ДАРОВИ

Радоје Домановић

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Отац Тадеј


 

 

Наша посла
Радоје Домановић


Губе се многи народни обичаји, али се дивни обичај наших врлих предака: пити изјутра врућу ракију, потпуно одржао у благодарном потомству, и предаваће се ревносно с колена на колено докле тече сунца и месеца, докле дотраје последњег Србина. Многе су мудре изреке наших старих дотрајале, пропале, управо, ако се сме рећи, излапиле, оглупеле, и некладашње се глупости, мало помало, дугим низом година, промудриле. Тхе, шта већ можемо кад је тако; све иде с временом, мења се. Али, има једна изрека: Договор кућу не обара, или још боље: Договор кућу гради.

Ми Срби ниједан посао не предузимамо на брзу руку, онако тек натерсуме,
већ о свему размислимо, договоримо се с овим, с оним: више очију, наравно,
више виде. Обазрив паметан народ. Чуо сам да ниједан други народ, сем
Срба, нема ову мудру изреку. Зато свима њима и иде тако добро, те
долазе, што рекли наши, са свију страна код нас овде, да се исхране
хлебом. Е, али Србин неће ни пљунути док се не договори.

Имао сам ја у селу једног суседа, који није хтео маћи с места без
договора.

- Хоћемо ли данас окопати кукуруз? - питају укућани.
- Па чекај, да се договоримо.
- Дан не чека - вели жена. (То већ није права Српкиња. Неки изрод!).
- Треба да нађемо Марка, да се договоримо хоћемо ли данас код њега
у позајмицу, а сутра код нас.


Иде и тражи Марка. Нађу се у механи, и седну да се договоре. Сркћу
тако ракије, и договарају се тако као паметни људи. Па разговор, као
разговор, преће на друге ствари, док тек погледом Марко се прекрсти
и узе се нешто правдати:
- Тако ми овог крста што се крстим, и овога ми пића, не нашло ми се
у кући, и пролазио куд и ова ракија, ако ја будем ишта против тебе
говорио!


Испију чаше и куцну се.
И опет објашњавања, опет правдања, и уверавање узајамно о прија-
тељству и љубави, опет куцање, и безмало, у том прође цео дан.
- Па шта рекосмо за оно? - пита Марко при растанку.
- Договорићемо се сутра. Доћићу ја код тебе пре зоре.
Тако се, дакле, мој сусед договарао о свему, па и најситније ствари
није без темељног договора предузимао.
Био је то красни човек, права Србенда.

...Кад би само Французи, Енглези, Немци и остали народи знали ко смо
ми Срби, и шта вредимо, ја тврдо верујем да би се морали подавити или
побити од туге и очајања што и њих Бог није удостојио те ретке почасти
и среће да се могу звати Србима. Шта да радимо? Ми им не можемо помоћи!
Тако је Бог рекао да буде!


ПОУКЕ О. ТАДЕЈА

Бог наш дошао је међу нас да опет доведе у првобитно стање оне које је створио. Он је све учинио да га човек може разумети. Он је могао да спасе човечански род и другим начином, али човек кад је пао, сам је пореметио сав унутрашњи умни апарат и онеспособио се за добро. Потпао је у власт духова злобе, драговољно им се предао у заробљеништво.

Зло које постоји Бог није створио. Зло је од умних, мисаоних духова који су отпали од љубави божанске, који су се окренули према својој личности и остали непокорни; почели су умовати своје умовање, али ма колико се свака умна сила која није сједињена са извором живота трудила да нешто добро учини и говори, све што она ради посољено је смрадом пакленим, јер је једино Бог извор мира и радости, љубави и правде и доброте.

Сва створена бића су ограничена, а оно сто је ограничено није савршено; него им је дато да се усавршавају. Међутим, пала су; прво нису сачували своје достојанство анђели, па после на зависти тих духова који су пали и наши прародитељи Адам и Ева су пали. И ево, и у нама се исто укотвила та особина - паклена завист.

Завист не преза од ничега, и Богу у лице говори противно стално, свуда и на сваком месту.


Бог је сав љубав, а завист не трпи да се добро некоме ближњем учини.

Један од богоносних отаца, преп. Нил Мироточиви (јављао се монаху Теофану, који је у 18. веку живео у његовој пестери) објашњавао је многе тајне из Царства небеског. И каже да је завист печат антихриста на срце човеку. Како је то за нас страшна ствар! А ми често пута завидимо ближњима својим, чак и својим најрођенијима нешто завидимо. И не обраћамо пажњу на то да се лечимо, да дођемо к себи.

