наставак..........
Лењки се није разговарало, и он остави дедине речи без одговора, узевши у руке грумен суве иловаче, и мрвећи га прстима у прашину, са озбиљним и усретсређеним изразом на лицу.
Дед га је посматрао, о нечему размишљао, жмиркајући очима.
- Ето... - тихо и монотоно поче Лењка стресајући с руке прашину. - Ето ова земља... узео сам је у руке, растрљао, и претворила се у прашину... саме ситне мрвице, једва оком видиш...
- Па шта ? - упита Архип и закашља се гледајући кроз сузе, што су му навреле на очи, у крупне, грозничаво блиставе очи унука. - Шта си хтео да кажеш ? - додао је кад се искашљао.
- Тако...- климну главом Лењка. - То да је, велим, сва оваква!... - Он показа руком преко реке. - И шта ти све није изграђено на њој... Колико смо само вароши ти и ја прошли! Страхота! а колико је тек свуда људи !
И, не могавши да до краја домисли своју мисао, Лењка поново ућута, замишљено гледајући око себе.
Дед такође поћута, а затим приближивши се сасвим унуку, нежно поче :
- Мудрица си ти моја ! Право си рекао - све је прашина, - и вароши, и људи и ти и ја - сама прашина.
Е-ех, Лењка, Лењка !...Да је тебе дати на школе !...далеко би ти отишао. И шта ће с тобом бити ?...
Дед приви унукову главу уза се и пољуби је.
- Чекај !...- викну Лењка, живахнувши мало, ослобађајући своје као лан жуте власи из храпавих дрхтавих дедових прстију. - Шта кажеш ? Прашина ? Вароши, и све ?
- Тако је Бог створио, голубе. Све је земља, а сама земља прашина. И све на њој умире...Тако ти је то ! И човек зато треба да живи у раду и смерности. Ето и ја ћу ускоро умрети...-нагло скрену дед и тужно додаде: - куд ћеш ти онда без мене ?
Лењка је често чуо од деда то питање, и њему је већ дојадило да размишља о смрти; он се ћутке окрену од њега, откида травчицу, стави је у уста и поче лагано да жваће.
Али то је било дедино болно место.
- Што ћутиш ? Како ћеш, велим, без мене ? - тихо упита он нагињући се унуку и поново кашљући.
- То си већ говорио...- расејано и незадовољно рече Лењка погледајући га искоса.
Лењки се нису допадали ти разговори још и због тога што су се често завршавали свађом. Дед је волео нашироко и надугачко да прича о блискости своје смрти. Лењка би га спочетка слушао пажљиво, плашио се замишљене новине тога положаја, плакао, али се мало по мало заморио - и не би слушао више деда, препуштајући се својим мислима, а дед, примећујући то, љутио би се и јадао како он Лењка, не воли деда, не цени његове бриге, и на крају би му пребацивао да жели што скорије његову смрт.
- Шта - говорио ? Глуп си ти још, не схваташ свој живот. Колико ти је година ? Тек једанаеста. И слабачак си, неспособан за рад. Куд ћеш да се денеш ? Мислиш: помоћиће добри људи ? Кад би нешто имао новаца, они би ти помогли да их потрошиш, дабоме. А милостињу скупљати није ни мени старцу лако. Свакоме се поклони, свакога замоли. И псују те, и млате понекад, и гоне... Зар ти мислиш да неко просјака сматра човеком ? Нико ! Десет је година како лутам по свету - знам. Комад хлеба цене хиљаду рубаља. Пружи ти и мисли да ће му се одмах отворити рајска врата.
И шта мислиш, зашто дају ? да би умирили своју савест; ето зашто, синко, а не из сажаљења. Ћушне ти комад, и онда се не стиди да и сам једе. Сит човек је -звер. И никада не жали гладнога. Сит и гладан - два непријатеља, и вечито ће бити један другоме трн у оку. Зато и не могу да жале и да схвате један другога...
Деда је понела мржња и туга. Од тога су му дрхтале усне, и старачки мутне очи брзо су летеле у црвеним оквирима трепавица и капака, а боре на тамном лицу избиле оштрије.
Лењка га није волео таквог, и помало се прибојавао нечега.
- И ја те, ето питам - како ћеш изаћи на крај са светом ? Ти - слабачко дете а свет - звер. Прогутаће те одмах. А ја то нећу...Јер ја те волим, мали мој !...Имам само тебе једнога, и ти само мене...Како да умрем ? Не могу ја да умрем а тебе да оставим...Коме ?...Господе !...Зашто си омрзнуо раба твојега ? Да живим немам снаге, а да умрем не смем, јер - дете...ваља га заштитити. Неговао сам га седам година...на својим рукама старим...Господе, помози ми !...
Дед је сео и заплакао, заривши главу међу колена дрхтавих ногу.
Река се журно ваљала у даљину и шумно запљускивала обалу, као да тим шумом жели да заглуши старчево ридање. Ведро небо се блештаво осмехивало, сипајући врелу јару и спокојно слушајући немирну хуку мутних валова...
