Црне рупе у хоризонтима догађаја

Александар Ракић

Могуће величине билијарске кугле или дневне собе, непредвидива за позицонирање и очекивање, изван свих снова и имагинације трагача, невидљива опасност за светове, патролира Васионом и поставља заседе. Свака честица, сваки талас, или планета, која јој се необазриво приближи биће ухапшена без упозорења и без могућности пуштања пре Васкрсења. Путоказе и упозорења нећете видети јер их она не поставља.

Граница њене спољне територије се назива « Хоризонт догађаја « и одређена је њеном масом. Изван њене границе сте релативно безбедни и постојите као телесна форма, унутар њених граница сте деконструисани  на рој субатомских честица. Наравно то су само хипотезе јер се ништа и никад није вратило из те авантуре. Све што је закорачило у тамни дедуктивни театар купило је карту у једном правцу на којој пише :

» Једном када сте овде ушли повратка више нема «¹

Њена неутажива глад никада не престаје. Она је сливник Васионе. Што више прождире (асимилира) све је више гладна (повећава масу и шири хоризонт догађаја). Бесконачног је апетита са нултом тачком избирљивости из себе не жели да пусти ни један мезон или кварк, ни један фотон или звук.

Време са својим шуштећим и растућим таласом секунди и еона у њеном приватном простор – времену се претвара у тачкасти рингишпил. Олуја тренутака се диже и ковитла у месту. Секунде у нултом простору трепере као вечност. Крхотине времена се растављају, мешају и спајају у неке нове мозаике. Када би их фотографисали и извукли ван можда би видели филмове у којима Сократ, Миљковић² Нервал³ Кертис⁴ Кобејн⁵ и многи други никад нису испијали отров, вешали се или пуцали себи у главу. У којима нема болести, погубљења, абортуса, атентата, смрти.

У којима Адам и Њутн немају проблема са јабукама, а ми са њима. Али сумњамо. У њеној неизрециво тешкој а празној унутрашњости, као у нуклеарном реактору реверзибилни честични процеси праве неизбројиве мозаике. Мозаике одсуства. Управо те мозаике где се одсецају језици⁶ , где композитори⁷ губе слух , где Аргентина даје гол Бразилу а Швајцарци Звезди у 90. минуту. То су слике које она воли и која као анти иконе качи у свом имплодивном, гравитационом анти храму. Али од њене бескрајне похлепе и егоцентричности једино је већи њен бол. А њена имплозија је њен бол. Јер она на неки начин зна да ти одсечени језици и даље непрекидно и неуништиво сведоче, као и да симфонија не нестаје када оркестар заврши извођење и утоне у њену глуву собу, а да кроз све светове и песме свих димензија Васиону “ Љуби прејака реч “ ⁸. Такође зна и да постоји Неко, који се представља као та Реч, али колико ГОД да је њена комбинаторичка матрица разноврсна не успева да склопи решење. У њеном матриксу Он се означава као : “ неки играч “, а у подфајлу је реч од пет макрочестица : „ нешто “ .

Сада за тренутак молимо све вас т.ј. све нас “ Бебе Васељене “ ⁹ , да на трен оставимо црни матрикс театар и да размислимо ко или шта се скрива иза назива “ црна рупа “, па да са оним играчем, т.ј. оном Речју и њој ( њему ) дошапнемо решење загонетке, коју зна свака беба и сваки фотон светлости.

Можда се тада црна рупа покаје, преуми и постане бели патуљак !

А ако једног дана у доколици, неко од Вас, Беба Васељена, одлучи да направи шетњу Млечним путем, саветујемо Вам да понесете две ствари : пешкир и “ Аутостоперски водич кроз Галаксију “¹⁰ Водич из навигацијских разлога а пешкир да када шетате и проповедате свој твари ону Реч, обришете чело, јер у неким деловима Све-мира зна да буде баш вруће.

А за Аргетинце и Швајцарце не брините, са њима ћемо се још видети.

И то ускоро,

Александар Ракић