Бог наш, Исус Христос, јесте савршени Бог и савршени човек. Он као савршени Бог све обухвата љубављу, безграничном љубављу. Он је и као савршени човек мио свакој души која му приступа. Нама све некако изгледа да нам је далеко та љубав Божија, да је Бог много далеко од нас. Уствари, ми се удаљавамо. А Он не може да се одвоји од нас јер је Он живот. Он је сав љубав. Кад бисмо и ми имали према Њему такву љубав, приступали Му као према свом искреном пријатељу... Али ми не приступамо на такав начин, него све некако изоловано, некако званично; и кад се молимо и кад нешто добро чинимо, све некако као да смо исувисе званични. А Он тражи од нас да будемо природни. Он нам је показао како је међу нама живео: простодушно, смирено и кротко. Какве нас је Господ створио, такви да Му приступамо. Како дете безазлено да Му приступамо.

Њему, Господу, мила су добра дела која чинимо. Милостињу и све сто чинимо ради спасења нашег, ради користи ближњих и свете Цркве, све је добро и мило Господу. Али је Господу најмилија и најдража љубав безазлена, простодушна, детиња, која се тако приљуби к срцу Његовом. Ето шта је Господу најумивеније од нас што Он тражи. А то може свака душа. И богат и сиромах, и стар и млад...

Некако се стално враћам на ту тему, увек бих то понављао, да се научимо како да се приближимо своме Родитељу, како да Му се приближимо срцем, целим својим бићем; како да Му будемо омиљени као што су анђели и свети. Јер смо ми много прљави, нечисти. Он не гледа на нашу прљавштину и нечистоту кад Му приступамо од срца, прихвата нас одмах. Кад се нешто огрешимо о свога Родитеља па му од срца приступамо, све нам прашта, као да ниста није било.


Он, Господ наш, безграничан је у љубави, неисказано. Требало би да Му приступамо искрено и да будемо стално са Њим, јер Он је стално са нама. Он покреће наш живот и жели да Га разумемо и схватимо. Сав Његов живот на земљи био је природан, такав да га човек може схватити; казао је да је Он љубав, објаснио нам да је Богу тако омилио свет да је дао свога Сина Јединороднога ради спасења човека. Открио нам је тајну, много нам је открио. Узвисио нас је изнад свих створења; природа човекова уздигнута изнад свих створења ушла је у тајинство свете и животворце Тројице.

Па шта можемо ми као људи више желети од тога да будемо једно са својим Богом, са својим Родитељем? Зато бисмо требали за то кратко време живота да научимо како да му приступимо. Пошто ми своје сопствене снаге немамо, морамо да Му приступимо као безазлена, простодушна деца, од срца, да Га молимо да нас научи како да будемо добри, како да Га силно љубимо као што Га љуби Мајка Пресвета, анђели и свети.

Неће нас Господ оставити тако сироте ако Му стално будемо приступали од срца. Он очекује да се наше срце, наша душа распламса још јачом жељом и чежњом за Њим. Да никада не отпаднемо од Њега, од Његове љубави.

Често са нама бивају многе невоље и тешкоће овде на земаљској кугли, а све то јер се нисмо још смирили. Кад се душа смири и покори вољи Божјој, онда престају за нас страдања и патње. Јер тада су и страдања и патње некако мили срцу и души. Сасвим се друго разумевање живота код нас појављује; не мудрујемо више по овоме свету, као сто свет мудрује. Схватамо другачије. Све што погледамо, све нешто блиставо, све умиљено. Све нам је добро зато сто је Богу све омиљено. Његова смо створења и све сто је створено Његово је. И Он је то створио ради себе, дакле за себе, да будемо учесници у Његовој божанској љубави и божанском миру и радости.

Ето, као што видите, треба да се лечимо, да не примамо завист к срцу; завист разара унутрашњи мир и покој душе. Нпр. мирни смо, тихи, и дошао нам неки пријатељ и испричао о некоме ко нас је некад много вређао да има пуно успеха у животу, да је нешто постигао; и будући да му нисмо опростили, одмах се код нас појави дух зависти. Ето како не обраћамо пажњу. Непрестано морамо бити на молитви и не примати предлог духова зависти.

Свети Оци кажу: ако се одбаци предлог духова злобе, победа је добијена без борбе. Они су то из искуства говорили. Ако се предлог одбаци, победа је добијена без борбе.

Духови под небом стално упливишу мислене замке. Кад је преподобни Антоније видео шта све духови злобе под небом мреже и постављају, уздахнуо је и рекао: Боже мој, ко може од овога да буде спасен? И чуо је глас: Само смирени и кротки пролазе. Ставише, њих се то и не дотиче.


Видите, кад се душа смири, кад се покори вољи Божјој, духови злобе више немају власти над њом. Јер је она под окриљем благодати Светога Духа, огњем божанским скривена.

