Уместо увода

Како да се свидим људима када је све бесмислено осим самог живота ? Нема наде за преостале жеље. Препуштање промени у вртлогу кружења. Ход без циља не зауставља корак. Реч се расплињује и мисао није коначна јер увек тражи нову, и нову. Када пародија живота постане сам живот нема више пародије и глумци више не глуме. Тако нешто се догађа и са писањем. У основној коначности то је само потврда писмености. Потопити реку камењем, то је жеђ луде чежње за чудом. Ако чудо већ живи и ту је са нама онда и није чудо, већ роб наше маште. Кретање је усахло у побуни покрета. Млатара се целим бићем да се крила не оквасе смолом. Смола се не помера јер црно ничему не тежи. Огртач скривања од смоле и од црног танак је и лако се цепа. Рупе од њега постају мода. Сама рупа је поносно празна и не спречава поглед. Поглед, са обе стране рупе, у недоглед.

Сваки човек је акробата. Свака реч, једна жица уз коју се вере. Ћутање је планина. Наговори планину да се покреће и шапни јој на уво воду, да буде, да тече кроз њу.

Снага се смањује супротно од смера од кога се иде. Трошке живота хаотично распоређене чине неодређено, стазу, неодређену. Умор стиже путнике, тражи се кафана – а од кафане ни трага. Кафана је за човека – а од човека ни трага. Где је отишао човек ? Куда се денуо човек, уморан од ратова и прогреса без кафане ?

Изнуреност баналног хаба ум и звоњаву складног ветра усмерава на таласе и њихово весеље. Улица не припада граду. Никад није ни припадала. Улица припада само себи. Једина је која види своје лице.

Теорема крљушти и љуспица открива генијалност воде. Ништа без воде ! Писање је купање речи. Оне се купају, и окупљају, да трају и да звоне у људским маглинама. Прилично једноставно. Егзибиционизам стила не мења суштину.

Пријатељи се грле и руке укидају границу раздвојеног. Додир је снага неуништиве споне, неукротиве љубави и разодевања отуђености.

“Некада” у будућности није немогуће у утроби времена. Млин за време покрећу писци вртећи Точак супротно од необичности коначног. Скоро сваки писац пожели с времена на време да ожени млинареву ћерку. Када се то и догоди, готово редовно престане да пише. Згодна млинарева ћерка је слађи залогај од било чега белог и празног, неиспуњеног и неиспрљаног.

Чешљем чистити травњак, могу само деца, војници и градитељи кинеског зида. Дечак и војник су пријатељи. Када падају бомбе и доносе смрт у обиљу ужаса војник је уточиште дечака, који се ту, на страшном месту затекао. Дечак се “збио” код војника и зажмурио. То је једина дечакова одбрана од бомби – близина војника и жмурење. Игра жмурки као систем одбране.......Дрво за “пуј” је експлодирало и треба засадити ново кад ово прође.

Где је место где можеш да седнеш и удахнеш ваздух ? Опет само књига нуди луксуз утехе удаха у миру. Склоњен од муке и мучнине опаког времена препушташ књизи своју квоту времена удаха. Листови папира често подсете на дане који пролазе и који ће тек доћи независно од поглавља и пасуса. Преплићу се жанрови и живот је увек изнад сваког од њих. Живот није жанр.

Ветар је неумољиво груб пријатељ. Ипак, куда он жури није сасвим јасно.....Пратити ветар није ни мало лако. Како год, свака потрага води до мора, до обале. Ту се ветрови света журно упуте на дружење, јер сваки ветар је музичар јер ако то није, престаје да буде ветар. Океан је добра позорница за космичку фугу ветрова. Не треба им диригент, укрућени ветар је немогућ.

Почетак

Заробљен у подземљу властитих стремљења, кривудаво изломљене, странпутице крстарио је влажним улицама недореченог и крњавог града. Крњинград је био његова судбина из више, тајанствено убитачних разлога. Мане овог места, болесно су му се свиделе. Он сам био је нека врста предграђа у који нико не залази и кога нико не походи. То се није догодило одједном, као што се и ништа не догоди одједном. Све има своју сторију и бочну причу.

