ПОЕЗИЈА

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

ЗАР.....

Постајемо старци отеченог чела
лица су нам бледа, срца увела
бриге су једино благо и несташна крошња
зар је ово тело - зар је ово тело - једина ношња?

Стазом студени и крчме у сутону
одбегли јатак издаје скида - затечени вео
кругови празнине, самоћа до бола
зар је ово тело - зар је ово тело - једина ношња?

Крмани страх плитком стазом ужаса
и сузе одјекују попут нота
пенушање вина и мрешкање мора
зар је ово тело - зар је ово тело - једина ношња?

Боје, лажу једна другу
да без ње је свака слика смешна
храброст провлаче кроз блато
Барем јунак зна
да је ово тело - да је ово тело - једина ношња !

Шкргутава стушња гуши вољу чедну
стране света свима окренуше леђа
она, девојка, једна смеђа
она само слути непомичном коби
да је тело ово - зар је тело ово - једина прошња ?

Непрегледном паучином, рибарева судба спи
и за сваку крљушт удица се спрема
само дете ко пупољак цветни
небу украде понеки облак
да мање кише плави,
неодређен људски корак.

***

Крњи су нови дани
када клетве брију живот.
Коровом се међа брани
страже нема, заспали.

Из навике просте неке,
крчмар своју браду глади
платио му неко није
дабогда му увек фали.

Јаук гнездо своје свија
јауком све до зоре
радник пређу своју ломи
морало је.

***

Од данас до сутра
појило мами жртве.
Велика жеђ
јача је од смрти.

Тротоари улизице,
памте сваки покрет
сваки глас
Нема тајни.

Одавно их нема
све се брише
Не питај за сутра,
Уснуло је јуче.....

Енергију припреми
И силу и слатки говор
И зоре румени плашт
Нек те обиђу,
Теби у част.

Звонким зазвони гласом
загрли љубављу све
и оне што бодежом, крадом
без стида убију зар не ?

***

Једрењаку што пловиш без циља
касно је да се вратиш.
Бежиш кроз пучину
а оно опет - узалуд,
тако је - ново, узалуд.

Лет птице учи свако биће
да променом лечи, тешки јед
можда се може наћи место ?
И бити срећан и бити сед ?

Три утехе на сто рана
Да врана лупи печат.

Три утехе на сто рана
Да Јадо осване кратак.

***


Умор је полуга век
Плата купљени сан
Дан - једини мост
Обале без повратка.

Шара једна на торби сељака
насмеја краву Ранку
Сељаку није до смеј'а
за то не да ни жуту банку.

Урушен зид старе куће
Власник на камену, седи, пуши
Чега код да се лати
на крају се сруши.

Вулкан је старији од њиве
И зато пажљиво са орањем....
Свака дубина успава....
После буде касно....
После не буде.....

И врцави птичији пој
Радошћу бруји.

Загрљај, уздисај
И замак сунца
У славу савршеног трена
Заробљених - љубавника.

Сокови плаве
мисао смета

Течност....
Тече....

Победник стоји
Док реке се љубе.

***

Браћа кренуше
Својим путем.
Ко да је путева пуно?
Завежљај мањи -
брже се троши.

Сумрак, свакоме јастук
и леђима лек.
Још да је вина тек,
барем мало буре -
да потече црни мрак
и силе низ уста - нека јуре.

Снага је варљиво тесто
Ум - колебљиво место
Срце - лош ослонац.
Шта да се ради ?
Кад живот се круни
Живот се круни
Се круни
Круни
руни
уни
ни
и

***

Пустоши и хара
Змија -
Са сто глава
и хиљаду репова.

У процепу жеља
Обична жена,
као лава свих моћи
преточи, преобрази
светлуцаве ноћи...

Кривудаво обложена стрепња
бојазни - храни неодлучне
и оставља их жедне
испред куће, испред прага...

Трг....
Место сусрета,
успаваног пријатељства -
случајних, бивших,
случајних будућих.
И ласте свију своја гнезда
Над пољупцем прељубника

Пустоши и хара
Обична жена,
храни неодлучне
Над пољупцем прељубника........

