Ненад Руменић

Кроз мореуз
лапидарности симулирао сам снове од
топлих морских струја. Нереиде су
скакутале око прозрачних хридина и
бодриле ме на путу једрењаком око девет
мора.

Забацио сам сребрни
алов и чекао морске крабе у мрежи минорних
изазова. Пуштао сам поглед на пучину
конвексну од варке земљине ротације,
тражећи обрисе обећаног копна. У леденој
ноћи препуној пулсирајућих звезда,
очекивао сам Капетана Куку да изрони
са похотом шиљка далеких путовања.
Спремио сам своју оловну војску кратко
подшишаних маринаца за коначни обрачун
са пиратима гротескних повеза.

Неко време лутао
сам као "Летећи Холанђанин" жудећи
за острвом препланулих промискуитета.
Јахао сам двоструко наборане таласе,
заустављајући преплашене клепсидре и
процурело време.

Из сланих дубина,
седефасти осмех спиралних шкољки,
испаравао је сред фантазије вечитог
морнара. Лулом од пет унци, румом од два
галона и брзином од десет чворова,
разбијао сам бесано време хватања у
коштац са кукавичком осеком. Море испод
мене је тихо клизило, пенушајући од
Посејдонског задовољства општења са
самим собом. Рибице са крљуштима сјајним
као мач Бурбонског витеза, врвеле су
око потпалубља мог свесног понирања.

Попео сам се на
јарбол од ониксних шара, посматрајући
рађање циметастих алги на глаткој
површини успаваног мора. Удисао сам као
Нептун медитеранску со и мирис преподобне
мирте, добијајући морску болест од које
се оздравља.

У лагуни осмишљене
фатаморгане пуштао сам млаз са морске
немани да додирне пешчане куле
сиеста-овулације. Пуним једрима напред
преко грбавог пространства ошинуо сам
ка Огњеној земљи као васкрсли, славни
морепловац.

Купао сам се
у бистрим заливима, вадио црну икру
дебелим јесетрама, ронио по овековеченим
мореузима и тркао са залуталим делфинима
прохладног Пацифика. Гурао сам своје
мисли по разиграном жалу међу свет
уљевитих купача и парадних сунцобрана.

Моја крв је
са хуком секвоја-таласа добијала
благосмирујуће убрзање. Видео сам јахаче
авантуре како у слепоочној одлучности
кроте конвулзију пенушања. Преко радио
станице послао сам " Анти-С.О.С. "
поруку, јер ми није ништа било потребно.

Лебдео сам над морем обиља са метафизичком модрином дубоко у својој сопствености. На мом путу једрењаком
преко девет мора, звездане капије су се отварале једна за другом.

Поносито
као званичник Олимпијаде, држао сам
зубљу изнад главе високо и одлучно,
допуштајући да ми се море сасвим
неприметно увлачи у шпиље од ноздрва.

Девет мора је чекало да се поиграм са њима као са својом још нерођеном децом са обале слоноваче.