|
У раној младости
позн'о сам је лепо,
Њено бледо лице, замишљено чело ;
Ја још љубљах тада и веровах слепо,
И у свему видех савршено дело.
Ал' она се јави једне бајне
ноћи,
Кад уживах љубав у чистој слободи ;
" Хајде ", рече сумња, " ти ћеш са мном поћи,
Да тражимо пута што истини води ".
Ја истину волим, па се дигнем
с њоме,
Но полазак беше пун борбе и туге ;
И ја дуго плаках у лутању своме,
И у ведре дане, и у ноћи дуге.
Векови су прошли и времена
дуга,
Многа царства пала, а многа се дигла ;
Али моја сумња, к'о и моја туга,
Још никако није своме крају стигла.
А моја ме мудрост мами сваког
дана
Да се натраг вратим у пределе сретне,
Где сребрни вали тихога Јордана
Запљускују поља и обале цветне ;
Где безбрижни пастир у тихој
самоћи
Слуша тајни шумор са Мртвога Мора,
И скромно верује да у тихој ноћи
То сам Господ иде преко мирних гора.
|
