Војислав Илић

Разорен источник стоји, окружен високом травом,
И валов, изваљен давно. Из празних камених груди
Не струји бисерни талас у жарке јулијске дане,
Кроз пусте и мирне стране.

Сува кржљава крушка, ко црна огромна рука,
Суморно над њиме стоји. И криве њезине гране,
Наказно пружене горе, ко израз паклених мука,
Од суве, самртне жеге усамљен источник бране.
Некад је на ово место по стази, зараслој давно,
С крчагом на рамену слазила пастирка млада ;
И пастир певаше песме у вече, тихо и тавно,
Гонећи весела стада.

Ту сам некада и ја замишљен силазио често
У мајске вечери јасне. Ту беше за мене место
Тајних и слатких жеља. Лисје је шумило тада,
Док бистра и хладна вода у урну мраморну пада.
И прелива се тихо... И вали животних сила
Преливаху се тада из моје млађене душе
Пространо, широко, вољно, кроз места бескрајно мила,
Где ветрић премирућ' чисто, топлином љубави душе!
Ко забораву мрачном предаде источник живи,
Да плодоносни талас не шуми весело сада ?
Где су дријаде нежне са кривим и оштрим српом ?
Где су питома стада ?

Сува, кржљива крушка, ко црна огромна рука,
Суморно нада мном стоји. И криве њезине гране
Наказно пружене стрше с изразом паклених мука,
Ко да ме последњом снагом од мисли очајних бране.