- Доста, не плачи, дедо ! - гледајући у страну рече Лењка грубо и, окренувши према деду лице додаде : - О свему смо већ разговарали. Нећу пропасти. Ступићу у неку крчму...
- Убиће те...-јекну дед кроз сузе.
- А можда и неће. А ако не убију, - са неким пркосом узвикну Лењка, - онда шта ?! Нећу се ја дати свакоме !..
Али се ту Лењка одједном трже и, поћутавши, тихо додаде:
- Отићи ћу у манастир...
- Е, кад би у манастир ! - уздахну дед живахнувши и поново се се згрчи у нападу сипљивога кашља.
Над њиховим главама одјекну крик и шкрипа точкова...
- Ске-ла-а !... Ске-ла-а !...хеј ! - потресла је ваздух нечија снажна гласина.
Скочили су и почели да купе своје торбе и штапове.
Уз оштру шкрипу појавила се на песку арба, кола на два точка. У њима је стајао Козак, и забачене главе у чупавој шубари, намакнутој на једно уво, спремао се да викне, удишући раствореним устима ваздух, од чега су се његове истурене груди још више истицале. Бели зуби блештали су у свиленом оквиру црне браде, која је почињала од крвљу заливених очију. Испод раскопчане кошуље и гуња, немарно пребаченог преко рамена, вирило је маљаво, преплануло тело. Цела његова појава, снажна и огромна, као и коњ, угојен, шарен, и такође незграпно велик, као и точкови арбе, високи, оковани дебелим шинама, одисали су ситошћу, снагом и здрављем.
- Хеј, хеј !...
Дед и унук смакоше капе и дубоко се поклонише.
- Здраво ! - гласно отсече Козак, и погледавши на супротну обалу, одакле се из жбуња лагано и неспретно помаљала црна скела, стаде да упорно посматра просјаке.
- Из Русије ?
- Отуд покровитељу ! - одговори Архип поклонивши се.
- Глад је тамо код вас, а ?
Он скочи с арбе на земљу и поче нешто да барата око амова.
- И буба - швабе умиру од глади.
- Хо-хо ! И буба-швабе умиру ? Значи ни мрвица није остала, све сте појели ? Умете да једете. А да радите - сигурно слабо. Јер ако се добро ради, нема глади.
- Ту ти је хранитељу мој, главни узрок - земља. Не рађа. Исцедили смо ми земљу.
- Земља ? - затресе козак главом. - Земља увек мора да рађа, зато је и дана човеку. Боље кажи: није земља, него руке. Руке су рђаве. Добрим рукама ни камен се неће отети, родиће.
Пришла је скела.
Два здрава Козака румена лица, одупирући се дебелим ногама о под скеле, са треском је натераше на обалу, зањихаше се, бацише из руку дебело уже и одахнуше згледајући се.
- Врућина ? искези зубе придошлица, водећи на скелу свога коња и дотичући се руком капе.
- Аха ! одговори један од скелеџија, стрпавши руке дубоко у џепове чакшира, па пришавши арби завири у њу, и њушкајући стаде снажно да увлачи ваздух.
Други скелеџија сео је на под и брекћући почео да изува чизму. Дед и Лењка попели су се на скелу и наслонили се на ограду, посматрајући козаке.
- Кренимо ! - заповеди газда арбе.
- А имаш ли шта за пиће ? - упита онај што је осматрао арбу. Његов друг скинуо је чизму и зажмуривши на једно око гледао у сару од чизме.
- Ништа. А што ? Зар је у Кубану мало воде ?
- Воде ! Ја не говорим о води.
- Него о препеченици ? Не носим препеченицу.
- А како то да не носиш ? замисли се онај што је питао, зауставши поглед на поду скеле.
- Ајде, ајде, кренимо !
Козак пљуну у шаке и лати се ужади. Путник стаде да му помаже.
- А ти деда, што не помажеш ? обрати се деду Архипу скелеџија који је загледао чизму.
- Куд ја, могу роде ! - отеже овај жалосним гласом и климајући главом.
- И не треба им помагати. И сами ће свршити !
И као да жели да убеди старца у истинитост својих речи, он се тешко спусти на колена и леже на палубу скеле.
Другар га лено опсова и, не добивши одговор, гласно затопта ногама, одупирући се о палубу.
Гоњена струјом, која је с глухим шумом ударала о њене бокове, скела је подрхтавала и њихала се лагано одмичући напред.
Гледајући у воду, Лењка је осећао да му се глава пријатно врти а очи заморене брзим током таласа, дремљиво склапају. Мукли дедов шапат, шкрипа ужади, шумно запљускивање таласа, уљуљкивали су га: клонуо од сна хтео је да се спусти на палубу али одједном га је нешто тргло тако да је пао.
Разгорачених очију погледа око себе. Над њим су се смејали козаци, везујући скелу за огорели пањ на обали.
