price

У замку надомак престонице где су некадашњи краљеви и велики државници приређивали гозбе и свечане пријеме, делегације завађених страна стигле су уз пратњу многобројних телохранитеља и ислужених саветника.

Чланови верификационе комисије затворили су масивна врата замка иза преплашених политичких пиончића, сматрајући их својим заточеницима.

Изоловање је било најбољи начин да се те натмурене њушке са кризног подручја ставе у службу контакт групе.

Светски моћници су унапред режирани план тутнули у актен ташне преговарача, опомињући да се не раздвајају од њих чак и ако би кренули да мастурбирају. Важна документа могућег мировног плана морала су бити увек при руци као пумпица за хроничног астматичара.

Када је отворен самит дошло је већ на самом почетку до неодложних условљавања.

Чланови комисије су прво одлучили да свака од супростављених страна мора појести 20 пуних тањира гушчје паштете, иначе специјалитета овог поднебља.

Два шпалира сучељених делегација на дугачком столу са опточеном абоносовином, показаше сво своје гурманско умеће . Тањири од кинеског порцелана су остали празни и пре него што су домаћини дошли к себи.

“ У , ала ови полудивљаци имају апетит”- прозборише у себи сувоњави арбитри.

Други задатак који су наметнули преговарачима се састојао у томе да је сваки учесник из сучељених тимова морао да попије по литру надалеко чувеног Мартел-коњака.

Једна страна је уложила приговор, јер се конзумација алкохола косила са њиховим верским принципима. Међутим, после кратког убеђивања од стране координатора, схватајући да је у питању велики улог, они присташе на квалификационо локање.

И тако и једни и други свако понаособ збритвише по једну понуђену флашу коњака као од шале , и тек по који од учесника је показивао симптоме благог пијанства.

Иако у чуду, на крају овог троделног ултиматума, љубазни домаћини одредише да сваки члан мировне конференције у стању распирене националне страсти (а то су били сви у сваком тренутку), мора спавати са 10 жена за једну ноћ.

Непристрасни високи представници понудише читав асортиман припадница лепшег пола. Као директна последица колонијалне политике биле су ту мулаткиње, црнкиње, креолке, док је од домаћих било неких бледуњавих аристократкиња, па чак набавише и оријенталне примерке као доказ њихове мултиетничке структуре.

Преговарачки тим коме је полигамија била у крви, облизивао се још пре почетка распоређивања кандидаткиња у барокне собе забачених крила замка, док је друга страна желела да оправда свој епитет првокласних пастува којим су етикетирани у високим кулоарима Уједињених нација.

Док се кристалне мисли мешају са суштином ружног живота, схватио сам бесциљност моје шетње кроз очекиваност једне стазе, што је у крајњој линији ( с обзиром на резултанту свих слутећих сила ) требало да ме одведе пред ноге врховног сладолеџије -блиставог херувима са истанчаним осећајем за поделом хуманитарних кугли сочног сладоледа, од којег вам се леди крв у жилама а лице поприма израз монахиње која је први пут кушала вино- с обзиром на све ароме које вам пружа а у складу са мојим визијама од ваниле, снатрењима од малаге, очекивањима цитронија и парапсихолошким чоколадним феноменима, нисам, заиста нисам предвидео да ће брзина топљења хладног садржаја превазићи све моје покушаје да се домогнем сласти на неодређено време и да ће отопина тако немилосрдно капати по мојој ђачкој униформи, па сам у тако безнадежној ситуацији почео халапљиво да жваћем велики корнет не би ли са реским картонским укусом заташкао сва младалачка вриштања у себи, међутим фрижидер-колица сладолеџије нагло оседелих бркова, кренула су свом силином ка мени у загрљај неостварене љубави, па сам морао да се склоним и пустим их да протутње тик уз мене, да бих нешто касније почео да трчим за њима као суманут, маштајући о свим куглама које скрива у утроби, свеудиљ као хладна кол-герла изазивајући моју знатижељу, подсвесну интенцију за лизањем, дугим блаженим лизањем од којег напослетку добијем упалу крајника, без обзира на грдњу изумрлих старатеља, једноставно тешко је одолети искушењу слаткоће и лепљивости у тренутку кад несносна жега шиба по потиљку а уста се суше и прете да постану усахли бунар, треба жртвовати неколико жутих новчића па ће синдром илузије и непоправљивог отицања смрзнутог времена ухватити маха и неће ми дати мира док ноћу у кошмарима покушавам да хватам кугле параноичног сладоледа које погађају у лице остављајући бронзане печате са промрзлим рубовима покожице, није ли то бољка из детињства, потиснута жеља да газим по начичканим динама млечног производа са љуспицама лешника што руше хомогеност, али изненада сладолеџија је васкрсао у потрази за својим колицима ( пре свега здравом мада лако кварљивом душевном храном ) да би застао крај мене и оптужио за хипнотичке операције и телекинезу старих, расклиматаних колица, а ја нисам схватао док ме је гушио дебелим, промрзлим ручердама, па сам се претворио у кремасти, благотворни сладолед ( или бар његов одраз ), те сам тиме само још више распаљивао мржњу забезекнутог и прорачунатог монструма у белој кецељи добро рекламирајуће фирме, и упркос свему достојанствено сам се истопио наочиглед свих, видевши да је сезона завршена и да ме очекује дуги повратак у ждрела напаћених Самарићана који вазда жељни еристике не приметише да гутају дршкицу од просте чамовине.

