ПОСЛЕДЊИ ГОЛИАРД – ФРАНСОА ВИЈОН

Представљамо вам песника толико необичног животног пута и потресног,да се о њему пре може снимити филм препун бизарних авантуристичких сцена, толико нетипичног за једну суптилну професију као што је бити поета и време у којем се пројектује,крајње сумњивог моралног назора и порука које шаље свету,у оковима злехуде судбине, а ипак тако неодољиво шармантног израза (иако неугледне појаве) кавог само париска калдрма може да изроди.

Рођен је 1431 године (те године је девица Орлеанска спаљена као вештица а Константин филозоф писао житије Стевана Високог, у тешкој сиротињи у годинама које су биле мукотрпне за Парижане. Петнасти век је век преврата,великих расула и полета, уједно најбурније и једно од најплоднијих у историји човечанства,и у таквом миљеу стварао је један шарлатан и геније Вијон.За више од два столећа, земља трубадура и трувера неће дати ниједног значајног песничког покрета и имена. Последње године стогодишњег рата биле су исцрпљујуће: енглеска и француска војска и банде отпуштених војника пљачкале су становништво, глад је харала у градовима,народ је био без огрева а куга ( само 1438 год. у Паризу је умрло преко 50000 људи ) је узимала свој данак.Вијон је своје детињство провео у таквим нехуманим условима, као сироче без оца, а са 7-8 година га је усвојио Гијом Вијон, капелан цркве Св. Бенедикта усто и професор права на париском универзитету,угледна и часна личност, добричина који песнику никад неће отказати љубав упркос његовим неделима,поред песникове мајке једино уточиште у тешким тренуцима. Он га издржава и школује и у двадесет другој години добија диплому мештра која је од њега чинила клерика и отварала му врата виших универзитетских студија. Но изгледа да га школа није много привлачила,па тако у Завештањима у коме има све и свашта из париског живота не помиње универзитет а у Малом завештању исмева сколастичке студије од којих човек може да полуди и пошашави. Половином петнаестог века Париз поново почиње да цвета и враћао се «нормалном» животу,крчме и куплераји су се множили а жене и кћери сиромашних занатлија и господске служавке ( оне Кате Седларке, Бјанке Шустерке, Лепе Рукавичарке које опева) образовале су голему армаду полусвета и чиниле главни шарм града. И Вијон се лудо забављао у друштву у коме је париска «златна младеж» друговала са студентском боемијом,пропалим племићима,раскалашним поповима и људима подземља. Краљ се окружио буржујима који воде његове послове не занемарујући ни своје, многи се вртоглаво богате,сиротиња се осећа беднијом но пре,завист рађа мржњу. Сиромашан,неугледна рода, ружњикав, али најдуховитији, најбезобразнији, Вијон засмејава дружину. Његово прво дело, изгубљено, роман Ђавољи прдеж је бурлеска на савремене људе и догађаје, Мало завештање поезија срочена до последње строфе са намером да изазове громогласни смех,са масним вицевима и алузијама на рачун пријатеља.У каснијој фази он исказује исконски елегички таленат и не дозвољава да остане у вашарско-лакрдијашком измотавању,иако се стално враћа на шалу.У љубави није имао успеха,онако мали и спечен тешио се по куплерајима ; најпотреснији песник Француске остаће славан у успомени савременика као весела боемчина,мангуп и муфтаџија чувен са својих лупештава да је вели Сент Бев од његовог имена настао глагол «villoner» што значи подвалити,здипити.

Од 1455 године почиње голгота овог несташног мага пера. Прво настаје сукоб са свештеником Филипом Сермуазом који га због неке сумњиве женскиње напада и чак потеже велики нож ,нашта Вијон ( седећи на клупи пред Црвеним вратима где је живео) потеже најпре каму а после и каменицу јер је необуздани поп наставио да га гони. Поп је убрзо умро а Вијон бежи из Париза да би се вратио за 8 месеци када добија краљевску опросницу. Тих осам месеци лутао је Француском ,неки тврде да је био у Анжеу где је имао ујака али је и тамо кубурио са властима због неке крађе.

