ПОЕЗИЈА СВЕТА
|
|
посада поезија
|
Флаута кичма
И
небо,
што
заборави у диму да је плаво,
и
облаке исцепане као избеглице,
озарићу
својом последњом љубављу,
што
као јектичавог
румени
се лице.
И
надвисићу
комешања
ова,
оних
који заборавише нежност и дом.
Чујте,
људи!
Изађите
из ровова,
па
после доратујте.
Чак
и кад
од
крви пијан,
клатећи
се као Бахус,
рат
крочи,
ни
тад да с ума љубавне речи сметнеш.
Мили
Немци!
Знам,
у
вашем даху
Гетеова
је Гретхен.
Француз
смешећи
се на ножу мре,
и с
осмехом се руши погођен авијатичар,
ако
се сете
пољупца
отпре
твог,
Травијата.
Ал'
доста ми је ружичасте мекоте,
коју
столећа подносе.
На
колена испред нове лепоте,
нашминкане,
што
славим,
риђокосе!
Можда
од времена овог,
од
бајонета оштријег,
када
столећа побели брада,
остаћемо
само
ти
и
ја,
што
бацам се за тобом
од
града до града.
Ако
преко мора одеш нагло,
скрсивши
се у рупу ноћи густе -
утиснућу
у тебе кроз лондонску маглу
фењера
огњене усне.
Истегнеш
ли караване кроз пустињску жегу,
где
лавови су заседу заузели -
прислонићу
ти
под
пешчаним брегом
образ
као Сахара врели.
Моћни,
ако
затребам им -
рећи
ће ми:
Иди,
погини у рату!
Последње
биће
твоје
име
на
уснама поцепаним гранатом.
Под
круном свршићу?
На
Светој Јелени?
Оседлав
живота таласе-вранце,
једнак
сам кандидат
за
цара васељене
и за
ланце.
Одређен
сам да будем нов цар -
твоје
лишће ту је,
на
сунчаном злату мога новца
наредићу
да
се искује.
А
тамо
где
свет је ко тундра олињо,
где
тргујући с ветром река се пробија;
на
ланцу изгрепшћу име Љиљино
и
изгубићу га у мраку робије.
Слушајте
ви што заборависте да небо је плаво,
накострешени
као
звер клета!
Ово
што се жари
ко
лице јектичавог
можда
је последња љубав света.
Владимир
Мајаковски
САН
Снио сам јесен у магли стакала,
другове и тебе у веселој клапи, и
као соко што за крвљу вапи,
душа је моја на руку ти пала.
Ал вријеме је ишло, старост га је такла,
и крунећ оквире копреном од сребра,
зора је из врта осипала стакла крвавим
и тужним сузама септембра.
Вријеме је старило. У фотељи свила ко
лед је пуцала, сва трошна и бона. Па и
ти зашутје, а гласна си била, и сан
утихну попут звука звона.
Пробудих се. Ко јесен, пуна бола
бијаше зора, а вјетар, пун језе,
ко лаку сламу што киши из кола у
бијегу небом разносио брезе.
Борис Пастернак
БРЕЗА
Под прозором мојим
Бела брезица је
Огрнута снегом,
Ко сребрна да је.
На пуним гранама,
Леденим по страни,
Развиле се ресе
Ко бели ђердани.
У тишини стоји
Бреза, ко у гају,
И пламти пахуље
У огњеном сјају.
А зора, полако,
Наоколо плови,
И на гране сипа
Сребрни прах нови,
* * *
Тугујем... Тегобно бреме
У срцу од једа и леда.
Досадно гласа се време
Што ми ни предаха не да.
Легнем, а чемерне мисли
Држе ме, мозак ми стисли
Звуци, у глави се врти.
О, шта ћу? Душу ће стрти
живот, да јадна ми клоне.
Ниоткуд утехе зрак.
Дах ми се гаси и тоне
У ту дивљину, у мрак.
Судбино, зашто нас снађе?
Живот је горак и сив.
Где глава спокој да наде?
Тешко је бити жив.
Сергеј Јесењин
|
|