Живео је у свету етикета. Патио је од успешних фирми и реклама које се усађују у свест. Ушао је у продавницу и купио најскупљи модел. Нема везе што ће после тога две недеље гладовати. Битно је да је у топ форми, да је у сваком тренутку «in». Да не могу са подозрењем да му се смеју.

Једног дана су му подвалили. Купио је лажну мајицу са етикетом што подсећа на оригинал. Касно је приметио. При откувавању мајица је пустила боју. Пао је у депресију јер је презирао шкарт. Није могао да схвати како му се то десило. Како ће га гледати на улици са прошараном мајицом од лошег материјала? Која девојка ће хтети да разговара са њим и ко ће да му похвали укус? Почео је још више да мрзи кинески кварт и бувље пијаце. Није схватао како људи могу да падну тако ниско.

Једног дана је добио отказ у фирми. Почео је да шверцује фармерке и мајице да би преживео. Знао је да су то бледе копије и савест га је у почетку прогањала. Гушио се у просечном стандарду и бофлу што приања за нечисту крв. Напослетку је и сам почео да се облачи увредљиво. Сањао је Replay, Armany, Paul and Shark,Diadoru и све остале величанствене робне марке које је већ изанђале држао у старом шифоњеру. Надао се да ће једног дана моћи да иде у шопинг у Италију само за себе и своју префињену душу. Доста му је тезги, смрзавања и лоших снабдевача.

Копни снег али не и белило. Утрне поглед од толико белог и бескрајног. Загрљај, нежно оружје без речи, доминира увелом собом. Све су рекли једно другом и сада једино могу да се грле.Руке се мимоилазе и путују,брже од белила и бола крчећи стазу додира и чуда. Немо путовање у увелој соби опкољеној снегом и блатом.

Пење се неко степеницама и чује се јасно како отреса снег са ципела. Насмејали су се том звуку. Истовремено.....

Неће човек да унесе блатњав снег у стан. Отреса темељно и силовито. Снажније отреса него што хода. Не треба му то блато а ни било које друго. Откључао је врата и после се више ништа није чуло.

У мраку какав је сад сатови се повлаче пред помрчином. Додир,против помрчине има знатно веће шансе. Руке су тада видовите. Као да им није било довољно мрака, покрили су се ћебетом и пребацили га преко главе.

Ова ноћ није за спавање. Отрешће своја тела као онај човек блатњаве ципеле. Измењаће све своје а после може да их дотакне обала сна.

Освануће голи зидови и празан фрижидер. У мери огољености и празнине вреди волети и после сањати. Помрчина је стварно мрачна и много је блата које се не да отрести. Свануће је колосалан доживљај и за оне који га преспавају.