Зато, благо мени, да припаднемо од срца Господу, да се молимо да нас научи да будемо добри као што су добри анђели и свети. Како је добро међу добрима бити, међу онима који светим животом зиве!

Овде, на земљи, људи треба да се потруде да не примају предлог духова злобе. Св. Оци говоре да треба добро да пазимо, да будемо на стражи, да знамо како је свака мисао која нам ремети унутрашњи мир од пакла упућена. И тај предлог да не примамо, да га одбацимо одмах! Ако се сагласимо и почнемо да беседимо са њим, уплитаће нас у мреже паклене. Од те једне мисли паклене нароје се многе и тек после човек види куда је зашао и шта учинио. Једно зло на друго се надовеже, па после кад дође себи човек каже: Шта ми је све то требало, био сам миран, тих, и одједном се све покварило. А покварило се зато сто нисмо стражили.

Љубав, радост и мир, то су божански дарови, божанске особине. Оне појединачно чуда могу да стварају. Љубав сједињује све у једно; мир исто тако зрачи из човека, даје тишину; радост чини да се скине терет са човечије душе: кад дође нека радосна душа код тужне па му каже какве благе, тихе мисли, одједном као да је свануло. Знаци, појединачно љубав, мир и радост чине чуда, али сједињени у једно могу заповедати свим стварима. Кад су сједињени и учврсћени у срцу, куда год таква душа упути мисли јавља се мир, јер из ње зрачи мир. Свети Оци кажу да може горе да премешта. Бивају исцељења, например, Господ је показао како, и казао да ћемо то чинити Његовом божанском снагом. Биће такви знакови: на болесне ставићемо руке и исцелиће се. То су истините речи Божје.

Али, ми смо изгубили доброту коју нам је Господ дао, па смо се мислено уплели као пиле у кучину и никако да се испетљамо, да буде мир у нашем срцу. Морамо обратити пажњу да у наше срце не улази оно што ремети мир.

Свети Оци прокрчили су нам пут и показали како треба да се потрудимо с Божјом помоћи.
Господ тражи да по разуму, са пуно разумевања, одбацимо зло и примимо Њега и Његово добро у срце. Зато се морамо обратити Господу, једином извору живота. Да се сродимо с Њим, јер смо се одродили. Ми се некад одродимо и од својих најближих. А често пута се и уз своје најближе осетимо усамљени, због тога што смо се удаљили од истинског нашег Родитеља. Удаљили смо се мислено, умно-мислено.

Духовни живот је умни и мисаони зивот. Зато морамо да обратимо пажњу на то шта се у нама роји, да молимо даноноћно Господа да нас избави од сваког зла, да нас очисти и да нам снаге да одбацимо предлог духова злобе. Ако примимо предлог, онда се нешто и сагласимо, одмах почиње борба, ми одбијемо једно а они предлажу друго, треће, четврто... И немамо мира, немамо покоја. Онда да се срцем и умом обратимо Господу: "Господе, ево немам снаге, нисам се научио од младости, остарео сам у злу, зло моје са мном је остарело, па сад треба много труда да се то избаци и искорени из мене. Али Ти си силан и моћан, научи ме да будем безазлен, простодушан, кротак и смирен. Награди ме Твојим божанским особинама, као што награђујеш Твоје анђеле и Твоје свете".

И тако, стално у простоти срца и својим речима свака душа да припадне Господу. Зато нам је непходна молитва, ма како била кратка, да чим устанемо с кревета, од сна, одмах благодаримо Богу што нам је дао своју милост да проживимо ноћ. Кад дође вече, да благодаримо на свему, јер Господ је животодавац који даје. Ту показујемо своју љубав према Њему и Он ће да нас приљуби к Себи. Кад душа заволи молитву од срца, онда после не може да се одвоји од свога Родитеља. Стално је са Њим, било да разговара с људима, било да је на послу, на раду. Увек је са Њим, и креће се у присуству Његовом као што се анђели и свети крећу. Ето то је залог Царства Небеског још овде на земљи.

Ниједном мисаоном потезу из душе не сме бити центар неки од предмета овде на земљи. Мисаони центар љубави је Господ и са Господом љубимо све. Кроз Њега и у Њему је све. Не смемо да се везујемо за предмете.

Анђелски чинови се не заборављају мислено у тварима. Они гледају твар, али се мислено у њој не заборављају. Јер, њихов мисаони центар је заробљен једино силом божанском, са којом све љубе. А ми кад видимо неку ствар нама привлачну, прилепимо се за њу. И ако дуже тако остане, она нам постаје идол. Уместо Бога, у нашем срцу је тада тај предмет, било жив било мртав.

