Д А Р О В И

klk

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Макар Сумњало

Андреј Платонов


У редовима  трудбеничких маса живела су и два члана државе :
нормални сељак Макар Ганушкин и истакнутији - друг Лав Чумовој,
који је био најпаметнији у селу па је, захваљујући памети, руководио
кретањем народа напред, право у опште благостање.
Услед тога су сви сеоски житељи говорили о Лаву Чумовом, када би га угледали
како пролази :

- Ево, наш вођа се некуд упутио пешице - сутра можемо очекивати
предузимање неких мера....Паметна глава, само су му руке празне.
Живи од голе памети.

Као и сваки сељак, Макар је више волео свакојаке занате него да оре,
па се није бринуо за хлеб, него за приредбе : био је празне главе,
како је закључио друг Чумовој.

Не затраживши дозволу од друга Чумовог, Макар је једном организовао приредбу са народном вртешком, која је требало да се окреће снагом ветра. Свет се окупио око Макарове вртешке попут облака и стао да чека на олују, која би могла вртешку да покрене. Али олуја је због нечега закашњавала, светина је стајала у доколици, а у међувремену је ждребе Чумовог побегло у ливаде и тамо залутало у поплавинама. Да се свет затекао у миру, људи би сместа ухватили ждребе Чумовог и не би допустили да Чумовој претрпи штету, али Макар је свет узнемирио и тиме допринео да Чумовој претрпи штету.

Чумовој не пође у потрагу за ждребетом, него приђе Макару који је без речи чезнуо за олујом и рече :

- Домамио си народ овамо, а моје ждребе нема ко да потражи...

Макар се прену и дође к себи, јер се досетио. Будући да му је изнад паметних руку била празна глава, није  могао да мисли, али је зато могао одмах да се досети.

-Не тугуј - рече Макар другу Чумовом - направићу ти самоход.

-Како? - упита Чумовој, јер није знао како би својим празним рукама направио самоход.

-Од обруча и ужета - одговори Макар не размишљајући, већ осећајући како моторна снага изазива окретање тих будућих ужади и обруча.

- Онда га направи што пре - рече Чумовој - док те нисам позвао на законску одговорност због незаконитих приредби.

Али Макар није мислио на глобу - он није ни могао да мисли - већ се присећао где је видео гвожђе и није могао да се присети, јер је читаво село било саграђено од глупог матерјала: иловаче, рвета и кудеље.

Олује није било, вртешка се није окретала, и Макар се врати кући.

Код куће Макар од туге попи мало воде и осети њен опори укус.

“ Мора бити да гвожђа нема зато што га пијемо с водом “, досети се Макар.

Ноћу Макар сиђе у пресахли и напуштени бунар и оста тамо читаву ноћ и дан,
тражећи гвожђе под влажним песком. Идућег дана извукоше сељаци под командом Чумовог, који се  плашио да ће грађанин настрадати ван фронта социјалистичке изградње. Макар је био тежак - испоставило се да у рукама држи мрко грумење гвоздене руде. Сељаци га извукоше и проклеше што је тежак, а друг Чумовој обећа Макару да ће га  посебно казнити због изазивања друштвеног немира.

Међутим, Макар није водио рачуна о ономе што Чумовој говори, и после недељу
дана направи од руде  гвожђе у пећи, пошто је тамо његова жена испекла хлеб.
Како је Макар калио руду у  пећи, остало је тајна за све, јер се Макар служио својим  паметним рукама и немом главом. Дан касније Макар направи гвоздени точак, потом још један, али ниједан точак не хтеде да пође сам од себе: морали су се котрљати рукама.

Дође Чумовој Макару, па ће га упитати ?

-Јеси ли направио самоход уместо ждребета ?

-Нисам - вели Макар - претпостављао сам да ће се сами закотрљати, а они - неће.

-Зашто си ме обмануо, стихијна главо ! - узвикну Чумовој службено.

-Онда направи ждребе !

-Направио бих га, али немам меса - одби Макар.

- А како си од иливаче направио гвожђе ? - сети се Чумовој.

-Не знам - одговори Макар - немам способност да памтим.

Чумовој се наљути.

- Шта, кријеш откриће привредног значаја, индивидуалче ђавољи! Ти ниси човек, ти си - индивидуалиста! Одрапићу ја теби казну да се све пушиш, па ћеш научити како се мисли!

Макар се покори:

-А ја и  не мислим, друже Чумовој.Ја сам човек празан.

