Војислав Илић

*
* *

Збогом ! ... Никада можда нећу
Твој мили више чути глас,
Никада неће рука моја,
Грлећи тебе у самоћи,
Расплести твоју густу влас ;
Нити ће икад више моћи
Чаробна сенка тавне ноћи
У загрљај наћи нас....
И све то зашто ? Ја сам знао :
Туга и радост - све је сан.
И док сам слатки санак сниво,
С гордошћу ја сам очекиво
Растанка нашег тужни дан.
Тако побожно факир пада,
Служећи верно богу свом :
Свршетак игре смрт му спрема,
Ал' он од смрти страха нема,
Него се гордо срета с њом.