Ненад Руменић

2044. година.После страховите нуклеарне експлозије у маленом градићу остали смо само десет жена и ја. Тако је тихо и прашњаво. Само понеки унезверени глодар извири из мрачног ћошка. Почиње страховлада жена и скраћује ми се радно време на флиперима. У почетку сам био одушевљен чињеницом да се сва могућност избора своди на мене. Додуше у тој гомили јајовода свиђале су ми се само две мале фаћкалице. Међутим, да бих дошао до њих морао сам да прогутам једну препуну фиброзних чворића, па једну са конфетама на лицу, затим позамашну бацачицу диска, џангризаву домаћицу, сасушену нимфоманку, маљаву горштакињу и једну хистеричну пубертетлијку. Изем ти такво задовољство ! Те женске Калигуле и поред свакодневних чупања за косу, успеле су да се организују. Постао сам једини радник у непосредној производњи са читавим списком дневних задужења.Сваке ноћи две харпије у просеку правиле су ми друштво. Почео сам драстично да копним и већ после три месеца личио сам на сасушену сарагу.

Онда сам решио да побегнем. Доста ми је било угњетавања, полне надмоћи и кувања ручкова. Пошао сам споредним путем до Мамутских пећина, али на самом улазу згазио ме је женски кербер са високом штиклом по уморном ножном палцу. Депортовале су ме турбо – камионом везаних очију, а пробудио сам се у миришљавој сауни. По специјалној казни морао сам измасирати сваки делић тела тих тирана моје душе. О, боже, помислио сам, тако ми недостају супарници и недељне партије куглања уз обавезна мушка наклапања. А оне су ме и даље омаловажавале и почеле да возе преостала брза кола, да подригују уз пиво и играју преферанс. Та замена улога доводила ме је до лудила, иако је све у граду било наше, укључујући и националну банку. Додуше, паре су изгубиле сваку вредност, али било је лепо осетити их под прстима.

Диринчио сам тако, а када бих увече заказао у кревету бацале би ме у комору са перјем, добро знајући за моју алергију. Почеле су да псују и да се иживљавају на монитору,преко којег сам добијао све суровија и суровија упутства. А било је и све већих тенденција да ће се између себе волети.

***

Нови осећај превaрености баци ме у јаросну помаму, од које су ми се привиђали прави, уфрћкани, мушки бркови на тим кокетним лицима. Да ми бар толико нису атрофирали мишићи, могао бих да их средим, а овако почео сам да бледим попут фасада античких грађевина, док је њихово ликовање све више прерастало у самосилништво. Клечао сам сатима крвавих колена, молећи се Богу – мушкарцу да ме избави из овог Пандемонијума.

Тргох се из дремежа у претоплој канцеларији Поште и угледах десет жена како се потајно смеше за терминалима. Изјурих панично на улицу са серијом поштанских чекова у руци, далеко од колегиница са којима сам био осуђен да делим бокс, мешајући се притом са оним делом света у коме је било више мушкараца.