Божанска љубав не трпи егоизам. А човек кад је пао испразнио се, и нема никога ближег него своју личност. Он се својој личности окренуо и чува је: не дозвољава да га неко вређа, зели да се о њему све добро мисли, а при томе не обраћа пажњу каквим животом живи, шта ради и како ради. Не обраћа пажњу јер је сав концентрисан на своју личност.

Ми морамо себе да презремо за љубав Господа, да тог "господина Ја" не само одбацимо, него и - убијемо. Ако он не буде мртав, не можемо да се сјединимо са Господом, увек ће да стрчи тај наш"господин Ја". Јер он је велики господин и не може да савије шију, он је високо.

Господ нам је показао какви треба да будемо: смирени, понизни, покорни вољи Божјој. Али ми хоћемо све да устројимо по насем мишљењу. Мучимо сами себе, измучимо се и - ништа нисмо урадили! Неће овај свет како ми мислимо. И "господин Ја" се онда много љути што није онако како он мисли. А онај ко се смирио не размисља о себи као да је он нешто, знајући да је ништа, да је трулеж. Ако нас не би Господ чувао, ако нас не би држао, ма не би било ништа од нас! Ништа, само блато.

Срце је хладно кад је расејано. Душа није код куће, она лута. Кад је код куће, онда она загрева и срце. Чим изађе вани, одмах бију. Ван куће бију, мислено бију. Једна мисао се прима, друга одбија, и срце се ломи и постаје хладно. А кад душа дође себи, кад се помири са Господом, тад је Господ у центру живота, и тад је благо и топло.

Господ гледа на дубину срца, шта оно тамо жели и чему чезне. И ако душа не може одмах да дође себи, Господ ће у своје време опет све очистити и привући да дође душа себи, к центру, и душа ће да се смири. Али ако у дубини срца има нешто што није рашћишћено, нешто што тежи овоме свету и везивању за овај живот, онда ће наше лутање бити дуготрајно и многе ћемо муке и невоље имати. Више ћемо имати ми који смо, ето, побожни него они који нису. Зато што они немају тај унутрашњи бол, не размишљају о вечности, њима је све овоземаљско: да се ужива, да се једе, пије... Ту је њихова пазња, а ми смо подвојени, хоћемо да смо са Господом а нисмо рашчистили своје материјалне прилике земаљске, са чиме наше срце још има много везе па је заробљено.

Треба планове и жеље земаљске одбацити од срца, тек онда ми можемо са Господом љубити искрено и ближњега свога. Иначе се наша овоземаљска љубав прилепи час за једно час за друго, а то је све непостојано, ништа нема од тога. И та непостојаност ломи, стално нас ломи. Живот не примамо са разумевањем, него површно.

Све што планирамо да урадимо мора да буде са једном мишљу и једном жељом, јер Господ то тражи. Да сви будемо у једномишљу. Молио се Господ за то да будемо једно. А ми се стално подвајамо, и у свом породичном кругу се подвајамо. Није то добро, опет то човек хоће да се изврши његова воља. Разумем то онда кад је у кући домаћин атеиста, а деси се да Господ позове неког члана породице. Али та душа коју Господ позове мора мудро да делује. Никако не сме мислено да ратује са својим домаћином, иначе ту нема напретка. Не сме да постане разбојник који убија своје најрођеније својим мислима и жељама. Друга је ствар ако се ми предамо Господу, а домаћин каже: "Одрекни се!" Онда ми ниси родитељ, онда ми ниси ни ближњи. Ја не могу да се одрекнем Господа, ја сам сједињен срцем са Њим, ја сам Његов и Његов божански зивот је у мени; ја не могу да се одрекнем Господа, а ти како хоћеш. Али опет не смемо ниста увредљиво да помислимо у срцу јер и најмања таква мисао ремети нам мир. У нама се стање погоршава, а код наших ближњих заоштрава. И најмања мисао која није заснована на љубави разара мир.

У породици у којој има више чланова довољно је да је само једна особа незадовољна - не мора она то ничим да испољава, довољно је да почне да умује како се њој наноси неправда и како се са њом не поступа добро - па да се поремети мир у тој породици; она то својим мислима поремети. И сви су незадовољни, а не знају откуда то.

Према ближњима треба имати подједнак однос. Не смемо да делимо људе: овај ми је симпатичан, овај антипатичан. Јер онда сте овој другој особи објавили рат. И неће вас трпети. Иако ви у спољашњости нисте дали повода, ни речима ни покретом, у унутрашњости сте, својим мислима, то изазвали.

Ми хрисћани смо се крштењем обукли у Христа, обукли смо се у Бога, а Бог је љубав. И како то, сјединили смо се са Господом у крштењу, а уствари ратујемо против Њега! Како ратујемо? Мислима, упућујемо злу мисао нашем ближњем и даљњем.
Чим се у нама роди једна мисао која није заснована на љубави, знајмо да смо примили упливе духова злобе. Примајући мисао зла, примамо самога врага у тело. Духови нису видљиви, ми им дајемо тело да буду видљиви.