Раскршћа...

Опточена шкриња скрива
светлуцаво камење.
Завера... спремна -
Трава се разгрће.

Ходници страве дугачак број
нико ту не бива - сасвим свој.
Метеж улице проговара
На крају, краја – превара.

Окренуо је леђа
и запливао у зору.

Сунце не лаже и не краде
Сваком свој иметак да -
И он би своју наду да нађе
Облутак љубави – поподнева нар.

Све тако је смешно,
илузије вредне, чар.
Очима милово није
Сузама изношен дар.

У пустињи, добоша не чу звук.
Кану Дини, сузу у срце,
И језерца доби круг.

Плаво сањиво небо
Поздрави читави след
И давно пре -
Тако је било...
И далеко тамо...у
Недоглед.

***

Отеше јарбола главу, народну
Лакше води да замуте ток.
Преком руком уздигоше чаше,
“Осветем, Црном, саградише дом “...

Стазом младом, сасвим уском
Где израста брзо трње,
Побегоше, утекоше -
Не оставише, чак ни прње.

***

Пластике осмех
Неразрешен гест.
Униформе - ноћи
Живота - вест.

Харизме – нагости, смех,
Канибалске – чизме, пех.
Вењак – самоћи, искре
Протутњаше, ноћи –
протутњаше, чистке.

Пањеви, памте
зато их и секу
Упираше - прстом
Ка новоме веку....

Заборава, срећу граби
Уснули Месец, на Морави.
Шта ли му је ?
Похода нити, - краду му сан....
Месецу жутом - покварише план.

***

Виногради, колевке зрења,
рад тежак - али све мења.
Водено око и мишицу јаку
Мостова обрву,
Силоса, снагу....

Ужарен асфалт
Радници пуше.
Девојке,
пазе
куда газе.
Спрема се олуја.

Неко је посеко
раскршћа....
Црвено се улило у
Плаво и Белом се
Не види краја...

Светова, маглени шал
невидљив од сјаја,
избледеле - љубави.

Не...

Јако раздире небо
То НЕ........

Јаче, од лаве и лавине
убојитије, од копља и бомби
оно је ту, оно се чује
у свакој борби.....

НЕ, савитљиво, ко трепавица зоре
умрежено клупко - густо у крошње.
Вијугаво у тарабе сплет,
наговештава, опомиње.
Буди преокрет.

Иза једног правог ДА
Стоји - стотину НЕ.

Ко војска, или дирке клавира
Ко плиме - оркестар
Обали, што свира.

Нераскидиво....

НЕ - не припада ником
ни пре, ни после.
Ни отргнутим криком
у врењу слободе
Тајне, не бледи

Јер...

Јако раздире небо
То НЕ........

Другог неба
нема...

У подневу једног НЕ
стражари - стена мит.
Роди се...
Планина...
Опчини свет.

Воле.....

Сви који воле,
Знају пут – воде.

Урамљено срце
Не води преговоре.....

На крају свако остане сам.
И језа сустиже -
суботњи, кишни дан.

Сви који воле,
уче од река.
Нека...
Тако је суђено...
Век до века..

Освану и нова зора
зажмури и удахни,
Нек'а забораве људи
Лице твоје..

Свеједно је
Волиш ли је....
Јуче, Данас или
Сутра.....

Не буди сам...
Нека те виде
Нека шапну...
Воле се...

Границе нестају додиром.
Тишина је та која прича.
Уснуло поподне у улици
Скрива се од људи,

Скривених од истине
У подножју дана
Остаде истина
Сама....

Корача време ходом планета
Кулиса,позорнице – врева
Улоге, попут маске старе
Ваздуха не дају – упорно даве.

Стабљике нежан раст
Уточиште љубавно пружи,
Да осване свака сласт
И љубав – нек’ љубавницима – служи.

Они се воле
У зеленој сенци.
Они се зноје
Упреплетеног тела...

Добро је....
Они се воле....

Уосталом......

Зар раскршћа не воле љубавнике ?

