Шекспир или Бакон?*


Војислав Илић

 

 

Битком код Хестингса год 1066, у којој Норманди потукоше војску Харалда, последњег саскога краља, унет је још један националан елемент међу разнолике елементе( староседеоце: Брите, Скоте, Пикте и дошљаке: Саксе, Ангеле, Јите и Данце ) на британскоме острву, који дадоше карактер културноме процесу овога, тако испрекрштанога народа.

Таквим начином, хришћански Германи поплавивши цело острво и уневши обичаје и укус међу староседелачка племена, која тамо застадоше, задахнути сувопарном митологијом хришћанства, беху у стању да положајем својим зауставе даљи развитак англо - саске културе, задавши јој смртни ударац путем бројне надмоћности, и створивши тиме нову епоху у културноме процесу, а хришћанство изађе као победилац.

У овом догађају садржи се историја, која се понавља код свију модерних народа у оном времену, кад хришћанска пропаганда почиње свој рад, борећи се противу свега што носи на себи тип незнабоштва и незнања.

Лепе, ако и сурове приповетке англо - саских барда, заменише се алегоријским фигурама Старога завета и миракулским играма из времена Исуса Христа и поборника вере његове. Идентификовати начела хришћанске науке са алегориским фигурама незнабожачке теологије мудрост је, коју су упознали једино проповедници код југо - словенских народа.

Али ма колика да је снага, са којим су борци нове вере располагали, било у погледу физичком или умном, природа људска, налазећи се на извесном степену образовања, није се дала победити. Трагови, из времена пред поменуту епоху, остали су још и даље духовна храна у народу, над киме је тај процес насилно извршен. Трудећи се, да се прилагоди обичајима новог живота, он није имао времена, за продукцију, али је увек налазио себе у песмама Осијана, Гласкирјона и других.

Време је пролазило.

Створивши развитак народне поезије код Енглеза немогућим, хришћанство је на место ње почело подизати зграду уметничке поезије, угледајући се на француске трувере и италијанске песнике, и, као први њезин плод, заостала нам је Кедмонова песма >> О греху <<, где се карактер хришћанске филозофије тако јако истиче**, упућујући разум људски на непроменљиве истине у животу и у природи, истине које људском судбином управљају. Ако би ово доба и могло уродити корисним плодовима на пољу позитивних наука и друштвене филозофије, оно беше спречено поквареношћу католичких попова, који сва начела науке Христове сведоше на просте формалности и ропску дисциплину, одузевши тиме могућства и духу и уму, да се окрећу у културноме напретку онако, како се кретаху Маври, који позније пренеше клицу образованости на југозапад Европе.

Овако изопачена, окренувши се искључиво у корист својих проповедника и поборника, вероисповест католичка постаде живи источник празних сујеверица и покварености, које, до појаве хуманиста и пуританаца, троваху све гране друштвених уређења, кварећи рђаво схваћеном евангелском науком својом чистоту нарави и обичаја тамо заставших племена и уништавајући те главне услове,под којима се уметност може подићи до свога савршенства***

Томе је морало, напослетку бити краја.

Влада развратне женоубице, Хајнриха VIII, тога самољубивог противника папе Климентија VII, достигнувши врхунац покварености и непоштења у њему самоме, би најзад завршена. Тирански образовани, чланови породице Тјудорове, не бејаху више у стању да стану на пут идејама Реформације, која долазаше са истока и југа на Британско острво, имајући у најскоријој прошлости хуманисте, који преведоше на енглески Нови завет,и пуританце који се на својим јавним местима и у књижевности бораху противу злоупотреба свештенства и аристокрације.

Потреба, да се упознамо са стањем енглеске књижевности, у доба кад се Шекспир јавио, наводећи на тај начин услове, по којима можемо судити: да ли је она могла образовати једног тако великог ђенија, као што је он, неопходна је на овоме месту.

