ДАРОВИ

Milan

Милан Стојановић

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 




 

po



ДИПЛОМАЦ (Тhe Graduate)     
                                         
           1967. SAD. – 105 минута - љубавна прича, друштвена сатира, књижевна адаптација
           Режија : МАЈК НИКОЛС (Mike Nichols)(1931.–)
           Улоге : ЕН БЕНКРОФТ (Anne Bancroft)(Г-ђа Робинсон)
ДАСТИН ХОФМАН (Dustin Hoffman)(Бенџамин Бредок), КЕТРИН РОС (Кatharine Ross)(Елејн Робинсон)
           Награде Академије: 1967.ОСКАР за најбољу режију МАЈК НИКОЛС.
           Номинације за Оскара: (6)  Дастин Хофман (глумац), Ен Бенкрофт (глумица), Кетрин Рос (споредна глумица), Лоренс Турман (слика), Кадер
Вилингем и Бак Хенри (сценарио), Роберт Сартиз (фотографија) 

                                      _____________________________


          ''Mrs. Robinson – you are trying to seduce me aren't you ?''
  (ГОСПОЂО РОБИНСОН – ВИ ТО ПОКУШАВАТЕ ДА МЕ ЗАВЕДЕТЕ ...ЗАР НЕ)


diplomac


           Филм говори о љубавној вези бесциљног и тек стасалог дипломца Бенџамина Бредока (игра га Дастин Хофман) са  Г-ђом Робинсон (игра је Ен Бенкрофт), супругом најповерљивијег очевог пословног партнера и најдражом пријатељицом његове мајке.
           Супротно данашњем виђењу овог фила ''Дипломац'' је многе филмаџије, када се појавио те 1967 год. погодио својом скандалозношћу. Тачније у време када је деценијско разметање сексуалном револуцијом још било битку са својим самоодржањем, никада до тада ни један високо профилисан холивудски филм, није бацио тако отворен поглед на секс као ''Дипломац''.
           Филм је између осталог познат и по једној од најдвосмисленијих сцена
завођења у историји Холивуда, која почиње када гђа-Робинсон ''вози'' Бена њеној кући у свом новом боје бонбоне од јабуке црвеном алфа-ромеу. 
           Глумећи сексуално самосвесну, али незадовољну врелу сирену у средњим четрдесетим, г-ђа Робинсон успева да намами Бенџамина у своју спаваћу собу. У тренутку када стојећи нага пред њим даје предлог који би било ко могао погрешно да схвати, појављује се њен муж и Бен не схватајући довољно шта га је снашло, даје се у бекство.
           Немогавши ипак да одоли њеним насртајима, Бенџамин ипак прихвата њен позив на авантуру, који се по њега нагло завршава када сусреће њену кћерку Елејн, која са студија долази на кратак одмор кући. Схватајући да је то права девојка за њега Бен раскида везу са њеном мајком. Али истовремено
бива суочен са низом потешкоћа како да једну такву љубав и оствари које куминирају у више него драматичним завршетку овог филма, када Бен бива награђен за своју емотивну истрајност и доследност.
           Режисер Мајк Николс успева да публику све време наштимује у правцу Бенове неспретне пометености, у чему му у великој мери помаже, у то време милионима тинејџера блиске мелодије групе Сајмон Гарфанкл (''Госпођо Робинсон'', уз две већ снимљене ''Звук тишине'' и ''Скарбро вашар''(химна)
уводећи на тај начин још директније и са више осећајности  младу генерацију у овај филм.
           Велики допринос  (поред изваредне роле Ен Бенкрофт) овом филму дала је и неусиљена сметеност Дастина Хофмана, који је да би своју улогу одрадио што боље,  многе сцене по наговору свог режисера одролао ''не глумећи''.
          Овај филм преко ноћи претвара Дастина Хофмана у праву сензацију, отварајући му несметани пут за више него успешну филмску каријеру, једне од најпознатијих холивудских звезди.


припремио и обрадио Милан Стојановић




ЈУБИЛЕЈИ НАУЧНЕ ФАНТАСТИКЕ
70 ГОДИНА РАДИО ДРАМЕ ,,РАТ СВЕТОВА,,(1938-2008)

АУТОР:ФИЛИПОВИЋ СВЕТИСЛАВ-ФИЛИП

Научна фантастика као и свали жанр има своје успоне и падове,феноменалне или лоше романе,врхунске домете и ступидне тренутке,фанове,опоненте.Серијом есеја покушаћу да сачувам од заборава врхунске тренутке и дела коју су обележили жанр научне фантастике.