- Онда руке к себи, не ради оно чега ниси свестан - прекори Макара друг Чумовој.

- Да ја имам твоју главу, друже Чумовој, и ја бих мислио - признаде Макар.

- Није него! - потврди Чумовој. - Таква глава је једна у читавом селу и зато мораш да ме слушаш.

На то Чумовој прописно оглоби Макара, тако да је овај морао да пође за зарадом
у Москву како би отплатио глобу; вртешку и читаво домаћинство ставио је под брижљив  надзор друга Чумовог.


***

Макар се возио возом пре девет година, деветнаесте године.
Тада се возио џабе, јер је на први поглед било јасно да је Макар
надничар, па му чак ни исправе нису тражили. “ Путуј даље “,
говорила му је пролетерска стража, “ ти си нам драг, јер си гоља “.

Као пре девет година, Макар је и овог пута сео на воз без карте,
зачудивши се што има мало света и што су врата вагона отворена.
Али Макар се ипак не смести у самом вагону, већ на квачилима,
 да би могао да посматра како раде точкови у покрету. Точкови почеше
да раде и воз се упути у средиште државе - у Москву.

Воз је ишао брже од било које получистокрвне марве.Степе су хитале
у сусрет возу и нигде им није било краја.

“ Убиће машину “, сажаљевао је Макар точкове.” Одиста, чега све у
свету нема, кад је он тако простран и празан”.

Макарове руке су почивале у миру, њихова ослобођена паметна снага
пређе у његову празну и велику главу, и он поче да мисли.Макар је седео
на квачилима и мислио што је знао и умео.Ипак,Макар не оста дуго тако.
Наиђе стражар без оружја и затражи од њега карту. Макар није имао карту,
јер је претпостављао да је у држави совјетска, чврста власт, која сада сасвим
бесплатно превози све сиромахе.Стражар- контролор рече Макару да
сиђе на првој станици која има бифе, како Макар не би умро од глади на
забаченој отвореној прузи.Макар виде да се власт о њему брине,
када га не тера једноставно, већ га упућује у бифе, па захвали шефу композиције.

Макар ипак не сиђе на првој станици, иако је воз стао да би се истоварила
писма и дописнице из поштанског вагона.Сети се једног техничког закона и
остаде у возу како би му помогао да настави пут.

“ Уколико је ствар тежа “, Макар је поредио у мислима камен и перје “утолико даље
лети кад је човек баци ; тако и ја путујем возом као сувишна цигла да би воз могао да
стигне у Москву “

Не желећи да љути стражара у возу, Макар се завуче под вагон и тамо прилаже,
ослушкујући узбудљиво и хитро клопарање точкова. Мир и пешчана панорама покрај шина
учинише да Макар чврсто заспи и усни како се одваја од земље и лети по хладноме ветру.
Обузет оваквим богатим осећањем,Макар стаде жалити људе који су остали
на земљи.

-Серјошка, зашто бацаш вреле шије!

На те речи макар се пробуди и опипа по врату да провери да ли му је читаво тело
и сав унутрашњи живот.

-Не мари! - викну Серјошка издалека. - Москва је близу, неће пропасти!
Воз је стајао на станици. Радници су испитивали осовине на вагонима и тихо
псовали.

Макар изађе из свог скровишта испод вагона и угледа у даљини центар целе
државе - главни град Москву.

“Одавде могу и пешице!” досети се Макар. “ Воз ће ваљда стићи и без сувишног терета.!”

И Макар се упути према кулама, црквама и страшним зградама-у град чуда науке и технике, како би се борио за свој живот.


***

Пошто се истоварио из воза, Макар се упути у Москву на обзорју,
заинтересован за тај централни град. Да не би залутао, Макар је
ишао поред шина и чудио се што има толико много станичних перона.
Покрај перона расло је борово и јелово дрвеће, а у шумама су се
налазиле дрвене кућице. Дрвеће је било танко, под њим су лежали
омоти од бомбона, боце од вина, кожура од кобасица и свакојако упропашћено добро.
Под људским јармом трава није расла, а и дрвеће се много злопатило, па је зато било
кржљаво.Макару није било сасвим јасно због ћега је овдашња природа таква:

“ Мора да ту станују неки нарочити ниткови, кад чак и растиње пропада
због њих ! То је заиста тужно:човек живи и ствара недалеко од себе пустињу!
Где је ту наука и техника?”

