То
је стара песма, коју читам сада,
Мрачна нека туга у песми је тој ;
Та ме песма сећа на времена млада,
Прошлост је у њој.
У њојзи је песник
о истини пево,
О истини горкој : све је лаж и сан,
Дан љубави рајске, о којој сам снево
И слободе дан.
Ах, шта ли сам пута
у тихој самоћи
С тајном тугом чито сваки њезин ред ;
И замишљен ћуто по читаве ноћи,
Суморан и блед...
Чудна, мрачна песмо
! Ко је тебе писо ?
И у коме гробљу лежи отац твој ?
Страшан је и тужан твој суморни смисо -
Ко и живот мој.
Ти си душу моју отровала
собом,
Ти си мени наде сахранила све,
Моје мисли ти си помирила с гробом,
Са животом...не.
|