30-тог октобра 1938 године као специјал за Ноћ вештица емитована је радио драма ,,Рат светова,, по мотивима истоименог романа Херберта Џорџа Велса (објављеног 1898г),за који се сматра да је један од камена темељаца ,,тешке,, научне фантастике. Драму је извела екипа окупљена око  пројекта ,,Радио Театар Меркур,,кога су основали Орсон Велс и Џон Хусмен. Адаптацију романа и сценарио за радио драму написао је Хауард Кок који је касније написао и сценарио за чувени филм ,,Казабланка,,.Радња је пребачена у типичну америчку селендру Гроверс Мил код Њу Џерсија и у актуелно време, а драматизација је урађена тако да звучи као директни радио пренос догађаја.Како би постигли жељену атмосферу глумци су преслушавали снимак узбуђеног репортера који је уживо преносио експлозију и пад цепелина ,,Хиденбург,,претходне године.

Око половина 50-минутне драме састојала се од овог лажног преноса пресецаног вестима, извештајима, и саопштењима званичника и то је вероватно био кључни узрок панике и конфузије која је уследила.У то време радио је као релативно нови медиј имао велики кредибилитет редовно га је слушало око 40 милиона американаца, а гласови глумаца су одраније били познати слушаоцима тако да су они били навикнути да су информације које чују са радија-истините.Поједини аналитичари тврде да је емисију слушало око 6 милиона људи а да је око 2 милиона било озбиљно престрашено.Неколико месеци после извођења радио драме објављено је око 12 хиљада текстова у новинама о њој, а америчка влада је тек након  панике и заглушења путева,нарочито на североистоку Америке,одлучила да изгради инфраструктурну мрежу ауто путева.

Постоје спекулације да је реаговање људи на радио драму превагнуло у одлуци владе,војске и научника да се прикрију докази о постојању НЛО-а,,летећих тањира,, како би се избегла слична паника, а сматара се да велики број американаца није поверовао у напад Јапанаца на Перл Харбур мислећи да је то још једна смицалица Орсона Велса.Чак се и Хитлер огласио поводом ове радио драме рекавши  да је паника која је настала,,доказ декаденције и искварености демократије,,.Чуле су се и теорије да је Рокфелерова фондација финансирала извођење радио драме,анализирала понашање људи и саставила извештај у који је увид имало само мало одабраних званичника.

Термин и тајминг извођења радио драме био је помно и прецизно осмишљен и уз гомилу ситних али веома битних ,,трикова,, све је деловало изузетно уверљиво.Извођење радио драме се дешавало на празнично вече у ударном термину од 20 часова, када су углавном целе породице биле окупљене око радио апарата, а и година када је евитована драма је била у сенци престојећег Другог Светског рата,у атмосфери растуће забринутости , несигурности,гласина и дезинформација. У време извођења драме на конкурентској радио станици емитован је тада много популарнији шоу трбухозборца Едгара Берџена ,,Чарли Макартни шоу(Чарли је лутка с којом је Едгар изводио комичне дијалоге.Око 12-тог минута те емисије обично је пуштана оперска арија па су многи слушаоци окретали скале радио пријемника тражећи нешто занимљивије,Очигледно да је Велсу био добро познат синопсис те емисије па је ,,репортерско укључење ,, из Гроверс Мила  натемпирано на ту паузу и у ,уствари, многобројни слушаоци су се нашли затечени јер су се укључили у тренутку када се отвара Марсовски цилиндар и почиње покољ.Већ тада су многи изашли ван кућа како би се консултовали са суседима (јер телефона тада није било у већини домаћинстава).Тако се , од уста до уста , паника већ раширила пре 40-тог минута емитовања драме када је објавњено да је у питању фикција, а не стваран догађај.Они који су живели у близини Гроверс Мила нагрнули су на лице места како би видели шта се дешава.Створила се велика гужва па је полиција морала да интервенише.Онима који су касније пристизали све је изгледало управо онако како се извештава на радију:гомиле људи, вика, полицијске сирене, војска, рекфлектори који пресецају таму...