Младост му је измакла. Чекао је дуго да почне живот. У том недогађању и чекању изгубио је једну љубав а друга се није појавила. Трпети себе таквог, отужног и бескорисног да воли, тешко је. Воља је испарила и пожелео је да се сам себи исплази али испред огледала би посустао и језик се није мицао. Једва би дочекао крај дана, сморен самим собом и проклетством, што је он он а не неко други. Сан је благодет, само кад би могао да заспи без толико муке. Мора да зури у плафон дуго, дуго, онда се преврће по кревету неодређено пуно пута, затим иде до терасе, попије воду, скине папуче и поново легне па зури у мрак и на крају заспи.

Самоћа је груб партнер. Приближава зидове и тера их на дружење. Соба испуњена самоћом несавладив је противник. Светлост не обасјава самоћу. Крајње ограничење безизлаза. Посустао ван свих токова уједињен са самоћом, предао се празнини. Неогрејана нада се на трен јавила и исти мах замрла. Која количина празнине може да стане и нестане у .... ? - запитао се. Нема одговора, још нико није измерио празнину . Да није оволико празан можда би то он урадио. Можда ? За мерну јединицу узео би ....нема појма шта би узео за мерну јединицу . Његово мишљење је лишено смисла. Када би могао, живео би са са неким племеном, што даље од .. Тумарање, обично тумарање.


Трутон је била његова, ничим омиљена планета. Убиство промена је могуће, са убиством покрета. Конзервација живота са тежњом израженом кроз визију вечне старости. Родити се стар, бити стар и то вечно – то је трутонска визија и инспирација.Трутонска каста је увек и у складу са вечношћу подржавала једино себе. Контра утопија зачудо, тако постаје могућа. Сивило такве перспективе утапа сваку другу боју, док сиво преузима све и краљичи свој неход.

Он је трећа генерација којој су укинули родитеље и било какву родбину. Једино право које је стекао је, да нема никаква права. Једноставно, био је клон са тоталним понашањем човека. Примицачи су увек имали могућност да га дезинтегришу и његове органе врате у БИО – фабрику. Један његов део би сахранили и тада би формално постао човек са свим правима која не може да користи али може да их приушти након дезинтеграције. Његово име било је Лафорд Лами.

Глоримуси

Глоримуси су пуно очекивали од Лафорда Ламија. Њихов оптимизам није био безразложан. Лафорд је производ и корекција десетине хиљада клонова. Оно што их је онеспокојило а касније и застрашило је склоност Ламија да се понаша попут просечног и носталгичног човека. Вишедеценијски напор глоримуса и ангажовање елитних научних институција изнедрило је Лафорда, у циљу приближавања великом Преокрету. Велики Преокрет се приближавао и ко у космосу не буде спреман постаје вечан, у прошлости. Глоримуси су били спремни на све да избегну такав исход.

Лафорд је запалио цигарету и нежно осмотрио дим. Празнина и дим су имали доста тога заједничког. Ако се уопште може говорити о неком пријатељству или барем нечему налик - Лафорд је осетио склоност ка диму. Поново је запалио и осмотрио вијугав траг дима. Знао је да примицачи негодују када он пуши. Ако буду добили наређење да га убију неће то учинити док пуши. Морају да сачекају. Тако је стајало у правилнику о дезинтеграцији клона.

Глоримуси су већали скоро три недеље. То се није догодило од доба укидања нација. Тада су пробили и читав месец. Појава клонова и развој роботике учинили су сваку националну различитост површном и сувишном. Без нација историја је постала гола и небрањена. Глоримуси су силовали историју до смрти. Клонови и роботи су засели на њен гроб, непозвани.


Лафорда Ламија судбина није интересовала. Ни сопствена, ни туђа. Обезнађен и препуштен клатио се попут листа на ветру у Крњинграду, избледелој трутонској престоници. Овде, у свом крају заиста ретко среће људе. Они су претежно битисали у Чезама на ободу града. Чезе је конструисао и изградио клон по имену Дроганда. Остао је упамћен по проналаску писта за спавање. На тим пистама су људи обнављали своју енергију и помицали старост, терајући је у мрак васионе.