Пошто се поглади по грудима од сажаљења, Макар пође даље.На перону су из вагона
истоваривали празне канте  од млека, а утоваривали пуне.Макару сину идеја
и он стаде:

- Опет нема технике!- прокоментариса Макар гласно ситуацију. - Посуђе с  млеком возе
-то је исправно:и у граду има деце и она чекају на млеко. Али зашто би превозили празне канте?
Бадава троше технику, а посуђе је кабасто!

Макар приђе шефу који је руководио кантама и посаветова му да одатле до Москве изгради
млечну цев како се не би терали вагони са празним кантама од млека.

Шеф канти саслуша Макара- гајио је поштовање према људима из масе-али му посаветова да се
обрати Москви:тамо седе најпаметније главе, које управљају свим иницијативама.

Макар се љутну:
-Али млеко превозиш ти, а не они!Они га само пију, они не виде расипање технике!
Шеф објасни:
-Моје је да утоварујем:ја извршавам наређења, а не измишљам цеви.

На то му Макар окрену леђа и пође у Москву, нагрижен црвом сумње.

У Москви је било касно јутро.Десетине хиљада људи хитало је улицама
као сељаци на жетву.
“ШТа ли ће они да раде?” стајао је и размишљао Макар, окружен масом светине.
“Зацело ту огромних фабрка, које одевају и обувају читав далеки сељачки свет!”

Макар погледа своје чизме и рече људима који су хитали “хвала!” - без њих би он
живео и бос и го.Готово сви људи су носили под пазухом кожне вреће, у којима су вероватно били
клинци и жице.

“Само због чега трче и троше снагу?” збуни се Макар.”Боље да код куће раде, а храна се може колективно разносити по кућама!”

Али људи су трчали, улазили у трамваје све док на овима не би опруге готово попуцале и нису жалили своје тело за опште радно добро.Макара то потпуно задовољи.”Добри људи”,разишљао је он, “није им лако да стигну у своје радионице, а толико би желели!”

Трамваји су се допали Макару зато што сами иду, а машинист седи у предњм вагону сасвим удобно
као да ништа не превози.И Макар се без нарочитог напора увуче у вагон, јер су га угурали у хитњи људи који су били иза њега.Вагон пође као од шале, испод пода је тутњала невидљива снага машине,и Макар ју је ослушкивао и био задовољан њоме.

“Сирота радница!” размишљао је Макар о машини. “Вози и напиње се.Али ће корисне људе одвести на место сачувавши им ноге!”

Жена-домаћица трамваја-давала је људима реверсе, али Макар одби реверс да не би замарао домаћицу.

-Ја ћу-овако!-рече Макар и прође.

Домаћици су довикивали да им нешто да по потреби, и домаћица је пристајала.Како би проверио шта се ту даје, Макар такође рече:

- Газдарице, дај и мени нешто по потреби!

- Излази- то ти је по потреби-рекоше грађани Макару и изгураше га својом силином.Макар изађе на свеж ваздух.

Ваздух је био престонички: одисао је узбуђеним гасом аутомобила и гвозденом прашином трамвајских кочница.

-А где је ту центар државе? - упита макар случајног пролазника.Човек показа руком и баци цигарету у уличну канту за ђубре.Макар приђе канти па и он пљуну унутра, како би уживао право да се користи свачим у граду.

Куће су биле тако тешке и високе да Макару би жао совјетске власти:није јој лако да одржава толику стамбену опрему.

На раскршћу милиционер подиже усправно црвену палицу,  леву руку стеже у песницу због таљигаша који је превозио ражано брашно.

“Ражано брашно овде не поштују”, закључи Макар,” белим земичкама се хране”.

-Где је овде центар?-упита Макар милиционера.Милиционер показа Макару испод брда и саопшти:
-Крај Бољшог театра, у ували.

Макар се спусти низ брдо и обрете се усред двеју ливада са цвећем.На једној страни трга био је зид, а на другој кућа са стубовима.Ти стубови су на врху придржавали четири гвоздена коња, и могли су да буду тањи, јер четири коња нису била тако тешка.

Макар стаде да тражи по тргу некакву мотку са црвеном заставом, која би означавала центар централног града и центар читаве државе, али такве мотке нигде није било, већ је стајао камен са надписом.Макар се ослони на камен како би постојао у самом центру и улио себи поштовање према самоме себи и према својој држави.Макар срећно уздахну и осети да је гладан.Тада се он упути реци и угледа градилиште огромне зграде.

-Шта се ту гради?- упита он пролазника.
-Вечни дом од гвожђа, бетона, челика и светлог стакла!-одговори пролазник.

