|
Румени септембарски образи дозревају лагано
И у ово смутно јутро осећам мирис твоје белине
и додир несвестице као стихију
Отмено напућених усана шапућеш ми слатка надахнућа
док ми под пупком расте чупави маслачак
осетљив на твоју јужњачку нарав
Волим тај сунчани осмех што се купа
у топлим пољубцима безимених бића
из таме мојих пукотина
кротећи их неким чудноватим шармом
слутећи тајну пред којом су падали анђели
О недозволи да те икада разнежи песма
која ме прећути
Кад заборав испуни сваку празнину
ти се сакри међу оне
који остају верни памћењу
|