- Шта је, заспао си ? Слабачак си ти. Седај у кола одвешћу те до села. А и ти, деда, пењи се !
Захваљујући се козаку намерно уњкавим гласом, дед се стењући попе у кола. Лењка се такође попе за њим, и они кренуше у облацима ситне црне прашине, која је натеривала деда да се гуши од кашља.
Козак запева песму. Певао је чудним звуцима, прекидајући тонове у средини и завршавајући их звиждуком. Изгледало је као да тонове одмотава са клупчета, као конац, и просто их прекида чим наиђе на чвор.
Точкови су тужно шкрипали, прашина се ковитлала; дед, тресући главом, непрестано је кашљао, а Лењка је мислио о томе како ће ево сад стићи у село, и да ће морати уњкавим гласом да пева под прозорима: Господе Исусе Христе... И поново ће сеоски дечаци да га задиркују, а жене да досађују питањима о Русији. Непријатно је тада гледати и деда, који кашље више и савија се ниже но обично, што му је и самом незгодно и болно, и жалосним гласом, непрестано јецајући, прича оно што никад и нигде није било...Прича да у Русији људи умиру по улицама и остају тако лежећи, а нема ко да их склони, јер су сви људи отупели од глади...Ништа од свега тога он и деда нису нигде видели. А потребно је све то само зато да би више давали. Али куд ћеш да денеш овде милостињу ? Код куће - тамо се увек може продати по четрдесет копејака, па чак и пола рубља за пуд, а овде нико не купује. И зато им често не остаје друго, него да те понекад врло укусне комаде у степи истресу из торба.
- Хоћете ли сад у прошњу ? - обрати им се Козак, посматрајући преко рамена њихове згурене фигуре.
- Дабоме, дабоме, честити човече ! - одговори с уздахом дед Архип.
- Дигни се деда, да ти покажем где станујем, - можете код мене да преноћите.
Дед покуша да устане, али паде, и ударивши се куком о ивицу кола мукло јекну.
- Ех ти, стари !... - промрмља Козак сажаљевајући га.
- Нека, нека, седи; кад дође време за ноћивање, потражи Чорнога - Андреја Чорнога, то сам ја. А сад силазите ! Збогом.
Дед и унук нашли су се пред гомилом топола. Иза њихових стабала видели су се кровови, ограде, и свуда - и лево и десно - уздизале су се ка небу исте такве гомиле. Њихово зелено лишће било је одевено у сиву прашину, а кора дебелих правих стабала попуцала је од жеге.
Право пред просјацима, између две дашчане ограде, пружала се уска улица у којој је ишчезао Козак што их је довезао, и они се упутише у ту улицу уморним широким корацима људи који су много пешачили.
- Па како ћемо, Лења ? Хоћемо ли заједно или засебно ? -упита дед, и не сачекавши одговор, додаде: - Боље би било заједно - теби мало дају. Не умеш да просиш...
- А шта ће нам много ? Ионако га не поједеш све...- осорно одговори Лењка, осврћући се око себе.
- Шта ће нам ? Шашаавко мој !... А ако се нађе човек и купи ? Ето шта ће нам !...Даће паре. А паре су ствар велика; с парама, не бој се, нећеш пропасти кад ја умрем ! - и нежно се смешећи, дед помилова унука по глави.
- Знаш ли ти колико сам успут скупио ? А ?
-Колико - равнодушно упита Лењка.
- Једанаест и по рубаља !...Видиш ли ?
Али на Лењку није оставила утисак та сума ни триумфални тон дедин.
- Ех ти, малишу, малишу ! - уздахну дед. - Онда да пођемо, засебно ?
- Засебно...
- Па... Наћи ћемо се код цркве.
- Добро.
Дед скрену у улици на лево, а Лењка пође даље. Преваливши десетак корака, чуо је дрхтави глас: " Добротвори и хранитељи !.."
Тај узвик звучао је тако као кад би по раздешеним гуслама прешли дланом од најдебље жице до најтање. Лењка уздрхта и убрза кораке. Увек кад год би слушао дедино богорадање било би му непријатно и некако тужно, а кад би деда одбили, чак је стрепио да ће се деда ево сад расплакати.
До ушију су му још допирали дрхтави жалосни звуци дединога гласа, који су блудели по сањивом загушљивом ваздуху над селом. Унаоколо је било све тако тихо као да је ноћ. Лењка приђе једном плоту и седе у сенку вишњевих грана надвијених преко плота на улицу. Негде је гласно зујала пчела...
Збацивши торбу с рамена , Лењка спусти главу на њу и погледавши мало у небо кроз зеленило над његовим лицем, чврсто заспа скривен од погледа пролазника густим коровом и мрежастом сенком плота...
Пренуо се, пробуђен чудним звуцима који су треперили у ваздуху већ свежијем од блиске вечери. Неко је плакао недалеко од њега. Плакао детињски, - пркосно и неуморно. Звуци плача губили су се у меком, сетном тону и нагло поново избијали с новом снагом и лили се све ближе и ближе њему. Он диже главу и преко корова погледа на пут.