Макар одлучи да сврати како би мало радио на градилишту и презалогајио.
На капији је стајала стража.Стражар упита?
-Шта је лупежу?
-Хтео бих да радим нешто, јер сам омршавео-рече Макар.
-Шта би овде радио, кад си дошао без икаквог упута?-рече стражар тужно.
На то приђе зидар и саслуша Макара.
-Иди у нашу бараку на казан-тамо ће те момци нахранити-поможе Макару зидар.
-А да се одмах запослиш код нас не можеш, јер живиш на слободи па си, према томе нико.Морамо те најпре уписати у синдикат, да прођеш кроз класни надзор.И Макар се упути у бараку на казанску храну како би сачувао живот за бољу судбину.


***

На градилишту те зграде у Москви  коју је пролазник назвао
вечном Макару није било лоше. Најпре се најео црне и хранљиве каше у радничкој бараци, а онда је кренуо да разгледа градњу. Заиста, земљиште је свугде било испресецано јамама, народ се мувао, машине непознатих назива забијале су кочеве у тле. Бетонска каша је сама текла низ жлебове, а и други радни догађаји су се одигравали наочиглед свих.

Видело се да се зграда  гради, али се није знало за кога. Макара није ни занимало шта ће коме припасти – њега је занимала техника као будуће благостање за све људе. Наравно, Макаревог шефа из родног места, друга Лава Чумовог, занимало би обрнуто – како ће се делити станови у будућој згради, а не шта се ради са гвозденом завртњем  на стругу, али Макару су само руке биле писмене, а не и глава ; стога је он само и мислио на то како да нешто уради.

Макар обиђе цело градилиште и увери се да радови одмичу брзо и успешно. Ипак нешто, засад још непознато, мучило је Макареву душу. Он изађе  насред градилишта и осмотри читав радни призор : нешто је било испуштено, али се није знало шта. Само се у Макаровим грудима скупљала некаква поштена радничка туга. Мучен тугом, а и зато што се наситио, Макар нађе скровито место и ту заспа. У сну је угледао језеро, птице, напуштени сеоски луг, али није угледао оно што је било потребно и што је и недостајало на градилишту. На то се Макар пробуди и наједном откри недостатак градилишта : радници су паковали бетон у гвоздене скелете како би се добио зид. Али то није била техника, већ мануелни рад! Да би била техника, потребно је да се бетон спроводи навише цевима, а радник само да држи те цеви и да буде истрајан у томе ; самим тим би онемогућавао црвеној снази ума да пређе у просте, неписмене руке.

Макар се сместа упути да пронађе главни московски научни биро. Тај биро се налазио у темељној згради од ватросталног матерјала, у једној градској јарузи. Макар пронађе тамо једног момка пред вратима и речу му да је изумео грађевинско црево. Момак га саслуша и чак се стаде распитивати о неким стварима које ни Макару нису биле познате, а онда степеништем упути Макара главном писару.Тај писар је био научник инжењер, али је однекуд одлучио да пискара по хартији, не дотичући се рукама грађевинарства. Макар и њему исприча о цреву.

-Куће не треба градити, већ изливати – рече Макар писару научнику.
Писар га саслуша и закључи :
-А чиме ће те то доказати, друже изуметељу, да ваше црево стаје мање од обичног бетонирања ?
-Тиме што ја то сасвим јасно осећам – доказа Макар.
Писар се нешто потајно замисли и упути Макара на крај ходника :
-Тамо сиромашним изуметељима дају рубљу за храну и повратну карту за воз.
Макар узе рубљу, али одби карту, јер је одлучио да живи унапред и без повратка.

У другој соби Макару дадоше упут за синдикат како би тамо добио појачану помоћ , будући да је човек из масе и изумитељ црева. Макар помисли да ће му у синдикату још истог дана дати новац за изградњу црева и радосно крену тамо.

Синдикат се налазио још у већој згради него технички биро. Нека два часа је Макар лутао по теснацима тог синдикалног дома у потрази за шефом људи из масе чије је име било исписано на упуту, али шеф није био на службеном месту – бринуо се негде о осталим трудбеницима. Пред вече шеф дође, поједе кајгану и прочита Макаров упут уз помоћ своје помоћнице – доста симпатичне и напредне девојке са дугачким плетеницама. Та девојка је отишла у благајну и донела Макару нову рубљу, а Макар је потписом потврдио да ју је добио као незапослени надничар. Упут је Макару враћен. Сада је на њему, између осталог стајало : „ Друже Лопине помози члану нашег савеза да се његов изум црева примени по индустријској линији “ .

