Војислав Илић

Познаво сам стихотворца у сећању мом далеком,
И та бедна амфибија волела се с праљом неком.
С њом је суви лебац јео, а суботом шому пио,
А тајно је за комшиком неутешне сузе лио.

Ових дана удар стиже несрећнога стихотворца,
Идол му се испросио за некаквог богослова,
И анђео његов тако попадија од сад биће,
Јешће с попом поскурице и рађаће поповчиће.

А наш бедни стихотворац ? Још ће даље шому пити,
Нападаће љубав јавно, а тајну ће љубав крити.
А када га смрт стигне, ко ледена сува проза,
Склопиће му тавне очи каква Јулча или Роза.