Злим духовима ми дајемо тело да буду видљиви за овај свет, да можемо да их видимо како изгледају. Оно зло сто се манифестује кроз шовека, то видимо духа који је окупирао душу тог шовека и показује се кроз њега, псује... Не вређа Господа та душа, она је рођена хришћанска, него онај који је њу окупирао и заузео позицију, па дрма како он хоће. И уместо да разумемо шта је живот, ми се противимо и упућујемо злу мисао човеку. Тако и сами постајемо зли. Колико пута смо се прогневили на оне чији је однос према нама био некоректан или увредљив? Помислимо му зло, значи убијамо му душу! Јер се пред Богом прима све оно - било добро било зло - сто је сједињено мислено са осећајима срца, и срца са душом. Зато треба са разумевањем да опазимо зло и са разумевањем прихватимо добро. Да стално будемо на стражи и не пуштамо да у нашу клет уђу они што не мисле добро.

"Молите се без престанка", наређује апостол. Унутрашња молитва, она је труд самога шовека. Јер кроз молитву се човек приближава срцем Господу, а пали духови гледају да га вежу за било какав овоземаљски предмет.

У молитви првенствено треба да се има пажња. Без пажње молитва не вреди ништа, али ако се сасвим остави, онда је још теже. Знаци - труд! Али, ми стално скрећемо пажњу на нешто друго. Свети Оци су се молили да их Господ избави од заборава молитве.

У сваки посао да се унесемо са Господом. Јер, непријатељ стално извлачи ум: где смо били, шта смо радили, шта чули,чак све од детињства; па то онда врази све комбинирају, а ми мислимо да је све то наше. Они имају читав регистар нашег живота: шта смо чинили, како се понашали. Зато нам је потребан веома велики напор да се срцем приближимо Господу и да стално са Њим боравимо. То је радна молитва.

Поред радне, постоји и благодатна молитва. Она се добија као дар од Господа. Видећи наш труд да желимо свим бићем својим да се сјединимо са Њим, одбацујући све овосветске жеље, Он нас очисћава постепено од брига овога света, од привезаности за земаљске ствари, доводи душу у смирење и простоту, да не прима к срцу увреде, него шта год се дешавало да се смирава. Знаци, постепено се очишћава душа да прими божански огањ да би се непрестано молила Духом Светим.

Безазлени, простодушни, неоптерећени бригама овога света брзо примају божански огањ ради непрестане молитве. Али ми који желимо да сазнамо шта је ово а шта оно, ми смо се натоварили овосветским бригама и интересима. Треба тога да се ослободимо, да се обновимо. А не можемо сами то, треба Дух Свети да сиђе у срце. Док смо у простодушности сједињени са Господом, мудрост овога света не улази у нас, него истиниту мудрост и истинито знање добијамо од Господа. Уколико се душа постепено смири, утолико јој се откривају тајне небеске. Смиреноме и кроткоме откривају се тајне свега што нас окружује, он схвата много дубље од оних који су годинама студирали мудрост овога света. Јер је у Богу тајна, и све док они мисле да су нешто стекли и да нешто знају, све дотле не може истинита мудрост божанска да уђе у њих, него им се само површно, према труду, даје откривење, у медицини, физици...

У духовном свету мисли су јасне као говори, оне се чују. Зато је труд о души драгоценији од свих дарова у овоме свету. Ако се човек не очисти па пређе у вечност са лосим карактерним особинама, неће моћи да уђе међу анђеле и свете.

Све док имамо неки мали ослонац у овоме свету, дотле ми мало поверења Господу дајемо. Свети Оци су све примали било добро било зло као од Господа, па су се смирили. Кад види да је душа припремљена, Господ је осењује благошћу Духа Светога и онда она добија слободу, мир, радост и утеху, нема више страха. Та душа види да све страда због пада. Чим се окрене, одмах хоће да се заплаче за све и да се моли за све.

Човек у овоме свету може много да се труди улажући своје снаге за добро других, а да не очисти своју душу од греха. Може да пређе већину митарстава а да га мислена везаност за земаљске ствари на митарству милосрђа стровали у провалију. Могу се и многи спасти његовим трудом, на пример градњом задужбина, али му мислена везаност за земаљске вредности неће допустити да уђе у свет непролазних вредности, које само чиста душа може појмити.

Без ђавола се не мођемо спасити! Јер ми смо синови нађих родитеља са свим негативним особинама, које се не могу лако очистити. Треба много болова срца да се претрпи, па да се душа ослободи. Наши непријатељи нас нападају и преко људи, и тако борећи се - по Господњем промислу - ми постепено долазимо к себи. Без невоље нама богомоље.