Појединци су били убеђени да осећају мирис марсовског отровног гаса,други су тврдили да виде одсјаје битке у даљини,успаничени људи су пуцали у водоторњеве,дрвеће,бандере јер су им личиле на ,,триподе,, машине у којима су дошли Марсовци.20-ак породица из Њуарка је из својих кућа изашло заштићено мокрим пешкирима и марамицама на лицу да би ,,побегли од напада плина,,.У Њујорку су људи бежали у паркове и околна излетишта, на хиљаде позива упућено је полицији па пошто је мрежа била преоптерећена дошло је до распада система и то је још више повећало панику.Људи су тражили планове за евакуацију,волонтери су нудили помоћ војсци за борбу против Марсоваца,док су неки свештеници организовали молитвене групе.Регистровани су и покушаји самоубистава јер је било несрећника који би радије умрли од своје руке него од оружја Марсоваца.Свему овоме допринео је и глумац Кени Делмар који  је у радио драми глумио неименованог званичника владе, али који је на инсистирање Орсона Велса,  тако добро ,,скинуо,, глас америчког председника Рузвелта(који се често путем радија обраћао нацији) да је то створило још већу конфузију. 80-шњи лекар из Гроверс Мила је рекао новинарима, док је држао двоцевку у руци забарикадиран у својој ординацији: нећу дозволити да неки јебени ванземаљци убијају моје пацијенте које ,,крпим,, већ 50 година.

Већина фанова научне фантастике мисли да је ово Орсон Велс први и једини направио урадио драму на тај начин и да пре и после ње није било сличних покушаја. Али, као и у животу и овде постоји ,,али,,.
16 –тог јануара 1926 године у 19часова и 40 минута католички свештеник Роналд Арбутхнот(сјајни мултидисциплинарни интелектуалац који је преводио са латинског и грчког,писао есеје, песме,крими приче и фантастичне приче) започео је читање романа ,,Рат светова,, које је трајало око 20 минута и све што је 12-ест година касније Орсон Велс  урадио Кнокс је већ урадио у својој емисији.Познато је да је Кноксову емисију слушало око 10 милиона Британац међутим реакције готова да није ни било.Очигледна је разлика у менталитетима између Американаца и Британаца била одлучујућа у односу на радио драму, а и 20-те године ХХ-тог века биле су толико динамичне и испуњене весељем и животним оптимизмом да се она уклопила у опште тенденције понашања, а могуће да је улогу одиграла и чињеница да је тих дана непрестано падао снег у Великиј Британији и да су путеви били завејани..То не значи да панике уопште није било,напротив било је нарочито у Единбургу и Њукастлу.

12-тог новембра 1944 у 21сат и 30 минута у Сантјагу(Чиле)обрађен је Велсов роман као радио драма и прилагођен шпанском говорном подручју и окружењу.И овде су путеви били препуни избеглица, хиљаде људи су се забарикадирали у кућама, чак су барикаде постављане и по улицама.Гувернер једне провинције затражио је помоћ  војске и  артиљерије. Један Чилеанац је доживео срчани удар слушајући емисију.
12-тог фебруара 1949 године у главном граду Еквадора , Кјоту, радио верзија ,,Рата светова,, била је толико уверљива да су људи у паници бежали и сакривали се у црквама и по околним брдима, а додатну хистерију створило је то што су звона највеће цркве у граду звонила на узбуну, касније се сазнало да је то самоиницијативно урадио млади свештеник на наговор пријатеља који је радио у радио станици која је пуштала драму.У нередима који су настали у граду погинуло је 20 људи, запаљена банка и редакција водећих новина , а матерјална штета је процењена на 350.000 долара што је у то време била значајна сума новца.

1950 и 1967 године ББЦ је извео верзије ,,Рата светова,, али су оне прошле готово незапажено.
Опште је познато да смо,ми, Срби у ,,свакој чорби мирођија,, тако да смо дали допринос ,,Рату светова,, на тај начин што је 2002 године у Звездара театру приказана позоришна представа ,,Вечерас слушате,, која је обрадила емитовање,додуше посрбљене верзије ове радио драме које се дешава у Београду неколико сати пре шестоаприлског бомбардовања 1941 године.
 О извођењу радио драме ,,Рат светова,,су снимљени и филмови 1957,1984 и 2005 године, а занимљиво је да су се Орсон Велс и Х.Џ.Велс састали(28-ог октобра 1940)године и помирили јер пре тога је писац Велс био љут начином како је његов роман:,,био немилосрдно искасапљен,,.


ОМАЖ
Мома Димић  ( 1944 - 2008 )

Moma Dimić


ВЛАДИМИР ВИСОЦКИ

 
“Кад дођете у Москву, обавезно нас посетите”, обраћају ми се углас две прељубазне “красавице”, Марта и Ана, чукунунуке славног руског класика Лава Николајевича Толстоја, које сам, уз бројне друге “српске Толстоје”, упознао на Шестом међународном сусрету писаца у Јасној Пољани, том најчувенијем руском селу, у ком се родио, живео и стварао писац Рата и мира, Ане Карењине, Васкрсења...