Макар је био задовољан и сутрадан пође да тражи индустријску линију како би на њој нашао друга Лопина. Ни милиционер ни пролазници нису знали за такву линију, те Макар одлучи да је самоиницијативно пронађе. На улицама су били истакнути плакати и црвени сатен са фирмом установе која је Макару била потребна. На плакатима је јасно стајало да читав пролетеријат треба да чврсто стоји на линији развитка индустрије.Макару одмах сину идеја у глави : треба најпре да пронађе пролетеријат, а под њим ће бити линија и негде у близини и друг Лопин.

-Друже милиционеру – обрати се Макар – покажи ми пут ка пролетеријату. Милиционер извади књижицу, пронађе у њој адресу пролетеријата и рече је захвалном Макару.

Макар је ишао Москвом пролетеријату и ишчуђавао се снази града, која је јурила у аутобусима, трамвајима и на живим ногама светине. „ Много је хране потребно да би се толики масовни покрет прехранио ! “ размишљао је Макар главом, која је умела да мисли када руке нису биле заузете.

Забринути и онерасположени Макар најзад пронађе зграду на коју му је указао дежурни милиционер. Испоставило се да је та зграда прихватилиште, у коме сиромашна класа ноћу имала где да склони главу. Раније, пре револуције, сиромашна класа је склањала главу на голу земљу, и изнад те главе су падале кише, сијао месец, лутале звезде, дували ветрови, а глава је једнако лежала, трпела хладноћу и спавала, јер је била уморна. Сада се глава сиромашне класе одмарала на јастуку испод таванице и гвоздене кровне конструкције, а ноћни ветар више није узнемиравао косу на глави сиромаха, који је у своје време лежао непосредно на површини земаљске кугле.

Макар угледа неколико нових уредних зграда и осети задовољство совјетском влашћу. „ Није лоша власт ! “ даде своју оцену Макар. „ Само  не смемо допустити да се размази, јер је наша ! “

У прихватилишту је била некаква канцеларија као и у свим московским стамбеним зградама. Испоставило се да би без те канцеларије свуда одмах дошло до смака света, а писари су, мада полако ипак исправно усмеравали читав живот. Макар је поштовао и писаре.

 „ Нека живе ! “  закључи Макар о њима. „ Мора да о нечем размишљају, када примају плату, а кад већ по дужности размишљају, зацело ће постати паметни људи, а такви су нам и потребни ! “

- Шта хоћеш ? – упита Макара комадант прихватилишта.
- Тражим пролетеријат – рече Макар
-Који слој ? – распитивао се командант.
Макар није имао потребе да се премишља – унапред је знао шта му је потребно.
-Доњи – рече Макар. – Гушћи је, тамо је више људи, тамо је срж масе !
-Тако ! схвати комадант.
-У том случају мораћеш да причекаш до вечери ; којих највише дође, с њима ћеш и спавати: или са просјацима или са сезонским радницима.
-Ја бих са онима који сам социјализам граде – замоли Макар.
-Тако ! понови комадант.
-Дакле, теби су потребни они који граде нове зграде ?
Ту Макара обузе сумња.
-Зграде су и пре градили, док још Лењина није било. Какав ти је то социјализам у празној кући ?
Сада се и и комадант замисли, утолико пре што ни сам није знао како треба да изгледа социјализам – хоће ли у социјализму бити необичне радости и какве ?
-Зграде су и пре градили – сложи се командант. – Само, у њима су пре живели ниткови, а сада ја теби дајем упут за преноћиште у новој згради.
-Исправно – обрадова се Макар.
-Значи да си ти исправан помоћник совјетске власти.

Макар  узе упут и седе на гомилу цигала која је остала без надзора са градилишта. „ Ето“ размишљао је Макар, “ испод мене лежи цигла, а пролетеријат је ту циглу правио и злопатио се : мала је совјетска власт – не види своју имовину ! “

Тако је Макар до вечери седео на цигли и посматрао по реду како се сунце угасило, како су се светиљке упалиле, како су врапци са ђубрета отишли на починак.

Најзад се почеше појављивати пролетери: једни са хлебом, други без њега, једни болесни, други уморни, али су сви били пријатни услед дугог рада и напора, и добри, како само могу бити добри исцрпљени људи.

Макар причека да се пролетеријат смести на државним креветима и предахне од дневне изградње. Онда смело уђе у салу за ноћење стаде насред просторије и рече :
     - Другови радници и посленици ! Ви живите у родном граду Москви, у центру државне силе и моћи, а у њему влада неред и расипају се вредности...