 

Јовица Бегић Омољски



Георг Тракл ;  

( припремио и обрадио Саша Б. Пешић )


1887 -  3. II , рођен је Георг Тракл у Салцбургу.
Траклов отац, Тобијас Тракл (1837 – 1910 ), био је гвожђарски трговац. Мајка, Марија Тракл ( 1852 – 1925 ), била је друга жена Тобијаса Тракла, који је из првог брака имао сина Вилхелма, потоњег трговца. Тобијас и Марија Тракл су осим Георга имали још петоро деце:Густава ( 1880 – 1944 ), који се у животу бавио трговином, Марију ( 1882 – 1973 ), Хермину ( 1884 – 1950 ), Фридриха ( 1890 – 1957 ), каснијег официра, и  Маргарету ( 1892 – 1917 ), удату Ланген, омиљену георгову сестру. 1892 - 1897 - посећује основну школу. 1897 -  уписује се у гимназију. 1905 -  Не завршивши VII разред, због недовољних оцена из латинског, грчког  и математике, напушта гимназију. У јесен почиње да ради као приправник у једној салцбуршкој апотеци. 1906 -  У салцбуршком позоришту се изводе његове једночинке, ( Дан мртвих ) и ( Фатаморгана ). У салцбуршким новинама, објављује свој први прозни рад( Земља из снова )1907 - Почиње да узима веронал и опијум. Пише нацрте за трагедију ( Дон Хуанова            смрт ), коју је касније уништио. 1908 - У „ Салцбуршким народним  новинама „објављује прву песму( Јутарња песма ). Полаже приправнички испит из апотекарске струке. У јесен почиње да студира фармацију у Бечу.
1910 -  18. VI – умире му отац. У јулу полаже завршне испите на факултету и добија титулу магистра. У јесен почиње да служи једногодишњи војни рок у једној санитетској јединици у бечу. 1911 -   У јесен завршава војни рок. Ради као апотекарски помоћник у апотеци „ Код белог анђела „ у Салцбуру.
Почетак тешких депресивних стања. 1912 –   На пробном раду као санитетски потпоручник у гарнизонској болници у Инзбруку. Упознаје Лудвига фон Фикера и у његовом часопису „Бренер„ почиње да објављује песме. Редовно се дружи са сарадницима „ Бренера „. У јесен на своју молбу преведен у резерву. Постављен за практиканта у Министарству за јавне радове у Бечу, али после једног дана даје оставку. 1913 -  Живи у Салцбургу, Инсбруку и Бечу. Крајем јула се појављује његова прва збирка, „ Песме „.У августу је десетак дана у Венецији. 1914 -     Почиње слагање његове збирке, „Себастијан у сну„ , која излази  1915. У марту путује у Берлин, да посети болесну сестру, Маргарету.
Потом живи у Инсбруку. 28. VII -  Аустро-Угарска објављује рат Србији.
Крајем августа као санитетски потпоручник одалзи на Руски фронт, у               Галицију. 6-11. IX -  битка код Гродека и велика победа руских трупа. Тракл  покушава самоубиство. 7. X  - упућен у војну болницу у Кракову ради посматрања његовог душевног стања. 3. XI - умире од тровања кокаином.        6. XI – сахрањен на војном гробљу у Кракову. ( 1925. његови посмртни остаци су пренесени на гробље општине Милау, код Инсбрука ).



                                                                     *  По Валтеру Килију - О Георгу Траклу.


Изабране песме Георга Тракла:

Из збирке песама ( 1913 )
Збирке Себастијан у сну ( 1915 )
Из песама објављених у часописима
Песме из заоставштине




МУЗИКА У МИРАБЕЛУ


Водоскок пева. Низ безмерје
плаво облаци нежни броде
кроз стари парк у предвечерје
полако тихи људи ходе.

Праотачки се мермер сури.
Птице се јатом у даљ крећу.
Очима мртвим фаун зури
У сене што се с тмином сплећу.

Кружећи, лишће с крошња старих
пада кроз прозор отворени.
У одаји се ватра жари
сабласне сликајући сени.

У кућу бели странац крочи.
Пас јури трошним ходницима.
Служавка трне лампу, точи
Соната звуке ноћницима.


