ПРИЧЕ

pisaca masina


 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 




 

po



Пројекат Поларна суза

otisak

У град су једнога дана некако баш око поднева из чудних неких комбија пустили неке људе да се помешају са грађанима града. У групи их је било по тројица а укупно је било седам група. И са оскудним знањем математике може се доћи до укупне суме пуштених у град, која је износила двадесетједан. Сам број није био посебан али оно што је важно је да они нису знали једни за друге. Сваку тројку су сачињавала два лудака и један убица. Докази о њиховом стању били су познати неколицини. Град је одавно био покривен камерама и њихово кретање није било непознато. До јуче су били у специјалним установама а сада су слободни. Не мање и не више од оних који су већ били у граду. Убица из предпоследње групе након два сата покушао је да се врати у затвор. Наравно, нису му дозволили рекавши да један део казне мора да проведе на слободи. За то време лудаци из његове групе отишли су до луна парка и поседали на турбо рингишпил. Уредно су платили карте. Прва група је села на клупу поред реке. Гледали су бродове и чак су им и махали. Понеко би им одпоздравио. Пета група се одмах раздвојила. Лудаци су отишли до библиотеке а убица се упутио у непознатом правцу и није престајао да се креће. Трећа група се држала заједно до стадиона а онда су лудаци наставили без убице. Убица из треће групе је отишао право на терен. Раније је његов отац одржавао тај стадион и шишао траву. Хтео је да га изненади.

zatvor

Оно што их је дефинитивно одушевило је да су се друга и четврта група спојиле и да се крећу ка центру града. У неку руку та сарадња је била спектакуларна. Чип контакта уграђен насумице по човеку у групи прошао је тест.

Загрлили су се пред мониторима као некад давно када се ракета спустила на Марс. Пројекат познатији као “Поларна суза” ефектно се завршио.
Јовица Бегић Омољски


Далеко, све ближе ...



Плаши се љубави! јер прође,
Прво са својим снима слети,
А убија те кад крај дође,
К'о за трен среће да се свети.


(I строфа песме "Страховање" , М. Љермонтов, 1830.)

Да ли си икада отпутовао негде, далеко, где нико те чекао није. Нико познавао. Одлазак као изазов. Одлазак као став. Одлазиш сам! Сусрећеш људе. Усамљене. Много усамљених људи. Не знаш њихова имена.Живиш покрај њих, са њима. Говоре да имају некога, као сви имају некога.....далеко. А сами, сви сами у тако великом граду.

Ти не знаш њихов језик, не познајеш улице и булеваре, навике и правила.  Шта тражиш ту ? Бежиш ли ? Отеран?

Одлазим одавно. Одлазим јер волим. Волим Србију! Тражим! Хоћу да ме се Србија ужели. Да мисли на мене! Хоћу да је сањам и опет јој се вратим... Када остајем, дуго боравим, чини ми се да Србија не воли ме, довољно... Можда ме и воли али не највише, не онако како бих ја да ме воли, како ја хоћу...! Одлазим да би Србија туговала, жалила што је опет напуштам а радовала се кад бих јој се враћао!

Тамо, у највећем граду, највише си сам. Гледаш милион лица. Пресрећу те туђи погледи, непознате очи. Неке памтиш, па заборављаш. Више заборављаш. Углавном заборављаш. Тражиш ! Тражиш, твоје, теби најдраже очи, оне које памтиш, будан их сањаш, највише волиш и мислиш, мислиш да су само твоје. Несвесно желиш да угледаш их. Да ти се причини теби најдраже лице. Лепо, прелепо лице! Ништа.

Те очи, то лице ту , нећеш наћи...Те очи те чекају у Србији. То лице Србију краси! Очи су то и лице, моје мале! Сад знаш. И воле ме!

Временом постаје теже. Умиреш од љубави. Хоћеш то лице, те очи, усне. Тражиш, луташ, лудиш... Тешко је, све теже. Не можеш више, не можеш... Повратак!

Србија чека ме! Воли ме! Осећам то.


Bojan Vojnik


Гомиле људи, станица наша, српска, београдска. Тражим крупне очи моје мале! Обневидео од љубави. Чекају ме, осећам поглед на телу окренут леђима. Окрет брз и од сјаја ока тог ево жмирим још и сад!

Те очи исте су као пре, али по први пут, плаше ме, као да не воле ме?! Једине. Једине што волеле су ме. Да ли је могуће то? Зао ли час је то ил сан? Казна? Освета можда! Плаћам ли данак свим предходним одласцима. Годинама.

И кога сад Србија воли више? Њу или мене? Како сам, само погођен! Изгубљен. Не могу да се приберем.

Мењао бих се! Одмах, молим! Заувек! Нека ме Србија не воли, нек јој не требам, нек ме напусти. Заборави. Само да опет ме њене очи пожеле, да воле ме, као пре, одувек... Као некада. Као одувек.