Путем је ишла девојчица од својих седам година, чисто одевена, лица црвена и надувена од плача, које је непрестано брисала скутом беле сукње. Ишла је лагано, вукући босе ноге по путу и дижући густу прашину, очигледно не знајући ни сама куда и зашто иде. Имала је крупне црне очи, сада увређене, тужне и влажне; мале фине, ружичасте уши враголасто су вириле из прамења њене смеђе косе, која јој је, разбарушена, падала на чело, образе и рамена.
Без обзира на њене сузе, Лењки се учинила веома смешна, смешна и весела... Мора да је ђаволак !...
- Зашто плачеш ? - упита је он дижући се кад је стигла до њега.
Она се трже истаде, преставши одмах са плачем, али још увек тихо јецајући. Али пошто га је неколико тренутака посматрала усне јој поново задрхташе, лице јој се смешно скупи, груди надуше, и она, поново гласно бризнувши у плач, пође даље.
Лењка осети како му се у грудима нешто стеже, и одједном пође за њом.
-Не плачи ! већ си велика...Срамота је !... - поче он још пре но што ју је сустигао, а затим, стигавши је, завири јој у лице и поново је упита: - Шта је, што си се расплакала ?
- Е-е-е ! - отежа она.
- Кад би тебе... - и одједном седе у прашину на путу, сакривши лице рукама, и очајно заплака.
- Де ! - презриво махну руком Лењка. - Право женско ! Тфу !...
Али то није, помогло ни њој ни њему. Лењки, гледајући како између њених танких, ружичастих прстију капље суза за сузом, би такође тешко и дође му да плаче. Он се нагну над њу и, опрезно подигавши руку, овлаш дотаче њене косе; али истог тренутка, уплашен својом смелошћу, трже руку. Она је стално плакала и ништа није говорила.
- Слушај ! - поћутавши поче Лењка, осећајући преку потребу да јој помогне. - Зашто ти то ? Јеси ли добила батине, шта ли ?... Па то ће проћи !... А да није што друго ? Реци ! Девојчице...а ?
Девојчица, не скидајући руке с лица, тужно климну главом и најзад кроз јецање лагано одговори слежући раменима:
- Мараму... изгубила !... Бабо ми је донео с вашара...плава марама с цветићима, и ја сам метнула на себе и изгубила. - И поново је заплакала, јаче и гласније, јецајући и плачним гласом узвикујући чудно: О-о-о !...
Лењка се осети немоћним да јој помогне и, скрушено се повукавши у страну, замишљено и тужно погледа у потамнело небо. Било му је тешко и веома жао девојчице.
- Не плачи !... Можда ће се наћи некако... - тихо прошапута он, али приметивши да она не слуша његове утехе, одмаче се још даље и помисли да ће код куће зацело добро извући од оца због тога губитка. И истог тренутка изађе му пред очи како је отац велик црн Козак, млати а она гушећи се сузама и сва дрхтећи од страха и бола, ваља се крај његових ногу.
Он се диже и пође даље, али одмакавши пет корака, нагло се окрену према њој, застаде и, прибивши се уз плот, упињао се да се сети какве нежне и добре речи...
- Иди с пута , цуро ! Престани већ једном са плачем ! Иди кући и кажи све како је било. Изгубила сам, кажи..Зар је то тако страшно !...
Почео је да говори тихим, осећајним гласом а завршио узбуђеним узвиком, - обрадовавши се што види да се она диже са земље.
- Е, тако !... - смешећи се и живахнувши продужи он. - Иди сад лепо. Хоћеш ли да ја пођем с тобом и да кажем све ? Бранићу те, не бој се !
И Лењка гордо макну раменима, осврнувши се око себе.
- Не, немој...- прошапута она лагано, отресајући прашину с хаљине и још увек јецајући.
- Ако хоћеш - да пођем ? - с највећом готовошћу гласно изјави Лењка и намаче качкет на уво.
Сад је стајао пред њом, широко раскречених ногу, од чега су се дроњци на њему некако храбро накострешили. Он је одлучно лупкао штапом по земљи и гледао девојчицу нетремице, а његове крупне и тужне очи блистале су гордим и смелим осећањем.
Девојчица га погледа искоса, растирући по лицу сузе и поново уздахнувши рече: -Не, не треба...Немој...Мама не воли просјаке.
И оде од њега, осврнувши се два пута.
Лењка се снуждио. Неприметно, лаганим покретима променио је своју одлучну, изазивачку позу. Поново се згурио, примирио и забацивши на леђа своју торбу, која му је дотад висила о руци, довикнуо за девојчицом, кад је већ залазила за угао улице :
- Збогом !
Она се окрену у ходу и нестаде.
