, Драгутин Илић, који се експонирао у демонстрацијама приликом протеривања краљице Наталије принуђен је да емигрира. Војиславу Илићу повећан је посао у штампарији. Долазе учестали позиви на војне вежбе. Песник подноси молбу за упражњено место управника Српског народног позоришта у Новом Саду, али не добија одговор. Узалуд покушава да пређе у Црну Гору. Пише и објављује само осам песама за годину дана ; лично сматра да је престао певати и пореди своју судбину са случајем немачког песника Хајнриха Штиглица, за којег је » Стражилово « писало да је у напону стваралачке зрелости изгубио моћ да пише. Децембра одлази у Румунију, за учитеља наше мањинске школе у Турн - Северину. Рађа му се ћерка Јелена. У песми Реалиста декларише се против реализма у песништву.

1892. Симболистички период Илићевог песништва. Настају песме : Клеон и његов ученик, Запуштени источник, Елегија на развалинама куле Северове, Вече на броду. За српску књижевну задругу припрема ново издање песама, које не излази. Чита Пушкина, Алексу Шантића, и Јосипа Берсу. По паду Пашићеве радикалске владе враћа се у земљу. Једно време је без службе. Посећује Јашу Продановића у Врању. Под либералним министарством Стојан Рибарац, пријатељ породице Илић и поштовалац поезије В. Илића, поставља песника за писара свог министарства у тренутку када овај о њему пише заједљиве епиграме. Следи премештај у Управу монопола дувана и соли.

1893. Постављен је за писара нашег конзулата у Приштини, где му је предпостављени Бранислав Нушић. Чита Анакреонта, Ренена, Лесажа, пише Амора на селу, преводи Плешчејева, на Косову сакупља народне легенде. Пише две песме приликом ступања на власт Александра Обреновића. Радикалско министарство Саве Грујића отпушта из државне службе Жарка Илића. Војислав Илић је ујесен на војној вежби, на маневрима негде у близини Пожаревца. Већ одавно болестан на плућима, под назебом, при повратку у Приштину бива задржан на ондашњој српско - турској граници у карантину. Ту, у завејаном месту Зибевче пише дневник и бележи последњу песму * * * ( На мртвачком одру свом...). По доласку у Приштину пада у постељу. Преносе га у Скопље. Чита Свето писмо. Нушић га посећује.

1894. Пренет је у Београд, где умире од туберкулозе 21. јануара. Сахрањен је на новом гробљу. Београдски листови оптужују радикале да су криви за песникову смрт.

 

preodnica vi

 

приредио: др. Милорад Павић

 

 

5 December, 2005

 

Copyright © 1996-2005 Посада ВеБ