Војислав Илић

*
* *

То је - било сећаш ли се ? - пре милијун лета,
Кад још нигде није било ових људи, овог света.

Ја сам био сам господар од звериња и од тица,
Ти си била, миље моје, моја лепа невестица.

И сада се живо сећам на тихотно једно вече !
Ти почиваш на мом крилу, а ниже нас Гангес тече.

Као стражар тавне ноћи бледи месец тихо сјаје,
А прохладни ветар душе са висова Хималаје.

Он разноси слатки мирис и лелуја косе твоје,
А ти спаваш, слатко сањаш, моја ружо, цвеће моје !

Око мене никог нема, нити чујем жива јава,
Небо ћути, земља ћути, све спокојно мирно спава.

Само негде у даљини чудновати крик се оте,
И задрхта у тишини, пун ужаса и страхоте.

Ја сам знао од куд усклик: то бенгалски тигар риче,
Или демон оковани подземнога бога виче. -

А на чистом, плавом небу бледи месец тихо сјаје,
И прохладни ветар душе са висова Хималаје.