PRIČE |
|
|
|
Saša B. Pešić Dada i Nene Nestale su, dve prvorođene note ljubavi iz Mlečnih harmonija. Oni, kao ključ sam po sebi nemaju serijski broj, a u takvim slučajevima i konekcioni generator lokacije je nemoćan. Ravnoteža se polako krunila. Prostor se primetno zakrivio, ka pogrešnom kraju vremena. 4995 Sabor Krunskih unija a 5 vanredni Minijature iz trećeg kruga dimenzionalnih odstupanja, ljubitelje solarnih sambi, koji su prvi objavili vanredno stanje, kroz sistem međugalaktičog glasovoda, potpuno je paralizovala erupcija straha. Dramatično su im podrhtavali repovi. Pegavi Giganti, čije su pretke proslavila AF - kockasta jaja, u vreme energofisione krize, pošli su od oscilacija struna na tačkama preseka i uzdali se u bljesak, nekog od izabranih Lotusa iz Vizionarskog reda. Oni su, uostalom, postavili proporcije prohodnih spirala uz obode azurnih prstenova, za do tada neizvodljivi, Veliki skok. A Korone, ti dobroćudni brbljivci, u svom stilu, nudili su dokaz, da je ova anomalija zapisana, još u Svetom Vokabularu, pre no što su naselili Liru. Ali o spasu ni slova. Koordinator sinergijskih poznanja, zbunjeno se okretao, oko svoje ose. Centurijanci, Kompanjoni, Forneti, Globalijanci, Artisti ... Ništa, ništa, ništa, a zatvarao se 11 kružni sat. Kad ... Prijava ! Prijava ! Prijava !Oslobodilo se mnoštvo jezika, svakojakih frekfencija. Pletokrili Jo, Visoki isturenik porodice Nomada, poznatije kao Kvazarske ptice, zračio je unutrašnjim mirom. Znao je da prelamanje svetlosti, uz dug jednoličan zvuk, označava zaključak. I ako je naizgled nezainteresovano fiksirao grupu, odakle je najavljena prijava, pulsiranje čeonih roščića, otkrivalo je, da baš i nije ravnodušan. Zateglo se, do tačke pucanja. Konačno ! Saks, Prosveštenik Džezera, starih mudrijaša sa Zelene zvezde, u jatu promenljivih magnituda, kao da je sve potpuno uobičajeno, lagano otpi gutljaj, prozirnog koncentrata, sačeka tišinu, pa prošišta značajno: 70% vodonika, 30% helijuma, 0,9% svih ostalih težih elemenata zajedno, plus 0,1 % esencije, prvorođenih nota ljubavi, čini svako mesto Multiuniverzumskim centrom. I sve što je jednom bilo, ponovo će biti. Negde u beskraju Dada je ljubio Nene, centrifugalno. Nene je ljubila Dada, centripetalno. Kupali su se, u nežnosti. Trozenične kugle, u utrobi nabora, kružile su im, suprotno od samotoka. Na svaka tri treptaja, energetske kapljice rasprskavali su, jedno po drugom. Oni su Fenomeni, dve prvorođene note ljubavi i čuvari violinskog ključa. Tvorac se zagleda ušima. „E taj Teranin Bah, stvarno je bio genije“ „Neka bude“! Bilioni raznobojnih svetlucajućih maslačaka, vaskrsavalo je cvrkućući, kao i uvek, kada se zatvaraju crni vakumi. Dobro je, već je dvanaest i pet. Sekund , dva, gore dole.
12.06.2008.god.
