poe_07

ЗАМКА

Жудно, попут крика сове у ноћи
мамиш ме у сан.
Залуд се опирем.
Унапред већ сигуран да ћу ти доћи
потураш пода ме сутрашњи дан
у којем умирем.

И безбојним прстима од лажљивих речи
плетеш ми косу.
И то ти допуштам.
И док хиљаде титраја у мени јечи
ти сањаш будан. Безброј речи просу.
Ја им се препуштам.

Онда ме сасвим малаксалу од бола
милујеш до сна.
Зашто се опирем?
И увек се будим у наручју ти гола
из тог бездана.
Схватам, има ме све више кад год по мало умирем...

ЖЕЉА

Нема те.
А размишљам о теби.
Сваким ми даном
ти све дражи биваш.
Борим се са собом.
Изгарам у себи!
Толико си далеко
а потпуно ме имаш.

И колико год сам
бар наизглед јака,
колико се не дам,
снажна споља бивам,
толико у мени
боли жица свака.
Толико те желим!!!
А кроз живот сама пливам...

ДЕЧАЧЕ

Дечаче, са ветром у коси
и очима плављим од мора,
зашто те туга са собом носи
у џепу?
Док погледима светлијим од зора
трепериш по мени
гледам те како падаш,
а могао си бити слободан
као птица у лету...

Дечаче, ти који познајеш
све тајне поља и жита
само у машти.
Ти, који си кораком својим
по сивој увек газио трави,
попни се горе!
Да ли ико више може да те схвати
дечаче
са ветром у коси
и погледима светлијим од зоре?!

БЕСКРАЈНА САМОЋА

Хтела бих нечију душу дубоку
да сретнем у ових сете пуних дане.
Искрену, чисту ко сузе у оку
никад до краја не искапане...
Хтела бих нечију душу дубоку...

А никог нема ко ме разуме.
Ко као и ја у ноћима сања
будан сва она драга обећања
што само их дете чисто дати уме
себи и животу. Нико не разуме...

И пролази време. Душа ми већ седа
напила се туге, сете и самоће...
И док ко сенка клизи нечујна и бледа
кроз гумене лутке и пластично воће
не би могла више ко некад и да хоће
с истим жаром свуда чежњиво да гледа
тражећи пламичак да се тргне из хладноће...

Све је лажно, празно, све већ опробано...
Унапред већ слути тешке санте леда
испод жарких маски. Све одавно знано
већ је, док пролази време круто и без реда...

И по души мојој ко из давних бајки иње
попадале чежње кроз бескрајну хладноћу.
Не назирем краја. Ово време сиње
да л' сатреће и мене? А по коси иње
одаваће, знам, не старост нити спокој
већ вечиту самоћу...

Тања Радић

Жозеф Казимир Рабеаривело ( Жан Жозеф )

Рођен је 4. марта 1901. године у Тананариви на Мадагаскару. Ишао је у католичку мисионарску школу, али је рано напустио и сам кренуо у истраживање, књижевности, нарочито поезије и француског језика. Млад се оженио и постао отац петоро деце, али га је смрт ћерке љубимице, бацила у очајање из кога никада није испливао. Почео да пише и објављује у часописима Тананариве. Неколико пријатеља, међу француским интелектуалцима, колонијалним службеницима и песницима, који су се затекли у колонијалој администрацији, храбрили су га и објављивали му песме у часописима, под ( његовом одлуком ), промењеним именом Жан Жозеф. Значајно је поменути, Жан Полана и Пјер Камоа.

Рабеаривело је носио у себи чудну трагику. Патио је од дубоког немира, кога је покушавао да се ослободи, конзумирајући дрогу и алкохол. Упркос томе, некако је дошао до места коректора у локалној штампарији, које му није донело преокрет. Гасио се у осећању напуштености, на далеком острву, изолован од поетских струјања у свету, без праве подршке у жени, која му је била дубоко одана, али недовољно образована да га на прави начин подржи. Ропство сопственог народа и сиромаштво из кога није умео да се извуче са једне стране и самољубивост и љубоморна независност са друге стране, довеле су до сна о коначном одласку у Француску, која му је постајала опсесија. Али, када му се указала могућност, да као представник малгашке културе оде на светску изложбу у Париз, колонијалне власти Мадагаскара одлучиле су, да их светској изложби, представља група спортиста.
Жан Жозеф Рабеаривело, попио је смртоносни отров 22. јуна 1937. године.