Време није склоно никоме да угађа. Људи су изгубили људскост као последицу растварања креативности, воље, и вере. Све је усмерено на преживљавање и суочавање са Великим преокретом. Да би то и остварили био им је потребан неко попут Лафорда Ламија. Људима је увек потребан неко, а поготову када изгубе људскост. Лафорду није требао нико и мада клон, у сукобу са празним - ступао је на стазу људскости.

Примицачи

Примицачи су се као и увек досађивали сопственом досадом. Дистанца примицања верификована је на сигнализатору. То је био једноставан апаратић са три лампице. Жута, сива и црвена су одређивала степен активности примицача. Сива је означавала мировање, жута припрему а црвена акцију и реализацију. Примицачи, једва да су били људи. Они су у ствари представљали технолошки унапређене ретарде којих је нажалост на Трутону било све више. Ретарди су били цена развоја. Њима је забрањено да замењају органе али не и да се технолошки “ допуне ”. Након успешне допуне и изразито кратке обуке постајали би примицачи. То је био прави помак, готово каријера.

Сузе !?

У кризи воде новац је страдао. То и није таква штета с обзиром колико је тога страдало због новца. Нико није плакао за новцем. Плакало се због воде. Сузе су постале “замена” за новац. За једну сузу могло се добити 12 оброка неквалитетне и рециклиране или 4 оброка квалитетне и рециклиране хране. То је била “ кратка “ суза. “ Дуга “ суза је вредела 144 пута више и коришћена је знатно ређе. Многи становници Крњинграда никада нису ни видели “ дугу “ сузу. Борба за воду дуго је исцрпљивала Трутон. Решења, није било на видику. У том мрачном и надасве поражавајућем времену један глоримус по имену Kобур усудио се да покрене пројекат зауздавања комета. Почетак је био трагичан. Kобурове кавезе комета је збрисала односећи са собом велики број техничара. Други сусрет са кометом је прошао у знаку Kобуровог кавеза. Нико није страдао осим што је главни техничар повратио неквалитетно рециклирану храну. Проблем воде је решен. Сада око Трутона кружи у орбити Kобурова решетка са ледом довољним да надомести све потребе. Сузе су остале као средство плаћања и чак је придодата “ млечна суза “ која је претежно коришћена за путовања и разноврсну забаву. Главна атракција се одвијала у “ Кљуну “. Ту су се чак могли видети и људи. Улазак у геометријско поље коштао је пола млечне сузе.

Кљун

Ући у кљун било је једноставно. Половина млечне сузе није била проблем. Тимови су се формирали спонтано по самом уласку у геометријско тело. Највише три тима су могла бити у игри. Сваки нови упад у игру доносио би предност неком од тимова. Квалитет позиције афирмисао је ниво упада. Тим је у ствари зависио од нивоа предвиђајућих упада. Поставка за упад одређивала је ниво процене али је одлуку самог упада доносило “ младунче “ односно нови играч. Младунче је имало само бочне параметре позиције и на основу тога морало је да одлучи упадом припадност тиму. Низ квалитетних упада омогућио би напад на структуру друге зоне. Било је играча који су независно од позиције и параметара вршили упад увек у круг игноришући при том позиције квадрата и троугла. Они су добили надимак  играчи. И друга два тела су имала  играче али су ипак доминирали  своје  они, упадима у круг. Постојало је и правило Кљуна када се поремети квота  играча. Оно се садржало у томе да је  означавао удруживање  у моменту преваге,  свих осталих против њих. Тада су преламања морала да се обаве без нових упада. Најбоља позиција три тела усисавала је играчe.. То је за многе  нешто најтеже што су икад урадили.

