|
О анђеле опрости памћењу тишине
нестварности моје када дође час
сунцу што страшном одсутношћу пева
у црно свитање ко нејасан глас
Прогоњеној птици одјеку сличној
што се с врха света слепилу руга
шуми у којој се скрива лице
с осмехом кога је умила туга
Моћи пред којом зачарани клече
приносећи жртву лукавој луди
доказу који се не уме изрећи
горким лелеком нерођених људи
Можда ме љубав претвори у море
у расањеном сну прозорљивог морнара
кад последња барка нежно запенуша
лепотом ока звезданог чувара
|
