Луна и Север

 


Тина Курбалија

 

Луна је волела пун месец. Луна је волела светла дискотека. Луна је волела иконе у једној плавој цркви, породична славља, своју другарицу Уну и предавања на којима се кикотала крадом. У слободно време она се бави вајарством. али већ дуже, време ваја само беле кругове. Већ дуже време она шета по киши без кишобрана. Понекад на зидовима своје собе ваја плаве сенке грана.


Једног дана Уна посети Луну у улици Листопадној. Док је куцала на врата зачу познати глас: „Уђи:" Луна је зурила у плафон „Луна, Луна, мислила сам да вајаш свој дипломски рад. Твоја мајка ми је рекла да цело преподне ниси излазила из собе. Ђорђе и ја смо те тражили телефоном, али не јављаш се. Хоћеш ли ми рећи шта се дешава са тобом?" „Хоћу" проговори Луна.

"Хоћу само обичну љубавну песму! На телефон више не одговарам па да ме тражи и лично мој Доротеј ! и показа руком на своју омиљену књигу Добрила Ненадића "Доротеј". Уна се забрину.

Од тада: Уна јој је доносила касете љубавних песама, и Ђорђе јој је доносио, и комшије су јој доносиле, сестра и другарице са факултета. Узалуд. „То није обична љубавна песма" говорила је и затварала се у собу. Њен дипломски, статуа Доротеја још није био ни почет.


*


Није знала Луна да је посматра Север из улице прекопута ње. Север коврџаве косе, Север кротког погледа, студент теологије. Да, био је Север заљубљен у Луну гледајући је како ваја скулптуре у врту. Како зауставља тренутке и сенке. Посматрао је њен прозор данима. Знао је да јој сви носе касете. Он није имао ниједну, јер је Север био из избеглица.


У скромно намештеној собици смишљао је Север обичну љубавну песму. Није му ишло, иако је требала ускоро да му се штампа књига песама захваљујући љубазности једне старе госпође коју је случајно упознао у порти плаве цркве. Упркос свему томе обична љубавна није му ишла.


Луна је имала на полици разгледницу једнс старе репродукције мање познатс сликарке. Личила је на Доротеја из њене маште, о, личила је на Севера толико само што она Севера никада није видела.

Север из улице Кестенова пође једне зимске ноћи само у доњем вешу, у бунилу, из сна са парчетом папира у руци, у Лунин врт. Имао је грозницу и пријао му је хладан снег у који је урањао босим стопалима. Ноћ је била изузетно хладна. Направио је још пар корака и у њеном врту застаде. И не помакну се. Снег је вејао крај коврџаве косе младића. За то време Луна се превртала у кревету сањајући плаву цркву, сатове, превртала се, знојила. Онда се тргнула из сна, као месечар пошла прозору и угледала.... УГЛЕДАЛА !!

"Сањам, сањам..,. Он је...." мрмљала је Луна силазећи низ степенице свог врта у спаваћици. "Боже, ти си стваран!" узвикну али заледи јој се дах од зиме. Успела је да се врати у кућу, пробуди родитеље и....

Тe ноћи је Хитна помоћ имала пуно посла; срчани удари, залеђени пијанци, преломи руку и ногу, али један позив је био најчуднији. Призор још више. Девојка у врту покушава да скине лед са неке скулпруре, као да клеше, очајнички и брзо. Схватише тек када су пришли ближе. Скулптура је трептала. Био је то сироти Север. Успели су да га одвоје од подлоге и унесу у кућу. Тамо је настало постепено отапање леда, загревање тела и све остало при пружању прве помоћи. Лежао је Север дуго у тој кући, у грозници. Лежала је и Луна у својој соби изнад њега. Сваке вечери читала је песму са оног папира којег је затекла у његовој руци оне ноћи. Опоравио се Север али се није сећао ничега. Само је позирао Луни за дипломски. Боловала је Луна што Север стално ћути. Боловао је и Север због нечега, заборавио је чега, али је боловао.

Дипломирала је Луна са најбољом оценом. Повела је Севера на прославу као почасног госта. Тада му је пружила папир помало изгужван и тражила да јој тихо прочита шта је написано. Узео је папир и почео:

АЛ ХАЛАЏ* - ИСПОВЕСТИ БОЖАНСКЕ ЉУБАВИ
(* Север је ову песму преузео из једне старе црквене књиге )

гласио је наслов. "Настави" рекла је Луна уздрхтала срца посматрајући Северово лице.

„Твоје место у мом срцу,

Моје је срце цело само за тебе,

ТУ је МЕСТО.

Мој дух те држи између костију и косе

Видиш. ако те изгубим,

Нема ни мене,

Север уздрхта, „Настави” понови Луна и склони му прамен косе са лица.

Када покушам да сакријем кога волим,

Моја подсвест сузама излива све што кријем, Тог тренутка Север је знао,ЗНАО !

Твој дух измешао се са мојим,

Као амбра мошусом мисирним,

Узео је за руку. Она је жмурила.

Ако те дотакну, додирују мене,

Ти си ја, нема више растанака,

Твој лик у мом оку,

Твоје име на мојим уснама.

Твој дом у мом срцу.

Реци : где се кријeш?"

прошапта Север задњи стих. „Овде" рече Луна и додирну му очи. „И овде, и ту, овде и опет овде*'- додиривала му је срце, главу, усне, цело тело. Загрлио је снажно а она је знала да неће заборавити ту зимску ноћ и прославу свог дипломског. Цео град се дивио њеној скулптури коју су поставили на улазу у Музеј. Цео град се дивио и књизи младог Севера.

Они су нестали после пар дана. Само се крај старог моста на необјашњив начин појавио букет извајаног цвећа.. Док је споменик годинама зеленео од кише, сваке зиме у свим градовима света појављивале су се необичне скулптуре које су вајале тајанствене руке.

 

Copyright © 1996-2005 Посада ВеБ
<< назаднапред>>