Тако душа увиђа да сваки њен ослонац овде на земљи није ништа и каже: немам никога да ме може разумети. Душа тражи неизменљиву љубав. Нема тога на земљи. Једино Господ може да нас утеши. По степену насег ослобођења од брига, Господ нам дарује да осетимо да је Он са нама. Господ шесто допусти и да нас изненади непријатељ, па се чудимо шта је то са нама. Та допуштења од Господа су зато да увидимо да смо ништа.

Треба пазити да оно што мислимо и радимо буде мило Господу. Јер сваки је посао овде на земљи божански посао.

Кад бисмо љубили Господа целим својим срцем, не бисмо во вјеки сагрешили, јер Он би био у нама. Он је сила која спаљује сваку нечистоту, сваки грех, и не би у наше срце имало приступа ништа што није свето, што није племенито. Али будући телесни и неочишћени, кад хоћемо да укажемо љубав ближњему своме, одмах се ту уплиће и телесна страст. Морамо одвајати љубав од страсти. На страну страст, то враг упливи се; него да обратимо пажњу божанској љубави, која не прави разлику. То није егоистичка, већ свеобухватна љубав, која све прашта и свему се радује.

Бура мисли и смућеност после исповести и одговора духовника значи да се послушник погордио, да мислено ратује против духовника, да се поуздао у духовника као човека. Господ је то приметио и допустио искушење.

Кад човек изгуби благодат, он то дуго не схвата, него још увек мисли да је има. Јер у њему још живе пређашње мисли и он не схвата да је охладнео и изгубљен за вечни живот.
Смиреног и кротког постави и у пакао, њему је добро.

Велико искушење долази пре или после добра које Господ учини. Да би душа остала у смирењу.
Док је у телу душа је заштићена, а кад изађе из тела онда је потпуно незаштићена, нага и слаба, као пуж кад изађе из своје љуштуре.

Тек кад се дође у додир са анђелима и светима, схвата се божански свет. Господ то допуста понекад и обичној души; онда кад нема никакве утехе на земљи, онда сам Господ даје утеху. Одбаченима, презренима, кад им је најтеже...

На земљи круже свакакви греси, особине духова који су пали. Сваки грех је мисао, мислена сила. Пали дуси се теше: једни у гневу, други у очајању, трећи у блуду - и међу њима има степена злобе. Ако је човек био у њиховој власти и слушао њихова наређења док је био у телу, и после изласка из тела мора да их слуша.

Треба остати природан, неубражен. »чим се неко уобрази, види се од кога је то: од палих духова који круже.
Св. Јаков Посник казе: "Циљ злих духова је бацити светог човека у телесни грех да би тако изгубио дарове исцељења и чудотворства". Треба знати и ово: из светог зивота су други падали и зато што још нешто треба да пречисте у себи. Једна девственица се погордила и сви брачници су јој постали мрски, одвратни.

Ако душа остане у смирењу, онда је Господ све више осветљава. Има душа које су тако сједињене у љубави са Господом да се њиховог мисленог апарата не дотичу никакве нечисте мисли.
Философска чистота траје док је човек мислено обузет философијом. Треба постићи чистоту која долази као последица љубави према Богу.

Ми смо много разбијени, попут огледала које је разбијено и оцртава стварност у парчићима. Све док сила Божија не прикупи и састави, да се верно огледа и види лик Божји.

Кад тражимо и очекујемо од других поштовање и пажњу, они нам окрећу леђа, а кад нам до тога није стало или бежимо од поштовања, они јуре за нама.

Господ неће да испуни сваку нашу молитву, јер ако бисмо добијали увек кад затражимо, ко би нас могао убедити да на земљи има неко мудрији и умнији од нас, и од кога би такав примао савет? Господ нам понекад открива у мислима одговор на разна питања и тајне, а понекад затаји да бисмо се обратили људима за савет и тако се смирили.

Кад зли дух види да неки човек угађа Богу и постиже напредак у добру, тада се увлачи у срца других људи и ствара њихово нерасположење према оном Божјем човеку. Они осећају завист према њему и под утицајем демона чине му многе пакости, разносе рђаве гласине о њему и клевете, ометају га у послу... Они завиде своме брату јер не знају да је дух злобе заузео позицију у њиховом срцу.

Дух може заузети много већи простор него људско тело, али исто тако и много мањи простор од човечијег тела, тако мали као што је кубни сантиметар. Отуда је могуће да у човека уђе читав легион палих духова. Ти духови имају велику радост у томе да уђу у човечије тело, заузму га и тако се "оваплоте".