Slobodan
ŠkerovićNovi Beograd Darije
i fotografija
Nežni, nevidljivi prsti. Otiskuju se o lice, oseća se starost, odumiranje nerava. Prsti ga primiču, suočava se s plastičnim sečivom. Neće boleti, blješti svetlost iz apside. To su dva polukružna sečiva, slična makazama. Poslednji čovek na Zemlji napustiće telo zauvek. Sećanje će biti obrisano, oduhoviće se bezbedan od tektonskih strahota. Lepote nema da je ostavi. Prsti mu podrhtavaju. Vlaga je u vazduhu. I drveta su nestala, sve je izumrlo. Automati će se ugasiti. Sunce će nabreknuti. Mesec je rasporen, iz njega kuljaju radon i kalijum. Srušiće se uskoro i osloboditi gvozdeno jezgro. A ono će otplutati u nižu orbitu. Biće kao meteor. Padaće na njega komete, prekriće ga žuti veo sumpora. Duh je odabrao ime, Darije. Sad se rađa. Mašine će izvršiti ugovoreno. Tako moraju. Želja mu je da poseti Veneru. Darije je kao morska salpa, svetlucavo biće. Putuje Mrežom isključenog vida. To je kao kroz noć, bolje je da spava. Čistim prostranstvom, bez truckanja. Darije je fotograf. Fotografija interveniše na licu stvarnosti. To je poznata stvar. Ona je toliko proizvoljna da uopšte ne odgovara istini viđenog. Ako pratite jedno lice preko fotografija, brzo ćete uvideti da nema mnogo sličnosti između različitih verzija. Fotografija stvara. Fotografija kvari. Darijeva kolekcija ima više hiljada snimaka. Fotografije su gravitacione dirke neobičnog instrumenta. Na poslednjim snimcima je razorena Zemlja. Rušenje meseca i spajanje s tranjama Zemlje snimiće automati. Fotografije su važan deo kulturnog nasleđa. Poređane u nizu, oplemeniće vas dok ih zorno posmatrate. Ne pišite datume po njima. Tako nećete morati da ih slažete. Zamrlo je zanimanje za porodične uspomene. Genetika je prevedena. Rodoslov je arhiviran. Nema kulturnih zona. Jedna crna, vlažna traka što ostaje za kapi, zove se makrofobija. U Portalu nema geometrije. Hiperion ne koristi šestar. Darije-plamičak razbuktao se u nedoumici. Kretanje je prestalo, on je sam svoja svetlost. Izvan sebe ništa ne obasjava. On to još ne zna, ali tako nastaju božanstva. Kada stvori svoje patuljke, hoće li biti spreman da im podari slobodu? Hoće li ih isterati? Postoje i takve ideje, da se bude kao Bog – u svetu bez slobode. Strašljivi Bog. Kad si duh, nemaš libida. Darije je kreativan duh, ali je usamljen. Mašina se pokvarila. Ili, prosto, stala. Darije-plamičak zna da je okolo ništa. Nije dobio ni obećanu formu privida. Niti je tu svet duhova u koji bi se normalno uklopio. Nema nikakvih spoljnih oseta. Možda nema ni osetila? Ne oseća organe. Ne oseća ništa, kad smo već kod toga. Čak ni mikrofobiju. Šta jeste kad nema ništa? Zaglavljen u ugljeničnoj rešetki između dva čvora. Nema pokretnih delova. Ako bi stvorio nebo i more, gde bi bio? Ako bi stvorio ptice i ribe, i drugu zverad, gde bi bio? Darije-plamičak je u čančetu s vodom. Kist bućne u vodu. Darije poleti i pljusne po slikarskom papiru. Razmnoži se u delove i razlije određenim pravcima. Gleda u lice Hiperiona, koje je okruženo mrakom. Oči trepću. Darije sad može da menja pravac. Svaki je pravac jedan svet. Svetova ima nebrojeno. U jednom od njih, Darije je car. J.B.O. Krstovodna
odstupnica