Пишући на малгашком, француском и шпанском, дао је огроман допринос афричкој поезији, несвесно спајајући правце у модерној француској поезији са традиционалним малгашким песништвом.
Прве књиге стихова, су под дубоким утицајем народног стваралаштва, док је збирка „La coupe de cendres“, настала под јаким утицајем Бодлера и Малармеа. Тек у збиркама „Скоро сан“ и „Тумачење ноћи“, Рабеаривело проналази свој аутентичан глас у поезији изразите оригиналности.
Једноставно, као да му је Африка шапутала своје тајне.
Жан Жозеф, превођен је на шпански, руски и енглески.

Кориштен: избор, превод и поговор, Војке Смиљанић-Ђукић, „БИЈЕЛИ БИК“, Жан Жозеф Рибеаривело - „Свијетлост“, Сарајево, 1978. године,“Библиотека цијели свет, Матица српска - Нови Сад, Младост - Загреб, Побједа - Титоград, Мисла - Скопље, Просвета – Београд.

ПОЕЗИЈА:
La Coupe de cendres, 1924
Sylves, 1927
Volumes, 1928
Presque – Songes, 1934
Traduit de la Nuit, 1935.
Vientos de la manana.
Vieilles Chansons des pays de L Imerina.

ПРОЗА:
Enfants d Orphee, 1931.

ДРАМА:
Fille d oiseau ( Imaitsoanala )
Auh Portes de la Ville..

РАЗНО:
Ephemerides, 1934.
Tananarive.

НЕОБЈАВЊЕНО:
L Aube rouge.
Trefles.
Contes de la Nuit.
Interference.
Le Vin lourd.
Anthologije des poetes Hova.

НАСЛОВ ОРИГИНАЛА:

Jean – Joseph Rabearivelo
POEMES
PRESQUE – SONGES TRADUIT DE LA NUIT
Nouvelle edition – 1960 – Tananarive

КЊИГА „БЕЛИ БИК“

Свим мојим пријатељима
мртвим и живим
синовима Истока и Запада

Жан Жозеф
Избор из збирке „СКОРО САН“

РАЂАЊЕ ДАНА

Да ли сте икада видели зору
како се попут лопова
прикрада вртовима ноћи?
Ево је где се враћа са Истока
ломећи гладиоле у цвату:
сва је умрљана млеком
попут деце коју су некад давно
дојиле јунице
она иде носећи бакљу у рукама
црним и плавим као усне девојчице

Отимајући се једна по једна
и претичући је
излећу птице које је држала
заробљена у кавезу ноћи

СВИРАЧИ

Ти си Своју фрулу
направио од цеванице снажног бика
изглачао си је на брежуљцима спрженим
сунчевим бичевима
а он је своју
направио од барске трске
што подрхтава на ветру
и завршио је уз реку
жедну месечеве светлости

И ево вас где заједно свирате
у предвечерје
као да дозивате космичку барку
која лута небеским рекама
тражећи залив у коме би
оставила свој терет.
Да ли ваше тужбалице чују
Богови ветра
шума
земље и песка?
У звуку твоје фруле
осећа се топот узнемиреног бика
који јури према пустињи
и враћа се отуда спаљен
жедан и гладан
и пада полумртав
у подножје дрвета
без сенке и без плода.

Звук његове фруле
подсећа на трску
што се савија
под теретом залутале птице
која у води баре покушава да нађе
трагове и сенке
изгубљеног јата.
Твоја фрула и његова
тугују за завичајем
у вашим тужним песмама.

Приредио: Саша Б. Пешић