По свему судећи он је већ тада постао редован члан најчувеније банде свог времена,дружине «Шкољка». Чланови су били не обични вагабунди већ специјализовани друмски разбојници,обијачи,кривотворитељи,коцкари,џепароши, подводачи, на чијем челу је био један «краљ». Имали су своје јатаке и тајни говор (жаргон или жоблен) и на том језику Вијон ће написати неколико својих најмузикалнијих песама. Када страда његов пријатељ Монтињи,дете париског универзитета,члан «Шкољке» (осуђен на смрт вешањем) он га опева на француском и на жоблену. Вијон се враћа у Париз почетком 1456. и сматра се да је у том периоду трубадурски «мученик љубави» који пева о Катарини Васел која је неверна и свирепа.Међутим тако несрећно заљубљен он наставља да пева о чувеним проституткама хвалећи се да је макро чак и Друсне Марго. После једне вечере у крчми «Код мазге» неколико пријатеља међу којима и Вијон одлучују да обију ризницу капеле Колеж,знајући да је ту благо Теолошког факултета. Операција је била савршено изведена али један од њих,наивни Табари се неколико месеци у хвалисао једном калуђеру,па је крађа обелодањена. Ипак Вијон који је био «луда глава» а »зечије срце» како кажу његови биографи, још раније се вратио по његовој причи у Анже, наводно да испита код једног старог калуђера где држи скривено благо. Са тог пута који га можда никад и није одвео у Анже, враћа се после 5 година о којим врло мало знамо,осим како се претпоставља да је проћердао новац из Наварског колежа, на курве и крчме. Куд све није доспео чак и до двора краљевог рођака војводе Орлеанског чувеног песника и мецене,где је био на плати која му је касније ускраћена због неког испада. Војвода је сакупљао скупоцене рукописе организовао песничке утакмице у којима је учествовао и сам Вијон. У једној од балада (тема је била задата првим стихом «Умирем од жеђи крај свежег врела») чувен је његов полустих који одсликава целу његову личност : «Смејем се кроз сузе» ( Je ris en pleurs…). Међутим, тих 5 година он се много чешће потуцао по друмовима,торбарио,ноћевао под ведрим небом,или на клупи неке крчме ,па чак и борделима ако је имао пара. Убрзо затим обрео се Вијон у тамници орлеанској,ко зна зашто,очекујући смртну казну,али га је само случај спасао: његов некадашњи мецена и колега,војвода Орлеански појавио се у Орлеану са трогодишњом ћерком наследницом,а био је обичај да кад угледна личност свечано посети неки град сви сужњи буду пуштени на слободу,Тај чудни и лепи обичај звао се «радосни догађај» и спасао је главу песнику. Није дуго уживао у слободи и већ 1461.године доспева у тамницу у градићу Мену,не зна се зашто,али строги владика изгледа није хтео да га пусти жива из руку. У злогласној тамници «где се легу гује и акрепи» већ је џелат испробавао своје справе за мучење,али га опет чудо спашава. Стари краљ је умро а нови је баш пролазио кроз Мен и «радостан догаћај» се поновио.Тада је Вијон добио писмену опросницу,а да је сачувана знали бисмо сав његов живот односно преступе. У тридесетој години оронуо и остарео пре времена могао је коначно да се врати у Париз. Нашао је скровиште у Паризу ,повукао се свестан да је потхранио толико мржње да је могао свашта очекивати. У таквој атмосфери пуној противречних осећања настаје његово ремек дело Велико завештање где је кроз баладе и рондое излио сав бес,јед,тугу за пропалом младошћу, уједно и оживљујући успомене које су подстицале на нове обести и глад за животом и незајажљивим уживањем. Кад је завршио писање Завештања вратио се у собицу код старог капелана који му је све опростио. Међутим ,не лези враже , после периода мировања поново одлази у крчме где чита Завештање и пише песмице на жоблену. Опет га налазимо у тамници у Шатлеу, због неке крађе за коју није било доказа и после доста интервенција пуштају га на слободу. Тада се као за инат испречио и стари непријатељ, Теолошки факултет због крађе од пре 6 година. Краљевска опросница није вредела имао је материјалну одговорност по грађанском поступку,па су се некако нагодили да за три године исплати 120 златних круна. Тек што је изашао из тамнице десио му се нов малер ни криву ни дужну. Осумњичен је за неку тучу са писарима ватиканског бележника од којих је један рањен.Иако је био са два три пријатеља а у тучи није учествовао,у то време су у париском начелству владали представници еснафа касапа великих непријатеља студената. Ставили су га на муке и осудили на вешање,и очекујући тај чин написао је Баладу обешених, једну од најпотреснијих лирских песма светске поезије,диван пример «хумор са вешала» у четверцу. Написао је призив на Врховни суд, мобилисао све пријатеље и пошто су касапи претерали,осуда је поништена ,али је због ранијег лошег живота осуђен на десет година изгнанства из Града,Начелства и Грофовије Париза. Вијон је сакупио нешто мало новца,опростио се са својима и кренуо на пут на ком му се губи сваки траг.

