Војислав Илић

Муњом опаљен грм на суром пропланку стоји,

Ко црн и мрачан див. И густе травице сплет

Горди му увија стас - и горски несташан лахор

Лелује шарен цвет.

И зима дође већ, и својом студеном руком

Покида накит сав и гору обнажи сву,

Ал' многа зима још са хладним ветром ће доћи,

А он ће бити ту.