Ненад Руменић

Гледајте у очи Сунцу. Не бојте се, никоме до сада Сунце није сломило зенице нити погоршало астигматизам.

Ни Озирисове кочије нису се истопиле у смелој магистрали до вршака светлости. Зашто у хладовини страха избегавати блиставе захвате врховне кугле?

Додуше, понекад зна бити немилосрдно и стварати скерлетне шаре на недоместикованој кожи. Ма никаква уља ни заштитни фактори ту не помажу – Сунце у својој посесивној, вулканској љубави даје предност предодређенима из долине снохватице.

Понекад га безобразни клинци знају фокусирати у лупу, те њоме пржити недужне мраве. Али, Сунце памти. И када та иста дечурлија закажу фудбалски меч, повућиће се скрушено и уступити место оној мрачној страни његове личности – тмастим облацима са претећим кишоносним резервоарима.

Помислите само на те инстинктивне послушнике – сунцокрете. Слепа дужност пред обећањем плазматичних зрака тад изгара згуснуто корисним цветовима, погледа упереног у прокључало благомиље жутог.

Само, строго водите рачуна о дезодорансима са филованим фреоном којим освежавате ваш пазух. Небо са овчијим богињама на терапији озона, може допустити Сунцу, у том случају, да вас обљуби таквом силином трећег степена да ћете се смиривати децилитрима ледено приањајућег јогурта.

Сунчеви вртови Инка и календари Толтека, пружају недосег илуминације у креирању топлијег поретка.

Површино удаљена у симболу дивергенције, узданице Митриног штита – тако силно ломиш двоколице депресивног!

Проклети зимски дани и тамна стакла наочара, тако нам се скрама оловних дистанци превлачи по најеженом телу. Гипкост костију попушта а љуспице витализма цврче у студеном лонцу.

Немојте бежати од Сунца. Кад тад стићи ће вас и на аријевској белини искалити треперави гнев. Можда проспе бронзу по вама, јер тако естетика лепог приноси жртве нове пути.

Тотем примитивних народа опомиње кроз ролетне, скочите у обавезу и кондензујте изгубљене појмове времена. Ни овај пут Сунце није закаснило пред клепсидрама закрченим у звездоликом саобраћају.

Пратите распрскавање боја пирамидалних залазака. Штукне ли иза хоризонта прелимитиране наде, узалуд ћете га тражити у Кимеријанским областима тоталног помрачења. Кошмар дави а Месец је тек бледа верзија усијаног трансемитера. Зато, населите се на фртаљ полулопте где сенке су црно угљевље у јасном одразу.

Користите га у комбинацији са лежањем на искричавом песку, па ће пријатна контемплација сасвим оживети мисли (блажена окованост атома лењошћу никако не шкоди заблуделом срцу).
О, пресветли Адонисе, ми Сунчана деца плешемо по твојим загаситим одсевима, све док нам симпатични пегичњак не изађе са првим фонтанама зноја.

Сунцобрани, перде, усредоточене жалузине, не раздвајајте троглодита од удахнућа!

Отуђеност грдно вређа зенит, жиле промрзну у заборављеном простору, ескимоликост идеја преобуче рухо у атмосфери преувеличаног, а пионир фотосинтетичких екстраполација већ добија старачку бору утехе, жацнут експериментом од којег експлозије витлају глобалном катастрофом.

Газите Сунчаним динама на благдан не би ли доживели све пометње удаљеног свезрачја у властитом одговору флегматичних ћелија.

Намигујте као Хорус оком снажнијег дејства и све глацијалне хурије пашће под зрак незадрживе омађијаности. Аркађани ће испевати Сунчане сонете да поспеше стагниране хипофизе уплашених и потамнелих патуљака.

Сви ће се радовати шаману соларних купатила, јер такво окрепљење усрче све спектралне формуле пасторалних дуга.

Сунчани брегови и окупани осоји, уточишта мила незасите параде, прихватите очајника што тумара друмом обрушавог пљуска!

Веселите се изласку Сунца па макар и на царски рез. Тада камен не пати од анемије а миљеник кактус сав шепурав пружа биљурне бодљице тињајућој пулсацији на претрес.

Јурите златокосе девојке са најтањег Сунчевог прстена, које стопалима од хмеља силазе међу нас смртнике неогрејане од потребне залихе љубави.

Да, нацртајте га обавезно са раштрканим осмехом баш као што то раде деца на часу ликовног васпитања, док им фина Сунчана прашина провејава кроз одшкринут прозор, чинећи од њих безбрижне светлеће макете.

Проучите га као верски катихизис. Запаре у кружним циклусима успављујућих депортација полену по трепавицама древних лимунорађања. Дисперзија и рефлексија само су мале могућности које вам пружа у лепези научних феномена не би ли вам наметнуло импресивни квалитет есхатологије поучног. Помислите на ваш аутомобил који се кљука ултраљубичастим дрхтајима у жељи да постигне рекордне брзине на полигону Гинисових неверица.

Верујте у реинкарнацију Сунца. Зар таква блистава неминовност може нестати једним замахом кочоперног демиурга? Ах, какве бесмислице! Из такве катаклизме родиће се на хиљаде чиграстих Сунчића усијаних страсти, па ће огрејати врсте за које се још ни најсмелији етнографи не смеју изјаснити.

Безрезервно одајте се звезданом идолопоклонству. Поред таквог милокрвног свечинитеља, сјајни карамелни рајеви бујају упркос кукавним прогнозама протурених проповедника, што као јуродиве роде стоје на непрозрачној нози схватања.
Нека са вама, у један глас, из распеваних грла веслача импресивних гондола, потекну вечито шљаштави фошпили баркароле: " O SOLE MIO ..."