|
Варничи луна над манастиром
жаоке меденог саћа точи
надахнути рађа лековите траве
акорде белине барјаке моћи
Дрхти земља убога мртваја
као жива вода у утроби звони
проговара неми пред распећем
огњем духа што по небу рони
Кроз тренутак
што се скрива
пробија се сећање
и час јесте а час није
створено да нестане
|