Лафорд Лами је ушао у Кљун. Заузео је позицију на бочном стубу панела “ Великог оркестра “ . Одатле је врло солидно могао да прати “ приспеће ” односно нове упаде. Кљун је за оне “ мање вичне игри “ омогућавао клађење. Многи су на тај начин обезбедили себи најбоље органе или перспективно путовање на околне светове. Лами је безбрижно седећи на бочном стубу “ Великог оркестра “ почео да кује план. У први мах то је било више сећање на план који никада није ни постојао. 30 степени од њега наслоњен о стуб “ Великог оркестра “ седео је  играч кружнице. Златасти круг пресијавао је на његовом десном рамену. Било је више него извесно да се курчи припадањем кружници, поготову стога што никада  није ушао у ситуацију контре. Контра губе златасти круг и након тога носе оловни круг који баш и не воле да показују. Овај се баш курчио, плус, стога што је користио изузетно ретки и омамљујући мирис муда морског паука. Морски трутонски пауци су истребљени али им се муда чувају -  играч је можда, зарад моћи мириса. Ово је  био син неког  Глоримуса. Лами је запалио цигарету и погледао у правцу курчевитог. Курчевитом се придружила нека девојка. Преламања су била на врхунцу и то је био добар моменат за клађење. Утиснуо је у пречку стуба позив за клађење и добио деведесет секунди за одлуку. Квота је увелико падала ако сте изабрали позицију 120 секунди. Параметри су и ове вечери били јако сложени и давали су бледе тенденције али се једно наметало. Тим троугла има одличне подструктуре а кренуо је да развија и спољне карактере. Координате клађења биле су везане за унос времена отискивања дате процене. Лами је то испоштовао, унео ту координату амплитудно повезавши позицију троугла за тај моменат. Амплитуда је имала посебно значење геометријског времена. Повезивање амплитуде нивоа пресека датих односа скоро је дуплирало квоту. Девојка за столом курчевитог га је погледала радознало и доброћудно. Видела је да се кладио.

Лусана

Јуче је по први пут видела људско лице у темпоралу тематског разлагања обличја, (ТРО) у кабини одзива. Кабина одзива за њу је претстављала најважније место. Разлагање обличја на сфере и боје имало је моћ јахања дугиних таласа. Кабина одзива јој је дефинитивно помогла да победи прогонство страха. Излечила се и због тога је срећна. Нашла је мир и спокој у срцу. Бескрајно блаженство је више од среће, јер срећа има границе. Свака боја је велика награда. Станице које воде ка другој боји и сфери. Унутрашња структура боје увек је нова импресија. Нема краја разлагању и плесу авантуре сфера. Кабина одзива је сваког практиканта упућивала на струје и енергију флуида. Јуче се страшно изненадила када је у кабини одзива угледала то лице. Сада када је то исто лице физички испред ње, шта сада уопште сме да помисли ? Оно јуче је било чудо али ово сада .......

Он је запалио цигарету и кладио се. Није могла да се обузда. Буљила је у њега тако да је Фасколуандос почео да је зачикава. Фаска је и упознала у предворју кабине одзива. Умео је да приђе девојци. Почело је да га нервира то што девојка са којом је дошао у Кљун буљи у странца који је можда и клон. Наравно, то није желео да покаже. Дао јој је до знања да је она већ успела у животу кад је са њим заједно ушла у Кљун. Насмејала се, али не због шале већ због његове огољене препотенције заогрнуте јефтиним хумором. Фаско је био врло задовољан што је упознао Лусану. Она у ствари уопште није била његов тип. Тачно је да му је занимљива чак и симпатична али она не показује довољно дивљења према њему које он сматра неопходним. Лусана је идеалан избор за његовог оца уваженог глоримуса Елидропа. Фаско је то и раније радио. Отац је највише имао поверења у њега и његов избор. Лусана је изгледала знатно млађе него што је у ствари. Права девојчица, Елидроп их је такве, волео. Након тога даће му ваљда да управља Погоном Алги. Проширио би посао на Северне галаксије. Прерастао је Трутон и његове доживљаје. Алге су сјајан галактички бизнис. Погледао је Лусану и закључио да ћу му она напокон обезбедити тај положај. Елеидроп ће смекшати када му испоручи Лусану. Гадио се оца али му је био неопходан његов положај. Знао је исто тако и да се он оцу још више гади али га овај трпи јер је ипак његов син. Послован однос је оно што их спаја. Он не жели да зна за своју децу а не жели ни да буде глоримус.

Глоримуси су имали ретку привилегију да знају за своју децу . Само је неколицина глоримуса ту повластицу и користило. Елеидроп је то учинио први.