Бруји, наговештај немирења, без упоришта и луке у свакодневној јеци, посрнуле памети, сможденог гнезда ужегле колотећине и увеле врлине. У мраку такве нарави и небеско тесто, мало ли је ? Кривудава и трома воља безбојног и хромог срца тражи своју плату. Одзвања вашар празнине примитивизма, да некако угоји дан и да брже боље пригрли вече ради сплетке и кривине. Манекени промрзли од свирепости очију које све виде, тање своје тело до провидности властите наготе и белине. Пси, џукци и пси псине не мире се тако лако и премда очајни барем пишају са висине.Нема ноћи без паса, нема ноћи без господара. Све се пени и искаче и нема краја том пијанству, нити лека шареној коби. Незна се, шта чине сви ти људи осим да их глад одржава предвидљивим а сладострашће подмитљивим уз увек присутно ЂУБРЕ. Ризик прљаве улице ђубретаре никад није привлачио. Они нису били авантуристи, већ организована јединица људи, за чишћење људског ђубрета.Ђубретари су права благодет, јер ко би иначе чистио сво ово ЂУБРЕ.Само људи су кадри и спремни да своје ЂУБРЕ растуре и разнесу где стигну и само су они квалификовани да га покупе и колекционарски негде однесу на планету Ђубрета, то јест ову исту планету, планету Ђубрета.

Тајна солитера у позадини главне раскрснице добијала је значај мистерије. Већ три дана из солитера нико није изашао. Прошле недеље су у солитер ушли радници за кабловску телевизију али ево већ пети дан не излазе. То је први запазио продавац лубеница јер је уз сам солитер импровизовао тезгу, вешто уклапајући две кутије различитих боја. Три дана је већ како ниједну лубеницу није продао. Пробудио се немир у њему, кључно неодређен и неспецифичан за позив лубеничара. Мисли су му побегле када су се појавили пси и почели да лају на солитер. Заузели су формацију испред главног улаза и почели да лају као да им је то последњи пут. Недуго након тога из других праваца појавили су се други чопори опкољавајући солитер. Сада је солитер био опкољен. Један чопор је патролирао и просто проверавао да ли други квалитетно лају. Лубеничару су се ноге тресле мада није био човек без храбрости. Напред није могао а у солитер не сме. Био је затечен и опкољен. Један део његовог бића давао је за право великом уједињеном чопору, ВУЧ – у. Ово је њихов одговор на нешто што су људи пропустили да учине. Он није био мета и скоро да су га игнорисали. Нису му ни дозвољавали да се удаљи, то није могао. У близини се није појавио нико ко би могао на било који начин да му помогне. На помоћ из солитера није рачунао. Инстикт опстанка невезан од било каквог мишљења и свесне сфере будио се у њему кроз покрет. Прво је чучнуо. Затим се спустио на руке. Почео је четвороношке да иде. При томе је закачио кутију са лубеницама које су се одкотрљале међу псе. Кретао се четвороношке напред назад да би видео њихову реакцију. Она је изостала. Појава вође ВУЧ – а и његове пратње била је пресудна за његову следећу акцију. Вођа га је мрко погледао и оштро зарежао. Схватио је одмах шта значи тај укор. У целом чопору он једини није лајао. То је била права опомена. Изротирао се лицем ка солитеру. Почео је да лаје свом снагом да га је грло издало скоро на самом почетку лавежа. Када је окренула круг, патрола на челу са вођом поново је прошла тик уз њега. Вођино режање је у преводу значило - видиш мали да можеш кад хоћеш. Расплет је наступио нешто касније. Нагло су престали да лају. Вођа је дошао до самих улазних врата. Пропео се на две ноге и пустио звук какав се до тада није чуо. То је био сигнал за све да нагрну. Покуљали су на врата и ушли сви до једног осим њега. Био је слободан. За то је платио високу цену. Махнувши репом одјурио је да тражи свог газду. Добро негован пас има газду и не стапа се са чопором. Мистерија је у току. Око солитера се сада окупљају мачке. Ниједан пас није изашао.