Војислав Илић

Двороги месец над нама се сија,
Језеро плаво пред нама се нија.

Висока трска узнела се горе,
И ситни вали међу њом жуборе.

Шумори трска и жуборе вали,
И тихо трепте колутови мали...

И ја јој причам : " Давно, врло давно,
Милијун лета од онда је равно -

На месту овом пећина је била,
Од самог стакла, боравиште вила.

Оне су ноћу, уз чаробне лире,
Мамиле песмом млађане пастире.

И сваки онај који тамо сврати,
Никада више натраг се не врати.

Пећина дању у камен се ствара,
А у ноћ опет у стакло претвара.

Безбројно свећа, до у саму зору,
Засветле опет у стакленом двору -

И опет бајни захоре се гласи,
Љубавни клици, песме и уздаси.

Да, и сад често у немој тишини,
Кад месец светли у плавој даљини -

Царица вила са дна се извија,
На таласима санано се нија.

А ветрић пирка и жуборе вали,
И тако трепте колутови мали. "

Злато ме слуша и дисање скрива,
Па склапа очи, ко да прошлост снива.

А шум се зачу. Препелица мила
Нагло се прену и отресе крила.

Па изви главу и слушати стаде,
Ал' опет брзо у санак се даде.

А ветрић пирка и трска се нија,
И бледи месец над језером сија.