Ненад Руменић

Понирем у паралелни свет животиња не би ли те пронашао.
У том сулудом зверињаку тражим твоје стохастичке очи.
Коначно, откривам те по кокетном лету.
Ти си кондор са фасцинантним распоном крила.
У одсјају углачане стене видео сам себе - закамуфлираног
леопарда.
Кондор и леопард, какав зближавајући пар!
Опет си неухватљива, а ја превише злоћудан.
Карме нас пред сопственим очима чине тако немоћним.
Ниче је био у праву : сувише си опасна играчка, а ја сам тако
приземан.
Опет нека неизводљива комбинација.
Враћам се у тангенцијални свет свељудскости, после дубоке
менталне анестезије.
На нашем првом виђењу сасипаш тираду предестинираности.
Ти си лав, а ја шкорпија и теби треба неподшишана савана, а
мени кристално прозирна вода.
Ушмркавам бурмут изнервиран сазнањем да нисмо ни
мало сродне врсте.
Само смо зодијачки знакови, парапсихолошки симболи а људи
су се сакрили иза суревњивих ушију.
Слушај рекох докрајчен : Ја те знам као особу која пије
кока - колу и има ноге јахаћег коња.
Ти ме знаш као лакокрилог фудбалера, који страшно чита
перипатетичаре.
Наслонима онда чела на тој средњој неминовности и
пустимо да нас Викторијини водопади повуку у свом
величанственом паду, па макар Црвено море једног дана
постало Плаво.