Zaspao sam horizontalno. Poređao sam strah na police. Svaka knjiga, jedna pobeda nad strahom. Police su brzo bile popunjene. Tada mi je neko opalio šamar. Horizontalan šamar. Nisam se uplašio. Dojurio sam do police i uzeo knjigu. Nisam je ni otvorio kada je usledio udarac u stomak. Ponovo do police i nova knjiga. Čitam napokon i niko me ne udara. Pomislih šta mi vredi što znam da čitam knjige kada me stalno biju. Mir nije trajao dugo. Udarci su počeli da pljušte svuda. Počeo sam da zapomažem i kukam. Usporili su zbog umora. Pretvarao sam se u bezobličnu krvavu puzavicu. Put do police sada je krajnje neizvestan. Gazili su mi prste i šutirali u bok. Nedokučivim delom sebe nasmejao sam se i to ih je razjarilo. Moja misao da je sjajna činjenica što nisam pijanista i neka mi onda slobodno gaze prste i šake bila je moja poslednja hrabrost. Tada je ušla nova sveža ekipa batinaša. Tako su tukli da nisam stigao ni da mislim. Jedan od njih u silnom zanosu zakačio je policu i ona se zanjihala i pala. Knjige su spasonosno pale na mene. Udarci su izgubili oštrinu. Nekako, knjige su mi postale grudobran. Ispred mene se otvori knjiga sa slikom krsta. Pružio sam ruku da uzmem knjigu utehe i nade kad me gruba cipela ščepa. Više me nije gazila već vrhom svoje oštrine pribijala za podlogu. Propadao sam i više me nigde nije bilo. NAREĐENjE
Suze su oticanje duše. Kada usahnu suze i duša uvene. Ljudi bez suza umeju da ne veruju. Svoje srce stave u banku i ravnodušno vladaju uz pomoć kamate. Konjušari se vežu za konja i vole ga i kad izgubi. Drugi mogu da psuju i pljuju, a oni ga timare i teše. Ima izuzetaka. Konjušar do tada nepobedivog Vermahta u “kotlu” Staljingrada dobio je naređenje da ubije konja. Taj “zarobljeni” ruski konj bio je njegov jedini prijatelj. Sada mora da ga ubije. Strašno je da nepobediva vojska sada zavisi od smrti konja. Kada bi mogao, menjao bi se sa konjem. Neka konj bude vojnik Vermahta a on samo konj i neka ga ubiju i pojedu ako moraju. Tople konjske oči su utrle put njegovim suzama. Pričao je svom prijatelju o svojoj porodici. Prislonio je svoju glavu na njegovu. Darivao mu je suze i pričao...i pričao. Konj je slabo poznavao nemački ali je negde duboko u tmini svog konjskog srca znao da mladom Nemcu treba pomoć. Pucanj je oborio konja. Mladi Nemac je izvršio naređenje. Saša B. Pešić Sedam
pesnika
Kišovito, septembarsko jutro. Jedna, za drugom, kapi su napadale kišobrane ranoranilaca. Sebastijan Lemon, usamljeni pesnik, probudio se, pod težinom nekog nejasnog sna, čija mu je suština, u trenu izmakla. Setiće se, uvek se seti ! „Mjaaau,“ oglasi se debeljuškasti mačak, koji je usporenim pokretima, kao da iz nekog razloga okleva, prilazio čančiću s mlekom. „ Dobro jutro i tebi Oksi, “ uzvrati Sebastijan, s osmehom. „Ti, malo ćudljivo tumaralo, baš ponekad umeš, da me iznenadiš,“ izgovori s naporom se pridižući iz postelje, osetivši nelagodnost, koja ga je obično obuzima, u nečijem prisustvu. „Šta?“ Puklo mu je, pred očima ! Plavokosi dečak, desnim ramenom oslonjen na ram, napuklog dvokrilnog prozora, zurio je u goluba, koji se sklupčao na ispucalom drvenom tremu, vrteći u rukama Rubikovu kocku. „Tramvaji izgledaju kao gusenice, koje klize po ilovači“, duboki glas, koji u svakom slučaju, ne pripada detinjstvu, oboji tišinu. „Ko ... ko ... si ti, ka ... kako ...