Још од средине XIV столећа јављају се на Британскоме острву људи са реформаторским идејама, који код Германаца беху познати под именом хуманиста. Поглед на стање друштвено који они унеше преко катедре и кроз књижевност, стече убрзо много присталица. Главни њихов представник у Енглеској беше познати оксфордски професор Виклеф, који преведе на енглески Нови завет, ударивши тиме отворено на злоупотребу вере од стране католичког свештенства, због чега му сурови папистанци спалише кости, не могући му се живом осветити. Дух, који од тада провеја енглеску књижевност, давши здраве хране за образовање млађега света, уродио је добрим плодом. Извикани ауторитети, који под сенком католичанства претрпаваху енглеску књижевност усиљеним копијама класичних и италијанских писаца, заљуљаше се. На место њих подизаху се величине, које црпљаху своју снагу у обичајима непокваренога народа и праве поезије, стављајући се у исто доба на земљиште индуктивне филозофије и стварајући тако клицу, из које ће се доцније развити светило светске драме - Шекспир.

На тај начин, ако је икоја књижевност имала у себи хране, за неговање великих песника, то је без сумње енглеска књижевност. Човек, у време пред Шекспиром, и за време његово могаше читати, уз друге песнике европских народа и Чекманов превод Илијаде,заједно са Нортовим преводом Плутарха.Уз остала дела која припадаху староме свету, тада у Енглеској васкрснуше забачене приповетке англо - саских барда, заједно са својим суровим ритерским сликама и лаким хумором, који карактерише правац новије књижевности, који је Шекспир уздигао до ненадмашног савршенства. Не важи, дакле, оно тврђење : да Шекспир није могао читати латинске и јелинске песнике, и ако су та два језика била тада у моди.

Имајући, дакле, тако богате грађе, за своје образовање, а природом тако раскошно одарен, Шекспир убрзо напусти свој >> комедијашки <<, а можда и бутаферски посао, ударајући оним путем, кога му сама природа обележаваше. Учењацима, који му пребациваху незнање јелинске и латинске књижевности, одговараше он на генијалан начин пародишући величанствен Омеров спев, у својој траги - комедији >> Тројило и Кресида <<, и позајмљујући сижете за своја дела из приповедака Шкотске и Ирландије. Уносити елементе народнога духа међу уметничке производе и стварати тиме епоху у дотичној кљижевности, може само човек, који је одрастао у народу, коме су његова нарав и његови обичаји однеговали снажна љубав према традицији и бајкама простога народа.

Лорд Бакон не беше за то способан. Сам начин његовог образовања, начин његовог живота, пре би се, у истини, могао противити уношењу онако суровог приказивања извесних догађаја и неуглађеног хумора, који сведочи да природа ауторова не могаше становати у телу једног до подлости разњеженог канцелара краљевског, као што је Ф.Бакон, лорд Веруламски, који још од своје 13-те године, ступивши на Оксфордски универзитет , посвети цео свој живот политици и филозофији, који рад захтева и много труда и много времена, искључујући могућност да човек и поред таквога посла, напише онако велики број дела, који је под Шекспировим именом печатан, и који је, са малим изузетком, морала једна иста рука писати.

Има још један разлог који говори противу Бакона.

Мало час споменули смо г.1601 написану трагикомедију >> Тројило и Кресида <<. Човек који је ово дело писао, могао бити упознат само са песничким производима Јелина и Латина а никако и са научним делом њихове књижевности.Безбројни анахронизми, које налазимо у делима Шекспировим, чију је грађу из Плутарха позајмљивао, сведоче ово наше тврђење****.

Запитајмо се после овог : је ли лорд Бакон, велики научењак и писац енциклопедије, могао овакве грешке правити ?

Ми не можемо да верујемо у ово.

