„Колективно несвесно, јесте духовно
наслеђе човечанства, оно опште искуство стицано генерацијама,
архивирано у виду неуролошке структуре и представља архаичну основу
читаве надградње личности.
„Што значи, да су архетипови, аутономни садржаји, колективно
несвесног.“ ....
==>
Тања
Радић
О ЉУБАВИ
И СТРАСТИ
И ЈОШ ПО НЕШТО
ЗА ЛАКУ НОЋ
(избор)
Кораке заледи ил' бар даљи бивај.
Ни трен се не приближи! Нека други неко
згашњава у мени. Ти у мени снивај.............
.......==>
Када се једна лирска плетеница у својој целовитости одржи у мотивима чистог љубавног надахнућа, очито је да је њена унутрашња тензија природно стање тог субјекта.
Заправо, унутрашња конструкција ове поетске грађевине има у везивном ткиву и своју особену поетску супстанцу. Песникиња је тражила њену материјалност, њену опредмећеност у самом језгру доживљаја. Језгро се прво бомбардује. И истим болним поступком саставља. Заправо, жудњу за дуалитетом којим се постаје једно треба открити кроз природне силе које изазивају раздвајање. Да би се доживела лепота, јер реч је о љубавном чину. Из пукотине, као сопствене кушње, не треба тражити спасавање. Свест о савладавању себе у свим искушењима у овим процесима важна је колико и свест савладивости другог. Тако се у дијалектичким законостима долази до постојања. На љубав као на своје сопствено власништво. На постојање сопствене куће са кровом од сновне грађе, са драматургијом од које се тражи да збиља буде лепа игра, али лепог очаја и очајне лепоте, одбијања из себе изнутра, а враћање у себе споља, од умирања по мало да би се много волело, од одлажења кад је љубав постигла све, јер када се постигне све, за кров овакве куће то постаје неиздржив терет. Јер се победа у љубави постиже и у друкчијој флуидној лепези: болом, стрепњом, жудњом, одлажењем, напуштањем...
Овде, наравно, није реч о експериментисању пером, већ у снази уверљивости једног тананог, сензибилног исказа. Могло би се рећи женског рукописа у оном смислу у којем ово извориште припада природи женског енергента. Могло би се чак рећи да је лектира најчистијег женског сензибилитета српске поезије прострујала и у овом венцу љубавних снохватица (Десанка, Љубица, Даринка...)
Зраче ови стихови Тање Радић неком девичанском искреношћу, неким побуњеним девојаштвом у испрљаном свету. То је право њеног чистог изворишта. Било је природно да снагу тих немира потражи у оној понорници своје душевне и чулне нутрине која је као елиптични талас сужава у сами вир, у саму тачку душевног заметка. У семе. Ако треба да осети додир, имала је право и на своју недодирљивост; право на цео сан о њему, а да је он и не зна; кад највише воли, да оде; кад је у најмоћнијој мисли о њему, најмоћнија је у самоћи; кад изнутра највише вапи, споља га највише одбија... ''... Нека други неко згашњава у мени... Ти све даљи бивај...''
Тако ће се једна мала филозофија љубави у својој чулној опредмећености претакати у непосредан и сензибилан лирски исказ.
Сасвим је сигурно да ће ова поезија, у овом првенцу збрана у три мотивски везана циклуса, лексички и метрички још дозревати, а да се својим зачетним семењем довољно исказала и у корену и у лишћу.
Љубиша Ђидић
Далеко, све ближе ...
Плаши се љубави! јер прође,
Прво са својим снима слети,
А убија те кад крај дође,
К'о за трен среће да се свети.
Аутор
текста Бојан "Војник"
(I строфа песме "Страховање" , М. Љермонтов, 1830.)
Да ли си икада отпутовао негде, далеко, где нико те чекао није. Нико познавао. Одлазак као изазов. Одлазак као став. Одлазиш сам! Сусрећеш људе. Усамљене. Много усамљених људи. Не знаш њихова имена.Живиш покрај њих, са њима. Говоре да имају некога, као сви имају некога.....далеко. А сами, сви сами у тако великом граду.
Ти не знаш њихов језик, не познајеш улице и булеваре, навике и правила. Шта тражиш ту ? Бежиш ли ? Отеран? ==>
ДИПЛОМАЦ (Тhe Graduate)
1967. SAD. – 105 минута - љубавна прича, друштвена сатира, књижевна адаптација
Режија : МАЈК НИКОЛС (Mike Nichols)(1931.–)
Улоге : ЕН БЕНКРОФТ (Anne Bancroft)(Г-ђа Робинсон)
ДАСТИН ХОФМАН (Dustin Hoffman)(Бенџамин Бредок), КЕТРИН РОС (Кatharine Ross)(Елејн Робинсон)
Награде Академије: 1967.ОСКАР за најбољу режију МАЈК НИКОЛС.
Номинације за Оскара: (6) Дастин Хофман (глумац), Ен Бенкрофт (глумица), Кетрин Рос (споредна глумица), Лоренс Турман (слика), Кадер
Вилингем и Бак Хенри (сценарио), Роберт Сартиз (фотографија) ==>
припремио и обрадио
Милан Стојановић
Дамин гамбит краљева одступница
Саша Б. Пешић
|
ГЛАВНИ Велики и снажан изглед уплаши на први поглед, али иза бесне позадине увек се крије слаб човек. |
Белег
*** Уморан си човече,
|
|
Пројекат
Поларна суза У град су једнога дана
некако баш око поднева из чудних неких комбија пустили неке људе да се
помешају са грађанима града. У групи их је било по тројица а укупно је
било седам група. И са оскудним знањем математике може се доћи до
укупне суме пуштених у град, која је износила двадесетједан. Сам број
није био посебан али оно што је важно је да они нису знали једни за
друге. Сваку тројку су сачињавала два лудака и један убица. Докази о
њиховом стању били су познати неколицини. Град је одавно био покривен
камерама и њихово кретање није било непознато. До јуче су били у
специјалним установама а сада су слободни. Не мање и не више од оних
који су већ били у граду. Убица из предпоследње групе након два сата
покушао је да се врати у затвор. Наравно, нису му дозволили рекавши да
један део казне мора да проведе на слободи. За то време лудаци из
његове групе отишли су до луна парка и поседали на турбо рингишпил.
Уредно су платили карте. Прва група је села на клупу поред реке.
Гледали су бродове и чак су им и махали. Понеко би им одпоздравио. Пета
група се одмах раздвојила. Лудаци су отишли до библиотеке а убица се
упутио у непознатом правцу и није престајао да се креће. Трећа група се
држала заједно до стадиона а онда су лудаци наставили без убице. Убица
из треће групе је отишао право на терен. Раније је његов отац одржавао
тај стадион и шишао траву. Хтео је да га изненади.
|
Нови избор 7 1. Хаику - Владимир Девиде С.Ш. |
|
Упоређење |
B лесу под Можайском |