Пролетеријатт се стаде мешкољити на креветима.
-Митрију ! – изусти пригушено нечији крупан глас.
-Млатните га да се унормали...

Макар се не наљути, јер је пред њим лежао пролетеријат, а не непријатељска сила.

-Међу вама нема довољно идеја – говорио је Макар.
-Канте од млека се превозе скупоценим машинама, а у њима нема ништа, испразнили су их. Ту би биле довољне цеви и пумпе...Исто је тако и у градњи зграда и шупа – ваља их из црева одливати, а ви их градите парче, по парче...Ја сам то црево изумео и дајем вам га џабе, како би што пре наступили социјализам и остало благостање
-Какво црево ? – рече онај исти  пригушени глас невидљивог пролетера.
-Моје црево – потврди Макар

Пролетеријат испрва поћута, а онда ничији разговетни глас из удаљеног угла довикну неке речи које Макар чу као хујање ветра :

-Нама до снаге није стало – ми чемо зграде подићи и парче по парче – нама је до душе стало. Ако си човек, ствар није у зградама него у срцу. Сви ми овде радимо по обрачуну, ужовамо заштиту рада, уписани смо у синдикат, забављамо се у клубовима, а један на другог не обраћамо пажњу – један другог смо препустили закону. Душу изумеј, ако си изумитељ !

Макар се онерасположи. Изумео је свакојаке ствари, али се душе није дотицао, а за овдашњи свет то је био најважнији изум. Макар леже у државни кревет и утихну од сумњи да се читавог живота бавио непролетерским пословима.

Није дуго спавао Макар, јер је у сну почео да пати. И патња, његова пређе у сан : угледао је у сну планину или узвишицу, и на тој планини је стајао научни човек. А Макар је лежао под том планином као сањива будала и гледао научног човека, очекујући од њега речи или дела. Али тај човек је стајао и ћутао, не видећи тужног Макара и размишљајући искључиво о општим размерама, а не и о појединачном Макару. Лице ученог човека је било обасјано одблеском далеког живота маса што се под њим пружао у даљини, очи су ми биле страшне и мртве од висине и одвећ далеког видика. Научни човек је ћутао, а Макар је спавао и тужио.
     -   Шта да чиним у животу да бих био потребан себи и другима ? упита Макар и следи се од ужаса. Научни човек је и даље ћутао и није одговарао, и милиони живих живота су се одражавали у његовим мртвим очима.

Тада се зачуђени Макар успуза на узвишицу по мртвом каменитом тлу. Трипут га је обузимао страх од непомичног научног човека и трипут је радозналост отклањала страх. Да је Макар био паметан човек, не би се пео на ту узвишицу, али он је био заостао човек, који је поседовао само радознале руке под утрнулом главом. И снагом своје радознале глупости Макар дође до образованог човека и лако се дотаче његовог дебелог, огромног тела. Од додира се непознато тело промешкољи као живо и у трену се свали на Макара, јер је било мртво.

Макар се пробуди од ударца и угледа изнад себе надзорника прихватилишта, који га је звекнуо чајником по глави да би се пробудио. Макар се усправи у кревету и угледа пегавог пролетера који се умивао из чиније а да кап воде није просуо. Макара изненади начин умивања тако малом количином воде те упита пегавка:

      -  Сви су отишли на посао, зашто ту стојиш сам и умиваш се ?
Пегавко обриса мокро лице о јастук, почека да се осуши и одговори :
     -   Пролетера који раде има много, а оних који мисле мало – ја сам себи јпоставио задатак да мислим за све. Јеси ли ме схватио или ћутиш зато што си будала и угњетен ?
     -   Зато што сам тужан и обузет сумњама – одговори Макар
     -  Тако, онда пођи са мном, па ћемо мислити за све ; рече пегавко после премишљања. И Макар устаде да пође са пегавком по имену Петар како би нашао смисао свог живота. У сусрет Макару и Петру ишле су шаролике гомиле жена у хаљинама припијеним уз тело, што је сведочило да су жене желеле да буду голе; било је и много мушкараца, али су они били комотније одевени. Хиљаде других жена и мушкараца, сажаливши се на своја тела, возили су се аутомобилима и лимузинама као и веома јспорим трамвајима, који су шкрипали од толиког оптерећења људском масом, али су то стрпљиво подносили. И једни и други су журили, с ученим изразом лица, услед чега су у длаку личили на оног великог и моћног човека кога је Макар неприкосновено видео у сну. Макара обузе језа од толиких научно-образованих личности. Да би олакшао себи, погледа у Петра : можда је и он само научни човек са далеким видицима ?