Не сумњајући у песнички дар Баконов, на кога Маколеј обраћа пажњу, и што сами Баконови песнички покушаји тврде, ми ипак не можемо одобрити оно мишљење, које тврди, да је славољубиви канцелар, како би избегао понижење, дао штампати своја дела под туђи именом, дочим су, у то време песници уживали на енглескоме двору велико поштовање, бројећи у својим редовима прве племиће као што су: Хенри Ховард, гроф Сјуреј ( погубљен г. 1542), Тома Секвиљ, гроф Дорсет ( 1530 - 1608 г.), и многи други са самим Франциском Баконом лордом Веруламским, чија су се дела у присуству краљице Јелисавете приказивала.

Величина Баконова, на овом месту не добивши венац победнички, напредовала је на пољу науке, чим се даје објаснити и тајанствени бележник његов, који по својој објективној вредности заузимље прво место међу разлозима г-ђе Пот, но који ипак, не може бити доказ јер се и у бележницама осталих великих књижевника, свију народа, припадали они ма којој струци књижевности, налазе пасажи, преписани из дела туђих,што се има сматрати као грађа, за ближе изучавање језика. Таквих бележака пун је бележник А.С.Пушкина епохалнога песника новије руске литературе, а и других.

Да завршимо.

Писмени споменици, који осташе по смрти ових људи, који образоваху околину, у којој је Шекспир свој живот провео, сведоче да је уживао велику љубав међу својим савременицима, а најближи другови његови који су имали прилике да га скроз упознаду, ставише у песми Бена Џонсона једнога од његових пријатеља, спомен о тузи својој кад добише једнога дана глас да великога трагичара нема више међу живима.

2.јулија 1883 г.

Београд,

Војислав Илић


* У 73.броју >> Самоуправе << од о. г., у подлистку, преведен је из >> Die Neue Zeit << а чланак у коме се излажу разлози, који буде уверење да је дела, која су се досад сматрала као Шекспирова, писао познати енглески научник Ф. Бакон. Мислимо да неће бити рђаво ако проговоримо неколико речи о овоме, кад се већ горњем мишљењу дало место у нашој журналистици.

**>> Ето куда ме је бацио мој господар - вели дух зла, видевши се у паклу - ето куда! Свакојако ово тесно место није сасвим налик на она места која смо некад походили у царству небесном! О, кад бих могао слободно узмахнути рукама, кад би ми било допуштено да за најкраће време, за једну зиму само изађем са мојом војском одавде! Но гвоздени окови држе мене, ланци окивају удове моје. Ја сам царство изгубио! Тело је моје тако силно, тако жестоко стегнуто пакленим оковима; нада мном и пода мном таласају се широки валови огња. Ја никад нисам видео одвратнијега места од овога, на коме се ја налазим! Пламен овај неће се никад угасити! Звук окова окружава мене; карике, које се зацепљују у тело моје, не дају ми да се крећем, прече ми пут. Моје ноге свезане су; моје се руке у ропству налазе. Ето куда ме је Бог затворио и т.д.<<

***Примера ради, навешћемо на овом месту сатиру свештеника Роберта Ленгланда, у којој слика поквареност свога времена, посвећујући католичкоме свештенству овакву једну слику : Антихрист, окружен својом војском, са развијеним заставама, улази у манастир; монаси га дочекују са свечаном литијом, и смерном радошћу поздрављају свога господара свога оца. Командујући над седам дивова, седам смртних грехова, он опсађује савест. Главни заповедник му је Лењост, под чијом се командом налази армија, која броји преко хиљаде прелата и т. д.

**** а ) Обадвојица сте лепо говорили - вели Хектор Парису и Тројилу - али сте посматрали ствар, као младићи, којима Аристотело (!) не хтеде признати способност да предавања филозофска могу разумети. ( Тројило и Кресида, чин II сцена II.)

**** б ) Ах, то је он! Но, славни вожде, заклињем ти се Марсовом рукавицом, ја сам рад да те упознам! али немој се смејати тако чудноватој заклетви : твоја quondam жена увек се заклиње Венерином рукавицом. ( Тројило и Кресида, чин V., сцена V.) - и многи други који се налазе у Шекспировим делима ове врсте.

 

Copyright © 1996-2005 Посада ВеБ
<<назаддарови>>