Приближавало се вече, и у ваздуху се осећала она нарочита, тешка запара која претсказује буру. Сунце је било већ на заласку, и врхови топола обојили су се лаким руменилом. Али од вечерњих сенки, које су обавиле њихове гране, оне су, онако високе и укочене, изгледале гушће и више...И небо над њима такође је тамнело,јпостајало кадифено и као да се спуштало ниже ка земљи. Негде далеко разговарали су људи, а негде још даље, на другом крају певали. Ти звуци, тихи дубоки, као да су такође били засићени запаром.
Лењку је обузела још већа туга, чак и страх од нечега. Зажелео је да се нађе крај деда, осврнуо се око себе, и брзо пошао дуж улице. Да проси - није имао ни најмање воље. Ишао је и осећао да му срце куца тако брзо, и да та некако нарочито мрзи да иде и да мисли...Али му девојчица није излазила из памети, и мислио је: шта ли је са њом сад ? Ако је из богате куће, онда ће је тући...У сиромашним кућама децу више воле, зато што се од њих надају раду. Мисли су му се наметљиво вртеле по глави, и са сваким тренутком мучно и болно осећање сете, што је као сенка пратило његове мисли, постајало је теже, и све више овлађивало њиме.
И сенке вечери постајале су загушљивије и гушће. У сусрет Лењки наилазили су Козаци и Козакиње, пролазећи не обраћајући на њега пажњу, већ навикнути на најезду гладница из Русије. И он је угаслим погледом лено прелазио по њиховим ситим, крупним ликовима и брзо ишао ка цркви, чији је крст просијавао кроз дрвеће пред њим.
У сусрет њему долетао је жамор стада што се враћало кући. Ето и цркве, ниске и широке, са пет кубета, обојених плавом бојом, окружене тополама, чији су врхови прерасли њене заранком озарене крстове, који су ружичастим златом светлуцали кроз зеленило грања.
Ено и деда, жури ка порти сагнут под теретом торбе и осврће се око себе надневши длан изнад очију.
За дедом корача тешким, широким ходом, поштапајући се, Козак, са капом натученом на чело, и са штапом у руци.
- Шта је, празна торба ? - упита дед прилазећи унуку који је застао очекујући га крај црквене ограде. - А ја погле колико !... - и стењући, он свали са плећа на земњу своју добро набијену платнену врећу. - Уф !... Ала овде добро дају ! Баш добро !... А ти, шта је, што си се тако напео ?
- Глава ме боли... - тихо рече Лењка, сплуштајући се на земљу крај деда.
- Шта је ?... Уморио си се...савладало те !... Ево, сад ћемо на преноћиште. Како се зваше онај Козак ? А?
- Андреј Чорни
-Тако ћемо и питати: А где је овде Андреј Чорни ? Ево баш наилази неко...Да-а добар народ, сит ! И сви једу пшенични хлеб. Здраво да си, добри човече ! Козак приђе сасвим близу и лагано одговори на дедин поздрав.
- И ви да сте здраво !
А онда широко раскорачи ноге и, зауставивши на просјацима своје крупне, безизразне очи, ћутке се почеша.
Лењка га је погледао радознало, дед је упитно жмиркао својим старачким очима, Козак је још увек ћутао, и најзад, исплазивши до половине језик, почео је њиме да лови крај свог брка. Завршивши успешно ту операцију, он увуче брк у уста, пожвака га мало, поново га изгура језиком, и најзад прекиде мучлно ћутање лено проговоривши :
- Е...хајдемо у општину.
- Зашто ? трже се дед.
Лењку штрецну нешто.
- Мора...Наређено је. Хајде дижите се !
Он је окренуо леђа и већ пошао, али кад се осврнуо и видео да се она двојица не мичу с места, поново и већ срдито викну :
- Шта чекате ?
Тада дед и Лењка брзо пођоше за њим.
Лењка је нетремице посматрао деда и видећи да му дрхте глава и усне и да, осврћући се плашљиво, ужурбано тражи нешто у недрима, осети да је дед опет направио неку глупост, као и онда у Тамани. Страх га је хватао кад се сетио оне таманске згоде. Тамо је дед смотао с дворишта рубље, и ухватили су га заједно са пленом.
Смејали су се, псовали, тукли су га чак, и најзад, ноћу, протерали из села. Ноћили су негде на обали у песку, и море је сву ноћ страшно хучало. Песак је шкрипао померен навалом таласа...А дед је целу ноћ стењао и шапатом се молио богу, називајући себе лоповом и тражећи опроштај.
- Лењка!...
Лењка уздрхта од лаког додира у слабину и погледа у деда. Овоме се лице издужило, нагло омршавило и посивело, и све је дрхтало.
Козак је ишао пред њима на отстојању од пет корака, пушио лулу, секао штапом главице лопуха, и није се обазирао на њих.
- На, држи... баци у коров... и запамти где си бацио !... да би после могао да узмеш... - једва чујно прошапута дед и, чврсто се прибивши уз унука у ходу, гурну му у руку неку крпицу, савијену у клупче.