     - Ти зацело знаш све науке и видиш одвећ далеко ? – упита Макар бојажљиво
Петар се стаде пребирати.

     - Ја ? Ја се трудим да постојим по угледу на Иљича – Лењина: гледам и у даљину, и у близину, и у ширину, и у дубину, и навише.

     - Тако, дакле – умири се Макар.
     - А ја сам ту скоро видео огромног научног човека : гледа само у даљину, а сасвим близу њега – нема ни два хвата – лежи један појединац и пати без ичије помоћи.

     - Него како ! – рече Петар мудро.
     - Он стоји на узвишици, па му се чини да је све далеко те да у близини нема ни ђавола ! А други гледају само себи под ноге – да се не спотакну, не угрувају – и мисле да су у праву, а масама је досадно да живе тихо и споро. Ми се брајко, не плашимо да ћемо се спотаћи. !

     - Наш свет је сада обувен ! потврди Макар. Али Петар се држао своје идеје, не напуштајући је ни за живу главу.

     - Јеси ли кадгод видео комунистичку партију ?
     - Не, друже Петре, нису ми је показивали ! У селу сам видео  друга Чумовог !
     - Другова Чумових и овде има колико ти воља. А ја ти говорим о чистој партији, која има прецизан поглед у прецизну тачку. Када сам на састанку у партији, увек се осећам будалом.

     - А зашто то, друже Петре ? Па ти си по изгледу готово научни човек.
     - Зато што ми памет нагриза тело. Ја сам жељан добрих јела, а партија вели : најпре ћемо фабрике саградити – без гвожђа жито добро не успева. Јеси ли ме разумео каква ти је ту стратегија ?!

     - Разумео сам – одговори Макар.

Као да је научник, увек је одмах разумевао оне који граде машине и фабрике.Од рођења је Макар посматрао села од иловаче и сламе и нимало није веровао у њихову судбину без ватрених машина.

- Ето, рече Петар
- А ти кажеш: човек ти се ту скоро није свидео ! Он се не свиђа ни мени ни партији : њега је створила будала – капитализам, а ми такве и сличне постепено шаљемо у расход.
- И ја нешто осећам али незнам шта ! – повери се Макар
- Е, кад не знаш шта осећаш, пођи у живот под мојим руководством ; у противном ћеш се неминовно оклизнути са танке линије и угрувати.

Макар упиљи поглед у московску светину и помисли :
„ Људи су овде сити и ухрањени, лица су свима чиста, живе у изобиљу – требало би да се размножавају, а деце готово и нема “

Макар то саопшти Петру.

     - Овде није природа, већ култура – објасни Петар
     - Овде људи живе породично без размножавања, једу без производње рада...

    - А како то ? зачуди се Макар.
    - Лепо – рече обавештени Петар
    - Човек напише једну идеју на реверсу и за то и њега и његову породицу хране читавих годину и по дана...А има их који ништа не пишу, једноставно живе за наук осталима.

Макар и Петар су се до вечери шетали ; разгледали су Москву, реку, улице, дућане у којима се продавала трикотажа, па су огладнели.

     - Хајдемо у милицију на вечеру – рече Петар. Макар пође, схватио је да у милицији хране људе.

     - Ја ћу говорити, а ти ћути и с времена на време се трзај – упозори Макара Петар.

У милицији су седели пљачкаши, бескућници, људи – звери и непознати несрећници. А преко пута свих је седео дежурни надзорник и примао свет за јакну. Једне је упућивао у затвор, друге у болницу, а неке је и враћао. Када ред дође на Петра и Макара, Петар рече :

- Друже шефе, ухватио сам шизика на улици и довео га овамо.
- Какав је он шизик ? – питао је дежурни. Шта је нарушио на јавном месту ?
- Ништа,  рече Петар отворено.Иде тако и узбуђује се, а онда из чиста мира  тресне некога по глави и убије га на месту: суди му онда ! Најбољи   начин борбе против преступа је њихово спречавање. Ето, ја спречио преступ.

- Правилно ! сложи се шеф. Одмах ћу га упутити у институцију за психопате на генерални преглед. Милиционер подписа акт и сневесели се :

- Немам кога да вам дам у пратњу, сви људи су ми на терену...
- Ја ћу га одвести, предложи Петар, ја сам човек нормалан, он је шизик.
- Терај, -  обрадова се милиционер и даде Петру акт.