ЗИМСКИ СУТОН

                                Максу фон Естерлеу

Црна метална небеса.
Изнад парка боје дима
у црвеним налетима
хуји гладних врана леса.

Сред облачја зрак се леди;
пред клетвама вражјим оне
круже, свака на тле клоне,
седмоструко свака седи.

Трулеж слатку што се збрала
кљунови им ћутке косе.
Куће немо се надносе;
светли позоришна сала.

Цркве, болнице, мостови
језиво кроз сутон штрче.
Крвава се једра грче
броду што низ канал плови.


ЛЕПИ  ГРАД


Тргови стари осунчани ћуте.
У злато и у плавет увијене
хитају благе монахиње снене
под сенком спарних букава што ћуте.

У црквама што смеђасто се сјаје
чисте су слике смрти крај олтара.
Штитови лепи великих владара.
У црквама се дијадеме сјаје.

Коњи се пропињу из водоскока.
И прете канџе цветова из грања.
Дечака игре мутне су од сања
у тихо вече крај тих водоскока.

Девојке стоје испред кућних врата
и плашно живот гледају шарени.
Влажне им усне дрхтуре у сени
док стоје тако испред кућних врата.

Лепршају и трепере звона звуци,
Чује се марш, узвикују стражари.
Слушају странци са стубишта старих.
У плавом небу оргуљасти звуци.

Инструмента звонких јечи песма.
Кроз лиснате оквире башта свуда
смех лепих дама лети и врлуда.
Младих се мајки чује тиха песма.

Потајно струји кроз прозорско цвеће
тамјана мирис, смоле, јоргована.
Трепере капци уморни од дана.
трепере сребром кроз прозорско цвеће.


У СТАРИ СПОМЕНАР


Непрестано се враћаш, меланхолијо,
о, благости усамљеничке душе.
Окончава се жарење златног дана.

Болу се скрушено стрпљиви приклања
брујећи благогласјем и меким лудилом.
Гле! Смркава се већ.

Опет се враћа ноћ и јауче смртно створење,
а и још једно пати с њим.

Дрхтећи испод јесењих звезда
сваке се године дубље приклања глава.


ПОПОДНЕВНО ШАПУТАЊЕ


Плашљив, танак сунчев сјај,
воће пада с гране родне.
Цело дуго полслеподне
мир прекрива плави крај.

Замире метала звук;
бела звер на земљу клону.
Девојачке песме тону
у опалог лишћа мук.

Док лудила куша лет,
чело Божје боје сања.
У первазу распадања
брегом трчи сенки сплет.

Сутон, вино, мир по телу;
тужна свирка на гитари.
Благој лампи што се зари
тад се враћаш коп у сну.

ЗИМСКО ВЕЧЕ


Кад пред мрак над зимским тлом
разлегне се звона јека,
многе сто застрвен чека
приправан их чека дом.

Својих тамних стаза ток
путник вратницама скреће.
Златно цвета спаса цвеће
што га храни земљин сок.

Тих улазак беше тај;
праг се скамени од бола.
Хлеб и вино насред стола
букнише у чисти сјај.

ХОЕНБУРГ


Никога нема у кући. Јесен у собама;
месечинаста соната
и буђење на рубу засутоњене шуме.

Вечито мислиш о белом лицу човека
далеко од вреве времена;
над оним што сања радо се нагиње зелено грање,

крст и вече;
пробрујалог хвата пурпурним рукама звезда
која се диже до прозора ненастањених соба.

Тако у тмини подрхтава странац,
док тихо диже капке над нечим људским
што је далеко; сребрн глас ветра у предворју.


РОЂЕЊЕ


Планине: црнина, ћутња и снег.
Црвена из шуме силази хајка;
О, маховинасти погледи дивљачи.

Тишина мајке, под црним јелама
отварају се уснуле руке
када се трошан хладан месец појави.

О, рођење човека. Поноћно шуми
плава вода у стеновитој сутесци;
с уздахом гледа свој лик пали анђео,

буди се нешто бледо у тмулом собичку.
Као два месеца
засјаше очи каменој старици.