Зато, благо мени, желим вам свако добро од Господа и Мајке Пресвете, која је наша велика заштитница и покровитељица и заступница пред Богом. Она ће умолити Сина Свога да нам да снаге да будемо добри, да славимо Бога и овде на земљи и у вечности. Амин.


Знаци краја уметности

Руски филозоф Николај Берђајев је сматрао да се цивилизација јавља као смрт духа културе, као њено друго биће, или тачније, као необиће. Такође, Берђајев је био уверен да у цивилизацији Немачке неће бити велике филозофије, и велике уметности, Гетеа. Немогућ је већ Шекспир и Бајрон у моћној цивилизацији британске империје, пише он у делу «Смисао историје», закључујући да у свету техничке цивилизације, нису више могући Данте и Микеланђело.


Да ли су ово за уметност оскудна времена? Теоретичар уметности Е. Винд, у студији «Уметност и анархија», пише: «У светској историји наступио је час када уметност није више повезана са централном људском енергијом, као у прошлости. Средиште ће заузети науке, односно, неуморни дух рационалног истраживања». И уопште, теоретичари уметности већ рутински говоре о кризи уметности, о томе да је уметност изнутра исцрпела све форме, о науци која је апсорбовала многе функције уметности итд. Поставља се питање: да ли је модерна цивилизација иманентно и суштински супростављена човековом духу па тако и уметности. Да ли је Берђајев био у праву, и најзад, у вези са тим, може ли се данас још говорити о уметности.


На први поглед, одговор је потврдан. И не само то, никада се толико људи као данас није бавило уметношћу, и никада није било толико љубитеља и поклоника уметности. Све то, барем, судећи по формалним и статистичким критеријумима. У тзв. демократској култури уметност губи свој елитни и елитистички бегроунд , и постаје демократска категорија егалитарног друштва. Није више резервисана само за повлашћену мањину, већ је доступна најширим слојевима становништва или масама, који чак бивају и принуђени на културу. Зато не чуди то што, на пример, никада није било издато толико књига. Оствариће се, изгледа, предвиђање једног модерног пророка, да ће доћи време да сваки човек објави по једну књигу. Концерти озбиљне музике одржавају се на стадионима, пред непрегледном масом, као некада трке двоколица, или борбе гладијатора, у олимпијским аренама старога Рима. Кроз Бобур сваке године прођју милиони гледалаца. Најгледанији филмови такозвани «блокбустерси», бележе милионску гледаност у читавом свету. Штавише, предсојећом постинформатичком научнотехнолошком револуцијом, биће омогућено, попут какве утопије да се највећи део неког домицилног становништва бави уметношћу на начин незабележен у историји. итд. итд.


Међутим, феноменолошки посматрно, изгледа да у ствари уметност никада није лошије стајала и била даље од сопствене суштине. Естетички неспоразум, или разлаз уметности са самом собом, достигао је такве размере да се с правом намеће једно питање, које је још Хегел у својим предавањима из естетике отворио ( или затворио ), питање краја уметности.


Тезу о крају уметности као доказни поступак може да потврди већ пука евиденција. Рецимо, музика, која је по неким мишљењима најуметничкија од свих уметности. Данас више нема нових опера, као што све ређе има великих композитора. Чак, некако само по себи, контрадикторно изгледа замислити Листа или Моцарта у данашњој култури и њој хомологној уметности. И у естетском, али и у антрополошком смислу.
У сликарству, једва да је могуће видети неку слику на којој неби био репрезентован патолошки сфумато, на којој не би био, негативизам, уништење и очај. Пикасов кубизам, са својом «герничком» методологијом још има нешто од стварне или истинске уметности у контрапункту са рецентним «постмодерним» сликарством.


Нема Аристотеловске катарзе или оплемењивања духа. Модерна се уметност фузионисала са дегутантним па самим тим изазива осећај одвратности. На делу је тзв. естетика ружног и то је, без обзира на спорна теоретска утемељења и становиту општеприхваћеност, скоро етаблираност таквога начина размишљања, ординира глупост. Када би Аристотел или Кант били у прилици да виде шта све ми данас називамо уметношћу, они би се без сумње констернирали. О Платону да и не говоримо.
Јер, уметност је увек била уметност баш због своје физичке и метафизичке повезаности са лепим, односно, са трансцеденталном идејом лепоте. То је њен conditio sine quо non. Лепота и уметност су два лица једне те исте суштине. Лепо и узвишеност, то су димензије природе и уметности на којима почива кантовска естетика.


Када Дишан изложи писоар или отварач за боце као тобоже уметничке предмете, то јесте пародија, провокација, критика и самокритика, јесте то индикативно и симптоматично, јесте екстра ординарно, али то није и не може бити уметност.