У институту за душевне болеснике Петар и Макар стигоше за сат. Петар рече да га је милиција одредила као пратиоца опасне будале, коју ни за тренутак не сме да напусти; будала, пак није ништа јела, и сваког часа може да почне да прави лом.

- Идите у кухињу , тамо ће вам дати да једете, - рече добра болничарка.
- Он много једе – примети Петар.
- Њему треба читав лонац шчија и два лонца каше. Нека донесу овамо, јер се може догодити да још пљуне у казан.

Сестра издаде службени налог и Макару донесоше троструку порцију укусног јела, па се и Петар добро наједе поред Макара. Доктор убрзо прими Макара и поче му постављати тако детаљна питања да је Макар будући незналица, одговарао на та докторова питања као лудак. На то доктор прегледа Макара на слушалицу и закључи да у срцу има сувише крви.

- Морамо га оставити због испитивања ; закључи доктор о Макару.

И тако Макар и Петар остадоше на спавању у душевној болници. Увече одоше у читаоницу, и Петар поче наглас читати Макару Лењинове књиге :

- Наше установе су којешта ; читао је Петар Лељина, а Макар је слушао и чудио се прецизности Лењиновог ума.
- Наши закони су којешта. Ми умемо да наређујемо, а не умемо да извршавамо наређења. У нашим установама седе непријатељи, а међу нама има другова који су постали великаши и раде као будале...

И остали душевни болесници почеше да слушају Лењина, они нису раније знали да Лењин зна све.


- Правилно ! одобравали су и радници и сељаци – душевни болесници.
- Нашим установама је потребно што више радника и сељака – настави да чита пегави Петар. Социјализам треба градити рукама човека из масе, а не административним актима наших установа. И ја не губим наду да ће доћи време када ће нас због тога неко по заслузи испрашити...
- Јеси ли видео ? упита Петар Макара. Чак су се и Лењину попеле на главу свакојаке установе, а ми седимо и млатимо празну сламу. Ето, то ти је читава револуција, написана живом крвљу...Ја ћу ову књигу украсти одавде, јер је ово установа, а сутра ћемо нас двојица поћи у било коју канцеларију и рећи да смо радници и сељаци. Заузећемо место у установи и размишљати у корист државе.

После читања Макар и Петар одоше на починак како би се одморили од дневних брига у лудој кући. Тим пре што им је сутра обојици предстојало да пођу у борбу за лењинску и општесиромашку ствар.

***

Петар је знао куда треба ићи – у РКИ, тамо воле разне унесрећене људе и оне који подносе жалбе. Пошто су одшкринули прва врата у ходнику РКИ на спрату, угледаше тамо одсуство људи. Изнад других врата висила је кратка парола „ Ко ће кога “ и Петар и Макар уђоше. У соби није било никога осим друга Лава Чумовог, који је седео и нечим управљао, оставивши своје село на милост и немилост сиромасима. Макар се не уплаши Чумовог и рече Петру :

     - Кад већ пишу „ ко ће кога  ? “ , хајде да ми њега...
     - Не ; одби предлог искусни Петар, ово је држава, а не супа са резанцима. Идемо вишој инстанци.

Виша инстанца их прими, јер су тамо чезнули за људима и за истинским умом нижих слојева.

     - Ми смо чланови класе ; рече Петар шефу више инстанце.
     - Опскрбили смо се памећу, дај нам власт над проклетим административним олошем...
     - Узмите је. Она је ваша ; рече шеф више инстанце и даде им власт у руке.

Отада Макар и Петар заузеше место за столовима преко пута Лава Чумовог и стадоше да разговарати са сиромашним светом који је долазио, решавајући све ствари у глави – на бази симпатија према сиромасима. Ускоро свет престаде да долази у Макарову и Петрову установу, јер су њих двојица мислили тако једноставно да су и сами сиромаси могли да мисле и доносе одлуке као и они, па су трудбеници почели да мисле сами за себе у својим становима.

Лав Чумовој остаде сам у установи, јер га нико писмено није опозвао. Остао је тамо све док није била наименована комисија за ликвидацију државе. У њој је друг Чумовој радио четрдесет и четири године и умро окружен заборавом и канцеларијским пословима у које је био смештен његов златни државнички ум.

Андреј Платонов

 

 

посада • приче • дарови •  поезија • избор • преводи • линкови • контакт и донатори
<== • ==>