Лењка се одмаче, задрхтавши од страха, одједном сав прожет језом, и примиче се огради, крај које је густо изђикао коров. Напето гледајући у широка леђа Козака спроводника, он пружи руку у страну и, погледавши је, баци крпу у коров...
Падајући, крпа се развила, и пред Лењкиним очима промакла је плава марама с цветићима, коју му је одмах заклонила слика мале расплакане девојчице. Искрсла је пред њим као жива, заклањајући собом и Козака и деда и све што их окруживало...Звуци њеног ридања поново су се јасно разлетали Лењкиним ушима, и њему се чинило да пред њим на земљу падају бистре капљице суза.
У том скоро неурачунљивом стању стигао је за дедом у општину, слушао потмули жагор који није могао и није хтео да разабере, као кроз маглу видео је како су се из дедине торбе просули испрошени комади, и ти комади падајући, одзвањали су тупо и меко по столу...Затим су се над њима нагнуле главе у високим капама; главе и капе биле су мрке и мрачне, и кроз маглу која их је обавијала љуљале су се и претиле нечим страшним...Затим се дед одједном, промукло мумлајући нешто, завртео као чигра у рукама двојице снажних момака...
- Узалуд тражите браћо православна !...Невин сам ! Види Господ !...- продорно цикну дед.
Бризнувши у плач Лењка се скљока на под.
Тада су пришли њему. Дигли су га, положили на клупу и претресли све дроњке што су покривале његово мало тело.
- Лаже Даниловна, ђавоља женска ! - узвикнуо је неко као да је распалио Лењку по ушима својим дубоким раздраженим гласом.
- А можда су негде сакрили ? - викнули су још јаче у одговор.
Лењки је било као да га сви ти звуци ударају по глави, и обузео га је такав ужас да је изгубио свест, као да не напречац утонуо у неку црну јаму, која је разјапила пред њим бездано ждрело.
А кад се освестио, осетио је да му глава лежи на дединим коленима, и видео је да се управо над његовим лицем надвило дедино, јадније и смежураније но икада, и из дединих очију, које су уплашено жмиркале, капљу на његово чело ситне, мутне сузе и голицају га, сливајући се низ образе на шију.
- Је ли ти боље, рођени ?...Хајдемо одавде...Хајдемо,-пустили су нас проклети !
Лењка се подиже, осећајући да му је глава наливена нечим тешким и да ће сад-сад пасти с рамена...Он је обухвати длановима и зањиха се, тихо стењући.
- Боли главица? Рођени мој!...Намучили су нас...Зверови !Нестао је ханџар, гле ти њих, и девојчица изгубила мараму - и они одмах на нас.О, Господе Боже !...За шта кажњаваш ?...
Шкрипави дедин глас некако је гребао Лењку, и осећао је да се у њему распаљује оштра варница, која га гони да се што више одмакне од деда. Он се одмаче и погледа око себе...
Седели су на излазу села, у густој сенци сасушене тополе. Већ се смркло, појавио се месец и његова млечно сребрнаста светлост, обливајући равно степско пространство, као да га је чинила ужим но што је било преко дана, ужим и још пустијим и лалоснијим. У даљини, из степе сливене с небом, дизали су се облаци и тихо пловили над њом, скривајући месец и бацајући на земљу густе сенке. Сенке су густо падале на земљу, лагано замишљено милиле по њој, и одједном нестајале , као да пропадају у земљу кроз њене пукотине од врелих удараца сунчаних зрака...Из села су допирали гласови, и ту и тамо палиле су се светлости, као да намигују јарко златним звездама на небу.
- Хајдемо, мили !...Ваља нам ићи, - рече дед.
- Поседимо још мало !... - тихо рече Лењка.
Њему се свиђала степа. Дању, док је ходао по њој, волео је да гледа напред, тамо где се небески свод наслањао на њене широке груди. И тамо је он замишљао велике, дивне вароши, насељене невиђеним и добрим људима од којих неће бити потребно да проси хлеба - него сами дају без мољакања. А кад би степа, ширећи се све више пред његовим очима, одједном истурила из себе козачко село, њему већ познато и по својим зградама и људима слично свим оним која је раније видео, бивало му је тешко и криво због те обмане.
И сада је он замишљено гледао преда се у даљину, одакле су се лагано помаљали облаци. Они су му изгледали као дим из хиљада димњака тога града, који је толико желео да види...Његово сањарење прекинуо је мукли кашаљ дедин.
Лењка испитивачки погледа у сузама овлажено лице деда који је пожудно удисао ваздух.
Осветљено месецом, прекривено чудним сенкама које су падале на њега од дроњаве капе, од обрва и браде, то лице са грчевито дрхтавим устима и широко отвореним очима које су блистале неким потајним усхићењем - било је страшно и жалосно и будило у Лењки то за њега ново осећање које га је гонило да се одмакне што даље од деда...
- Добро, да поседимо, да поседимо !... - мрмљао је стари и глупо се смешећи тражио нешто у недрима.