Њихов отац је Никита Толстој, директни потомак Лава Толстоја, рођен у Вршцу 1923. године, академик и дугогодиш њи шеф катедре за славистику на Московском универзитету. На жалост, преминуо је пре неколико година. Марта такође добро говори српски, студирала га је у Београду. Питам девојке откуда толика разлика у годинама између њих и њиховог оца Никите. “Ах, то вам је дуга и компликована прича”, опет ће њих две весело углас, “објаснићемо вам другом приликом. А где ћете одсести у Москви?” Помињем им, као узгред, да ће се о мом смештају у Москви овог пута постарати новинарка Љубица Алексић, која са својом породицом живи у руској престоници већ десетак година, и коју сам овлаш упознао преко новинара Борка Гвозденовића... “Ах, Љубицу познајете, она је дивна”, усхићено ће две Толстојеве чукунунуке, “обавезно с њом дођите код нас на чај и разговор... А сад да вас упознамо с нашом мамом, и она је овде у Јасној Пољани...”

У седмомилионској Москви потребно вам је ваљда најмање седам месеци да сретнете и упознате све које бисте хтели, да обиђете све знаменитости. И мада Толстојеви станују у центру Москве, у та четири московска дана нисам стигао да их посетим и зароним у ту њихову “дугу и компликовану толстојевску причу”. Агилна, а уједно ненаметљива новинарка Љубица Алексић, која се увек неизмерно обрадује кад неко од културних посленика с наших страна стигне у Москву – што се дешава много ређе него кад су у питању привредници и пословни људи – током те моје кратке московске посете преузела је улогу истинске “добре виле”, спретно уклапајући гостопримство с десетинама својих породичних и пословних обавеза. Прво изненађење, први дар те Љубичине Москве био је – смештај.

Рачунао сам на неки скромни, приватни смештај; међутим, Љубица Алексић ме упућује у хотел “Русија”, стотинак метара од Кремља и Црвеног трга. Највећи хотел на свету, са шест хиљада лежаја! Изграђен је средином шездесетих, непосредно пре моје прве посете Москви, 1967. године, када ме је тадашњи совјетски “Интурист” сместио недалеко одатле, у сада такође папрено скупом, славном по много чему, “Метрополу”. “Ништа не брини око плаћања”, ка же Љубица као да се ради о “ситници”, то те мој средњи син Дејан части, он је талентован да заради новац као електроинж ењер, баш се јутрос вратио с пословног пута у Казахстан. Та, хајде, не долази се у Русију сваки дан, а и да вам буде све при руци...”

Најрадије бих да покупим своје ствари и да се сам постарам о неком скромнијем смештају, или да се вратим натраг кући. Нисам навикао да се непознати људи, ма колико благородни, толико брину о мени. Пре девет година провео сам седам дана у Москви, као гост писца Војновича, али тада сам био у његовом приватном, кућном смештају. Пре три године славни писац Живота и прикљученија војника Чонкина продао је свој стан од сто квадрата и преселио се у знатно мањи, где тако рећи и нема места за госте. Москва као на длану! Али, опет ни шта без Љубице! Сутрадан ујутру појављује се у друштву добродржећег Предрага Милићевића, нашег писца који већ педесет и неку годину живи у Москви и који своје публицистичке књиге (Моји другови, Пажња – ревизионизам и др.) пише на руском. Прва књига објављена му је, својевремено, у тиражу од сто хиљада примерака. За причу Две мајке Предраг је ових дана добио угледну руску књижевну награду, и то је био повод Љубици да га, поред мене као госта из Југославије, представи у емисији за културу Радио Москве. “Али пре тога имамо пола сата времена за један сусрет – изненађење”, вели Љубица ноншалантно и “пали” свој ауто у правцу краја Москве званог Тагањка.