Естетика је по дефиницији наука о лепом, филозовска дисциплина која се бави лепотом било у природи, било у уметности. Говорити о естетици без лепоте, и о уметности без естетике, збиља је бесмислено. Модерна уметност је доживела «слом идеје лепог», према дефиницији америчког филозофа Пола Рикера.


Није сасвим погрешно предпоставити, у покушају да се одгонетне етиологија ове инволуције уметности, да су уметници прошлих векова «старине», били талентованији. Како другачије објаснити чињеницу да данас,заправо, нема великих уметника, како то сугерише и Берђајев. Одговор на то питање треба потражити изван теорије или историје уметности, у некој социјално психолошкој антропологији.
Јер, уметност је најпре у вези са и у зависности од одређених психичких и антрополошких предиспозиција које потом стичу и естетска уметничка својства, у ужем смислу те речи. На пример, ренесансног човека одликује сензитивност, целовитост, синестетичност и подређеност идеји вечног и божанског. Модерна цивилизација је суспендовала такав тип човека. Стога се може рећи да су у старини људи били духовно и душевно предиспониранији за уметност, у једном чистом психо антрополошком смислу, пре било каквог одређенијег талента за саму уметност. Савремени начин живота девастира не само уметнички сензибилитет већ и сензибилитет и сензибилност уопште. Тријумфом прелести ирационализма, одвојености ума од срца одузете су базичне психичке предпоставке или основе за унутрашњу доживљајност, за целовит доживљај, пер се.


Самим тим, умањене су или укинуте предпоставке а приори онога што се зове таленат за уметност; нема више доживљаја. Уметнику је сасвим тешко да избегне те деантропологизирајуће инфилтрације и импликације модерности као и постмодерости. Све то су психолошке, душевне основе застарелости или краја уметности.


У модернога човека нема више чувствености, те отуда је нема ни у уметности. Уметници постадоше софистицирани или профани деструктивци. (Пост)модерно друштво обликује такав социјални карактер, који је по свему далеко и од најмање генијалности, у смислу једне епохалне медиокритетизације. То подразумева екстремну редукцију личности и анихилацију духа. Ерик Фром, као и Часлав Милош, говоре о једној «малаисе» унутрашањем мртвилу душе као специфичности краха модернога човека.


Таква недовољност, унутрашња утрнулост, па и крајње некрофилна орјентација, присутна у форми социјалне законитости, ствара основе за укидање уметности и стваралаштва уопште. Или њеног трансвера у поље псеудоуметности, псеудовредности, свеопште симулације у смислу једне сабласти, авети уметности, која имитира себе, «блефира» како је још ту, и како је још има.


Свесно сагледавајући или интуитивно наслућујући то унутрашње мтрвило у својих конзумената, уметници све више настоје на провокативности, на скандалу и скаредности, не би ли произвели реакцију. То је нека метауметничка стратегија, да се бар за тренутак победи или заобидје равнодушност, аутоматизованост, анестетизираност просечнога реципијента. Тако су уметници, међутим, још даље од уметности.


С друге стране, уместо лепог узвишеног и катарзаичног, у уметности је све више неуметности, па и својеврсне психопатологије. То је, ваљда, крајња консеквенца оне чувене фомулације или формуле Кандинског да уметност као авангарда треба да буде «чисти израз унутрашњег живота».
Данас у времену пораза хомо аестхетицуса и општег тријумфа хомо демоцратицуса, све може да се издаје за уметност, и ништа више није уметност. То је у ствари једна первертирана естетика, или, дијаболична инверзија у којој се антиуметност нуди и безочно потура као уметност, ружно место лепог, и у крајњем, лаж као истина.


Због свега тога, дискурс о крају уметности није више ексцентричан, дисторзичан или неприхватљив. У својим предавањима из 1972. године, о судбини модерне уметности, Октавио Паз је на корак од хегелијанске прокламације краја или смрти уметности. «Модерна уметност почиње да губи своје моћи негације. Побуна је постала поступак, реторичка критика, преступ церемонија. Не тврдим да доживљавамо крај уметности, доживљавамо крај модерне идеје уметности», вели Паз. Клод Леви Строс сматра да «нема ничег контрадикторног у могућности да једно време буде без уметности». К. Касторијадис сматра да је у области уметности, свако остварење достојно тога имена нестало око 1930. године. Од тада, сматра овај теоретичар, у уметности су присутни пастиши и лоше копије, које се ослањају и на незнање једне хиперцивилизоване и неоаналфабетске јавности.

Ј.Б.

 

П Р И Ч Е | | П О Е З И Ј А | И З Б О Р | П Р Е В О Д И | Л И Н К О В И

 

pomoć

Copyright © 1996-2005 Посада Веб

<== ==>