Лењка окрену главу од њега и поново се загледа у даљину.
- Лењка !...Погледај - дер... - загрцну се одједном дед од усхићења, и грчећи се сав од сипљивог кашља, пружи унуку нешто дугачко и сјајно. - У сребру !...чисто сребро !... вреди пола стотинарке.
Руке и усне су му дрхтале од похлепе и бола, и лице му се трзало. Лењка уздрхта и одгурну његову руку.
- Сакриј брзо !...ах, дедушко, сакриј !... преклињао је Лењка шапатом, унезверено се осврћући.
- Де...шта је, лудо мала ? бојиш се мили ?... Завирим ја кроз прозор, а он виси...Ја њега - цап ! па под скут... и после га сакријем у жбуњу. А кад смо пошли из села, ја тобоже испустим капу, сагнем се и узмем га...будале су они !... И мараму сам узео...ево је !...
И дрхтавим рукама извукавши из својих дроњака мараму, дед замаха њоме пред Лењкиним лицем.
Пред Лењкиним очима расцепила се маглена завеса и указала се оваква слика: он и дед иду што брже могу сеоском улицом, избегавајући погледе људи, грабе плашљиво, и Лењки се чини да свак когод хоће има право да их обојицу, бије, пљује,, и псује... Све што их окружује - ограде, куће, дрвеће, - све је у некој чудној магли и њише се као на ветру...и разлежу се нечији сурови, срдити гласови...Тај тешки пут је бесконачно дуг, а излаз из села у поље не види се иза збијене масе заљуљаних кућа, које се час примичу њима као да желе да их здробе, час удаљују некуд, смејући им се у лице тамним мрљама својих прозора...И одједном, из једног прозора звонко се разлеже: " Лопови ! Лопови ! Лопови ! Лоповче !..." Лењка крадимице баца поглед на ту страну и види на прозору девојчицу коју је малочас видео заплакану и коју је хтео да заштити...Она је ухватила његов поглед и исплазила му језик, а њене плаве очице севале су пакосно и строго и боцкале Лењку као игле...
Та слика искрсла је у свести дечаковој и одмах ишчезла, остављајући за собом пакостан осмех, који он баци деду у лице.
Дед је стално мрмљао нешто, прекидајући са кашљем, махао рукама, тресао главом и брисао зној, који је у крупним капљама избијао из бора његова лица.
Тежак, искидан и кудрав облак сакрио је месец, и Лењка готово није видео дедино лице...али је ставио крај деда заплакану девојчицу, дочарао њен лик преда се, и мислима као да их је мерио обоје. Немоћни, хрипави, похлепни и поцепан дед - напоредо с њом, коју је он уцвелио, расплаканом али здравом, свежом, лепом, изгледао му је излишан, и скоро исто онако зао и подао као тврдица Кошчеј у причи.Како је то могуће ? Зашто је он њој учинио нажао ? Он јој није род...
А дед је шиштао:
- Да ми је сто рубаља да скупим !...Умро бих тада мирно...
- Доста !...- одједном плану нешто у Лењки. - Ћути већ једном ! Умро бих, умро бих..А ето, не умиреш...Крадеш !...-цикну Лењка, и одједном сав дрхтећи скочи са земље. - Стари си ти лопов !... У-у! - и стегнувши малу мршаву песницу затресе њоме испред носа деди који је одједном умукао, а затим се опет тешко спусти на земљу продужујући кроза зубе: - Украо од детета...Лепо богами !...Старац, а овамо...Нема ти опроштаја на ономе свету за то !...
Одједном се сва степа зањихала и, обливена блештаво плавом светлошћу, пукла у недоглед. Уздрхтала је магла која ју је заогртала и ишчезла за тренутак...Грмну удар грома и с тутњом се закотрља над степом, потресајући и њу и небо, по коме је сада брзо летела густа гомила црних облака прождирући месец.
Смркло се. Тамо негде далеко, немо али претећи, севнула је муња, и тренутак доцније поново је слабо одјекнуо гром...Затим је настала тишина, којој као да никад неће бити крај.
Лењка се крстио. Дед је седео непомично и ћутке,као да је срастао са стаблом дрвета на које се наслонио леђима.
- Дедо !...- прошапута Лењка у мучном страху, очекујући нов ударац грома. - Хајдемо у село !
Небо је поново задрхтало и, поново планувши плавим блеском, сручило на земљу снажан метални удар. Као да су се хиљаду железних плоча рушиле на земљу ударајући једна о другу.
- Дедо !...- викну Лењка.
Његов крик, пригушен одјеком грома, зазвучао је као ударац у мало напукло звоно.
- Шта је...бојиш се...а !... - промукло рече дед не мичући се.
Почеле су да промичу крупне капи кише, и њихов шум звучао је тако тајанствено као да је упозоравао на нешто. У даљини он је већ порастао у пун, широк звук, који је потсећао на стругање огромне четке по сувој земљи, - а ту, око деда и унука, свака капља је, падајући на земљу, звучала кратко и отсечно и умирала без одјека. Ударци грома све су се више приближавали, и небо је све чешће пламсало.