“, pokušavao je Sebastijan, da sakupi par reči u neverici. „Ja sam Edi ! Azurni Anđeo Arhajskog reda, izabran, da u slučaju narušavanja ravnoteže, jednostavno rečeno, popravi stvari.“ „Ka ... kakav Anđeo, ka ... ka ... kakve, ra ...ravnote ... te ... te ...?“ Sebastijan je zanemeo, nemogavši da se otme utisku, da mu jezik trne, a oči magle od neke čudne nesvestice. Edi, munjevito zakorači u desno i svojim dugačkim, tankim prstima, iscrta krug u vazduhu. Uz čudno pucketanje, prostor se zakrivi i sve nestade u sekundi ! Tišina ! Jedan, naspram drugog, Sebastijan i Edi, našli su se, u nekakvom virtualnom stakleniku, nepoznatih stvari, menjajućih oblika i kolorita. * * * Zagledan u azurne anđeoske oči, Sebastijan je kao hipnotisan, upijao reči, koje su mu u trodimenzionalnim slikama prilazile, prelamajući se u prostoru poput talasa. ... „I tako je svet , utrošio svoje vreme. Čovek je slobodu zloupotrebio, do samouništenja. Zaboravio je, ili mu prosto više nije važno, da njegova suština, sav unutrašnji svet, potiče sa istog izvora. Odvajajući se od svog izvora, postao je neka vrsta lutajuće greške. Opasan u umišljanju svoje svemoći, a otuđen od mudrosti... ... one tanke niti, uz pomoć kojih, još diše, sinergija razdvojenih suština, jesu, 7 pesnika, koji stihovima, kao molitvom, odlažu kraj ... ...svemir diše čudesnim stihovima miliona pesnika, koji tako izazivaju, promene u aktivnosti duha, ka lepoti, koju samo posvećeni mogu dodirnuti, stvarajući izraz, koji traži lice Tvorca. Seti se! U početku beše reč ... ... čin, Sedam pesnika, nosili su i Šarl Bodler i Sergej Jesenjin i Edgar Alan Po i Georg Trakl i mnogi, mnogi drugi, genijalni pesnici, i pre i posle njih ... a od sada eto, i Sebastijan Lemon“ ... „Ali zašto ja „? Čuo je Sebastijan, sopstveni glas, a da nije ni pomerio usne. „S vremena, na vreme, iz najrazličitijih razloga, uprazni se mesto u društvu, Sedam pesnika a razlog što se prst Tvorca, u ovom slučaju, zaustavio na tebi je, pesma nad pesmama, Pesnikova kći.“ „Ali kako, ... ja ...ja nisam napisao ...“ „Tačno ! To su stihovi, koje zaista, nisi napisao. Ali, bez brige Sebastijane, oni su u tebi, samo što se nisu rodili. „Pa dobro, čak i da je tako. Ne razumem, zašto Pesnikova kći ?“ „Zbog ljubavi Pesniče, zbog ljubavi !“ Edi, munjevito zakorači u desno, raširi ruke, pa kao da otkriva veliku tajnu, prošapta, „I Tvorac je imao kći, Sofiju !“ * * * Sunčano, septembarsko jutro. Usamljeni pesnik, Sebastijan Lemon, probudio se, pod težinom, nekog nejasnog sna, čija mu je suština, u trenutku izmakla. Seti će se, uvek se seti ! * * * Pesnikova kći – Sebastijan Lemon Sanjam da ti jezik vrca pesmom jorgovana na rukama rađa svevideća ptica dok ti se u očima prelamaju senke skrivene u hladu šumskih trepavica Sanjam da ti sunce ljubav namiguje stidom ko prolećni glasnik rascvetalog lica i šapuće potok pod kamenjarom dok poljubcem krunišeš izabranog princa Sanjam da ti osmeh krilat u vetru leprša dok svitce rasanjuje lekovita trava tužnom medi što se gega po tananoj žici da si jastuk mekani kad mu klone glava 19.06.2008.godine. N. Beograd
|