Тамо је, зна се, чувено авангардно “Позориште на Тагањки”, у ком још увек режира Јуриј Љубимов и у ком се као глумац прославио Владимир Висоцки (1937-1980). Не идемо, међутим, у позориште (ионако је једанаест пре подне), већ у Музеј Владимира Висоцког, који се налази ту у близини, у двоспратној згради од црвених цигала налик оним кућама у њујоршком Гринич Вилиџу. Музеј Висоцког има седам осам просторија са предметима, документима и фотографијама које сведоче о изузетно богатој глумачко музичкој каријери овог уметничког идола што је, без сумње, обележио време шездесетих и седамдесетих, и чији је дух и данас веома жив. Музеј има сопствену књижару – у њој се продају књиге Висоцког и о Висоцком, његове касете и ЦД ромови, разгледнице. Ту је и неколико канцеларија. У једној од њих дочекује нас – опет је то дело невидљиве Љубицине “режије” – син Владимира Висоцког Никита, иначе директор музеја који носи име његовог оца. Никити је тридесет девета, необично много посећа на оца: исто оно издужено лице, нос, према унутра малчице искошено чело. Појава која јасно одаје глумца.
Међутим, Никита се пре пет година повукао из света глуме и сав се предао раду у музеју. Никита је син из првог брака Висоцког (други пут је био ожењен чувеном француском глумицом руског порекла Марином Влади).


Евоцирамо успомене на Висоцког – он је седамдесетих два пута боравио у Југославији. Глумио је тада у филму Оковани шофери сада такође покојног редитеља Владимира Павловића (сећам се како нам је, приликом једног сусрета крајем шездесетих у београдском “Шуматовцу”, Павловић препричавао сценарио тог свог будућег филма) и Хамлета у истоименој чувеној Шекспировој трагедији (“Позориште на Таганки”, у режији Ј. Љубимова) као учесник БИТЕФа. Том приликом снимљена је и документарна ТВ емисија о Висоцком (режисер Ратко Илић) – на Ади Циганлији. Песме Висоцког и Окуџаве дуго су се “вртеле” у београдским уметничким круговима, певушили су их Шејка, Данило Киш и многи други. У часописима су објављивани преводи тих његових песама, које су међутим најбоље звучале певане оним карактеристичним гласом преко ког као да је прешао шмирглпапир. Гитара овог вечитог младића (чије су име – “Владвисоцки” – дали 1985. године астрономи Кримске опсерваторије тек откривеној планети између орбита Марса и Јупитера и која се води под бројем 2574 у Међународном каталогу планета) уствари је хајдучко оруђе а не инструмент забаве.

Струне су њене затегнуте до изазивања по жара, чупаве и хрипћуће, а сваки стих испеван уз њих “ометач лажи”, обрачун, крик. Волођа Висоцки не војује сабљом ил мецима (ко што се то чини у песми његовој “Црногорци”), већ туче се на сав глас, путем микрофона, свом силом свог баритона – с банадом и лудама, с насилницима и пљачкашима, с антисемитима и свакојаким другим човекомрзитељима (плус оним прогонитељима племенитих птица рода!), с хајкачима, керовима и јегерима (ловцима) на недужне вукове. Јер: Вукови смо ми! Леп је живот наш/ Ви – пси, и смрт вам – псећа! (“Крај Лова на вукове или Лов из хеликоптера”) Дрхтави глас Висоцког милује снег вучјом крвљу тетовиран, ћудљиве коње, оголеле нерве Земље, планине... и жиго ше страховиту драму, поремећај у самој природи, њено опустошење и истребљење. Овај песник је недвосмислено на страни поражених, пре свега својих сународника у некадашњем Совјетском Савезу, људских бића с улогом ловине у лову, изгнаних на вечити лед, оних што се најчешће и не враћају из боја. Праскавим сузама овај новосвештеник и идол маса публику своју водио је у широке просторе слободе, у шуме, поља, на стене, међ алпинисте, тамо где “вучје ноге су за вучиће спас”. Певао је: Кроз мене су шаптали о месечини/ весело се драли неки о тишини...

Умро је 28. јула 1980. Погребна поворка на његовом спроводу била је дугачка десет километара. Син Висоцког, Никита, поклања нам више снимака песама свога оца, као и неколико књига (остале ћемо набавити у музејској књижари), уз изражену обострану жељу да се Музеј Висоцког снабде што већим бројем података и докумената о Висоцком у Југославији. Излазимо из Музеја Владимира Висоцког, у ком је тако живо, с непрестаним мењањем експоната кулиса, као да се чека да у њега наврати главом и брадом, са својом бесмртном гитаром, и сама звезда, Владимир Висоцки, онај који је певао: Мати ми је умрла у Калуги четрдесет треће ко ми је отац то она није знала, а ја сам изабрао да живим на југу, место своје смрти не бирам ни ја... На југу сунце сија...

                             преузето из часописа ДРАМА ( удружење драмских писаца Србије)


 

  | П Р И Ч Е | П О Е З И Ј А | И З Б О Р | П Р Е В О Д И | Л И Н К О В И |

 

помоћ

Copyright © 1996-2005 Посада Веб

<== ==>