- Нећу ја у село ! Нека ме, старог пса и лопова...овде киша потопи...и гром убије !... - гушећи се поче дед. Нећу да идем !...Иди сам...Ено га, ено села...Иди !...Нећу да останеш овде....Иди, иди !...иди !..
Дед је већ викао мукло и сипљиво.
- Дедо !...опрости!.. - молио је Лењка примичући му се.
- Не идем ја...Не праштам...Седам година сам ја тебе неговао !...Све за тебе и живео сам...за тебе. Зар мени што треба ?... Па ја сам једном ногом у гробу...Умирем... а ти кажеш - лопов...Зашто лопов ? Тебе ради...Ово је све тебе ради...Ево узми...држи...За твој живот...за њега сам скупљао... и крао...Бог види све...Он зна...да сам крао...зна...Он ће ме казнити. О - он неће помиловати мене, старог пса...за лоповлук. И казнио ме је већ...господе ! Казнио си ме !... А ? Казнио ?...Руком детињом убио си ме !...Имаш право Господе !...Тако је !...Праведан си ти, господе ! Пошаљи по моју душу...Оџ !...
Глас дедин подигао се допродорног вриска, испуњавајући Лењкине груди ужасом.
Ударци грома, потресајући степу и небо, проламали су се сада тако гласно и журно као да је сваки од њих хтео да каже земљи нешто неопходно за њу, и сви су они, престижући један другог, грмели готово без престанка. Парано муњама, небо је дрхтало, дрхтала је и степа, која је час пламсала плавим огњем час нестајала у хладном, тешком и тескобном мраку, који ју је чудно сужавао. Покаткад би муња обасјала даљину.Та даљина, изгледало је као да ужурбано бежи од вреве и грмљавине...
Пљуснула је киша, и њене капи, блештећи као челик при светлости муња, застрле су светиљке села које су гостољубиво дозивале.
Лењка је премирао од ужаса, зиме и неког тешког осећања кривице, изазваног дединим вапајем. Он упре преда се разгорачене очи, и бојећи се да трепне њима чак и онда када су капљице воде, сливајући се с његове покисле главе, падале на њих, ослушкивао је дедин глас, који је тонуо у мору моћних звукова.
Лењка је осећао да дед седи непомично, али му се чинило да он мора да нестане, да оде некуд и да га остави овде самог. Несвесно се примицао деду све ближе, и кад га се дотакао лактом тргао се, очекујући нешто страшно...
Поцeпавши небо, муња их је осветлила обојицу, збијене, згурене, сићушне, обливене потоцима воде са грана дрвећа...
Дед је махао руком по ваздуху и стално нешто мумлао, већ посустао и губећи дах.
Погледавши му у лице Лењка крикну од страха...При плавом блеску муње оно је изгледало мртво, и мутне колутаве очи биле су лудачке.
- Дедо !... Хајдемо...- цикну он заривши главу у дедино крило.
Дед се нагну над њим, загрли га својим танким и коштуњавим рукама, чврсто га приви уза се и, стежући га, одједном заурла јако и продорно, као вук ухваћен у замку.
Готово полудео од тога крика, Лењка се отрже од деда, скочи и као стрела полете некуда, широко отворених очију, заслепљен муњама, падао је, дизао се, и одлазио све дубље у таму, која је час ишчезавала пред плавим блеском муње, час поново чврсто обухватала дечака избезумљеног од страха.
А киша је, падајући шуморила тако хладно, једнолично, тужно. И најзад изгледало је да у степи никад ничега није било до тог шумора кише, блеска муње и разјареног грохота громова.
Сутрадан ујутро, кад су сеоски дечаци истрчали у поље, сместа су се вратили и узбунили село, објавивши да су под тополом видели синоћњег просјака и да је зацело заклан, пошто крај њега лежи ханџар.
Али кад се стари Козаци дошли да виде је ли тако, показало се да није. Старац је био још жив. Кад су му пришли, покушао је да се дигне са земље, али није могао. Одузео му се говор и он је сузним очима питао све редом о нечему и стално тражио некога у гомили, али никога није налазио и није добијао никаква одговора.
Предвече је умро и закопали су га тамо где су га нашли, под тополом, сматрајући да га не треба сахранити на гробљу: прво- туђин је, друго - лопов, а треће - умро је без покајања. Крај њега у блату нашли су ханџар и мараму.
А после два или три дана нађен је Лењка.
Над једном степском увалом, недалеко од села, почела су да круже јата гавранова, а кад су људи пошли тамо да виде нашли су дечака који је лежао раширених руку и лица заривена у житко блато, које се задржало после кише на дну увале.
Испрва су одлучили да
га сахране на гробљу, јер је још дете,
али размисливши решише да га укопају поред деда, под истом тополом.
Насули су хумку земље, и на њој поставили груби камени крст.