Јаох, породиље крик. Црним крилом
дечакову слепоочницу дотиче ноћ,
снег што тихо пада из пурпурног облака.


ПРОПАСТ
                
                   Карлу Боромеусу Хајнриху

Преко белог језера
одлетеле су дивље птице.
Увече са наших звезда
веје леден ветар.

Преко гробова наших
надвија се сломљено чело ноћи.
Под храстовима се љуљамо
у сребрним чуновима.

Стално одзвањају
бели зидови града.
Под луком од трња,
о, брате, веремо се ми
слепе казаљке ка поноћи.


ПЕМА О КАСПАРУ ХАУЗЕРУ

                                                        За Беси Лос

Он је доиста волео сунце
што је пурпурно силазило низ брег,
шумске путање, распеваног коса
и радост што је у зеленилу.

Озбиљан беше му боравак у сенци дрвета
и чисто његово лице.
Бог благи пламен рече његовом срцу:
О, човече!

Тихо му корак увече нађе град;
тамни лелек из његових уста:
хоћу да будем коњаник.

А за њим кретаху жбун и звер,
дом и сутонска башта белих људи,
и његов убица га је тражио.

Пролеће и лето и лепа јесен
праведникова, његов корак тих
мимо сумрачних соба сањалица.
Ноћу је остао са својом звездом сам;

видео како на голо грање пада снег
и у све тамнијем трему сенку убице.

Сребрно клону глава нерођенога.


Како сам преживео Тракла


О, чудесног језика, песника, усамљеника. Као да извире из баховог драматичног мира, намеран да ме нарастајући, час паралише, час трезни,
час потреса, час зачуђује, час усхићује, час ...

Тај  мрак, у коме очи прогледају, после пар тренутака прилагођавања, у коме дише траклова природа, обузета смрћу, хришћанина, који је изгубивши веру, изгубио и себе.

Потрага за собом, човеком без уточишта, који не припада никоме, отрована старозаветним сазнањем о пролазности земаљског која, открива, страдање невиности, остатке некадашње лепоте, угасле анђеле, двојнике, као сопствене сенке, празнооког човека, на корак од лудила, чији ледени додир уништава, свет око себе.

А Бог ћути. Бог у кога, чини се, као да више нико не верује.

У лепези чулних преливања, живи  и романтични Тракл и  архаични Тракл и  декадентни Тракл  и ...

 ... једном речју, генијални Тракл.

Какав парадокс. Човеку је истина, најближа у крајњој издвојености.

Траклов језик, се само на изглед креће, у сопственом простору, најсличнијем лавиринту, обележеном знаковима иза којих сања Васељена.

Ево, шапнућу ти тајну.

Срце је кључ, за пролаз кроз траклове, твоје и моје зидове!



 КАЋИПЕРКА  ЦАЦА


                               Каћиперка Цаца
хтела је да буде фаца

Добила је од маме лабело
па с њим маже усне и тело

Пронашла је и кармин на комоди
црта по стомаку, мисли то је у моди

Онда се дохвати сенке из црне ташне
и прави подочњаке ђаволски страшне

Фломастер је ту кад нема ништа друго
слика тетоваже стрпљиво и дуго

Изврнула кутију машница и шнала
коса јој је ко` цвећњак пун лала

Навукла је и мамину сукњу за изласке
па с њом мете под и клозетске даске

Ту су и ципеле пет бројева веће,од бате
манекен је прави, кад ће то да схвате

Узела је плетену торбу и спремна је сад
 кад момак на бициклу дође- беже у град

Ал` њега нема и бисерна огрлица плаче
тата изненада стиже и од чуда скаче

За казну попиће рибље уље пред вечеру
мораће да заборави манекенску каријеру

Каћиперка Цаца
хтела је да буде фаца


Руменић Ненад     

18.06.2008.       



kaciperka_caca

                                                                      

 

 

П Р И Ч Е | Д А Р О В И | И З Б О Р | П Р Е В О Д И | Л И Н К О В И |

 

pomoć

Copyright © 1996-2005 Посада Веб

<== ==>