Можда ће неки читаоци замерити на оволиким биографским подацима али његов пустоловни живот занимљивији од многих романа,достојан бурног живота једног Бајрона или Рембоа, пружа најбољи увид у његово надасве изузетно стваралаштво.

Парадокс Вијонове поезије је у томе што кад тако немарно понавља општа места, па и ,дословно,одломке из поезије свог времена,они престају бити општа банална места, остављају утисак најличнијег израза, губе сваку конвенционалност. Што се тиче питања смрти код њега је смрт само бесмислено труљење,сензуално,смрдљиво ништа на крају пустих жеља увек улудо проћерданог живота,гротескни слом нагона одржања и то без икакве трансцедентне утехе. Можда је у историји књижевности још једино Шекспир био фасциниран сликом смрти сведеном на најелементарније (можда на махове у Мери за меру).

Песник који стоји усамљен у свом времену у неком смислу је завршетак и круна једне подземне струје средњовековне поезије. Чувени медијевалиста Фернан Лот у једној студији о голиардима каже: «Последњи голиард, највећи од свих, јесте Франсоа Вијон». Голиарди су заправо творци јединих аутентичних ремек дела световне поезије на латинском у Средњем веку. Пореклом сиромашни студенти,често врло образовани, формирани у универзитетским градовима тог времена, у Паризу, голиарди припадају оној војсци незадовољних клерика,међу којима ће се регрутовати не само песници луталице већ и најватренији пропагандисти разних јереси.Декласирани,анархично бунтовни,пробисвети, озлоглашени и омрзнути од цркве која их третира као пеливане и лакрдијаше, голиарди су чудна мешавина интелектаулца, вашарског забављача, песника и народног барда. У тој класи губитника нашао се и Вијон који као и остали пева о вину ,женама,са агресивним понекад примитивним еротизмом,и често се у песмама спрдају са светињама, мајстори су пародије црквених песама.Ове жустре моралисте и немилосрдне критичаре неки учењаци упоређују са сензуалистима осамнаестог века. Иако пева из перспективе гладног бескућника сам Вијон као и сваки човек тога века има присутну црту побожности,додуше на махове,или у крајњој разнежености ,по навици. Вијон у песмама брине своју бригу, напада оног ко му лично чини зло а прихвата све што њему погодује. Уствари, нема себичније поезије,па ипак, у својој протувској бесловесности ,Вијон гледајући из жабље перспективе на свет и друштво,схвата да поредак не може бити ништа друго до лаж,гротескна маска. Зато његов стих делује разорније од голиардског који ипак показује да им је стало до тог поретка.

Већ је академски историчар Низар писао у деветнаестом веку: «Шарл Орлеански закључује листу песника феудалног друштва; Вијон је песник праве нације,која почиње са рушевинама феудалства које дотрајава». Вијон је први модерни француски песник и по осећању беспомоћности голоруке индивидуе у свету који се атомизира. Вијон пева природним ,гранатим језиком народа,језиком улице париске,речима које нису само појмови већ афекти,боје,музика, речима пуним призвука које су и данас после толико времена топле и дрхтаве као жива тела. Истина ,можда му не само његов живот већ и његов језик ,језик тог живота,није дао да сагледа и неке друге аспекте ствари које је гледао. Он је песник елементарног,али вероватно највећи песник елементарног. Зато предлажем да онај ко није стигао да прочита овог песника којем ни Французи нису довољно посветили пажње,коме увек уздржана Британска Енциклопедија приписује необичан утицај на енглеске прерафаелисте (модернисте), учини то што пре и ужива у трубадурском заносу и бритком стиху овог, пре свега због жоблена и језичких бравура, тешко преводљивог ствараоца.