Ја Србију волећу заувек! Ја могу поднети и да Србија не воли ме, ако већ тако мора, али не могу преживети да она, моја мала, не воли ме! Без њених очију и лица тог нема живота за овог овде, пред тобом, друже, што гледаш ме! Очи су њене као небо,светлост, наук...

Очи су њене, очи Србије! Лепе и тужне, топле и снажне.. .То очи су "моје бабе драге":


Горе је кад другог имаш,
Лакше - кад сам си смрти предан,
Него два ударца да примаш,
И за два бића патиш један!


(Последња строфа песме "Страховање", М.Љермонтов, 1830.)


Аутор текста Бојан "Војник"



                     
 Дамин гамбит краљева одступница       
  

              



„Колективно несвесно, јесте духовно наслеђе човечанства, оно опште искуство стицано генерацијама, архивирано у виду неуролошке структуре и представља архајичну основу читаве надградње личности.

„Што значи, да су архетипови, аутономни садржаји, колективно несвесног.“  

„Тако је! То су непроменљиви обрасци, наслеђених могућности. А како се један архетип конкретно испољава, зависи од  дате културе. Али, прототип сви ових варијанти, исти је за све.

„Као, некакав софтвер, за оријентацију?“

„Ниси далеко од истине!“

„Знаш, морам да ти признам, да су ми недостајале те, твоје необавезне, менталне акробације.

„Менталне акробације? То је покушај лаика, да се у јединству свих ствари, раздвоји унутраши, од спољашњег света.“

„Не пратим те.“

„Ако је индивидуација, унутрашње зрење човека, ка сопственом средишту дакле, некаква духовна метаморфоза, онда је, „окидач“тај који ставља у погон тај процес, у некој граничној ситуацији. Разумеш, шта је идеја.“

„Да, да, ту има логике.“

„И колико је човек окренут социјалној стварности? Шта је то, што га штити од нежељених повреда, спољног света? Тамна страна ега, и како се она  пројектује ...?“

„Имам утисак, да си, конфузан и непотребно опширан. Коначно, шта је поента?“

„Како шта је поента поента? Мизогинија!“

„Дакле, ти си чудо! Каква сад мизогинија?“

„Мизогинија, мушки сексизам! Мржња према женама, на нивоу предрасуда. Облик параноидне фиксације, везане за ствар, која је истовремено, предмет мржње и љубави.“  

„Занимљиво! Шта то, о мизогинији има да каже један мужјак?“

„Мужјак? То је већ, „мизандријански“. Мизандрија је, то наравно знаш, мржња женке према мужјаку.“

„Знам! Али не знам, како се зове бубамарин муж?“   

„Бубамарко!“

„Предајем се!“

„Дакле, свако је биће андрогино, што значи  комбинација мушких и женских елемената. Архетип аниме, скривена унутрашња жена у несвесном мушкарца и архетип анимуса, скривени унутрашњи мушкарац у несвесном жене.“

„Е, отвори ми очи!“

„О то није добро! Прва од  десет мушких заповести  гласи: Затвори жени очи!“

„Опа, овај приступ обећава. Ево, сва сам се претворила у уво.“

„ Ја уствари, све време покушавам, да осветлим, унутрашњи конфликт у мушкарцу, из кога добрим делом извиру, неспоразуми у односу полова. Наравно, како су  у тој вечној игри скривања, ствари узрочно последничне, разумевањем психологије мужевности, отвара се и свет психологије жанствености. Дакле, шта је суштина мизогиније?

„ Коначно, коцка је бачена!

„Анима! Признајем, да су жене развиле вештину, у техникама прилагођавања мушкарцу, али оне не знају онолико, колико мисле да знају. У артуријанској књижевности, витез је симбол духа, свести која влада над нагонским. Као што је девојчици узор, принцеза, дечаку је витез, идеал мужевности. Дакле, када мушкарац, постане витез, и жена ће постати принцеза.

par

„То је чаробно!“

„Али, шта је оно, што мушкарца збуњује? Његова унутрашња женственост! Он, губи главу, у настојању да је препозна, учини је свесном, успостави везу. Знаш ли, из колико двобоја мушкарац прво мора изаћи као победник, и пре но што стане, пред своју принцезу, у витешком оклопу.
Да загосподари својом агресијом и ту, мужевну енергију, искористи за свесне циљеве. Да се ослободи  најранијег носиоца аниме, материнског ероса, тог архетипа женског у мушкарцу. Комплекс мајке – илузионисте, врста je, психичке парализе. Да прихвати, интуицију, нејасна расположења, сентименталност, ирационалност, као, начело женског у себи. У противном, потиснута анима, постаје деструктивна.“

„Приговор! Насупрот тога, постоји и позитивна страна аниме, која се испољава као муза, надахнуће песника или на пример, интуитивно откривена идеја научника. Јунг је у развоју аниме, разликовао четири ступња. Ева, нагонска, чулна жена, Хелена, романтична лепотица, Марија, оличење духовне љубави, Атина, отелотворење мудрости у жени.“

„Ето, како ти умеш, да изненадиш човека, када се најмање нада.

„Без коментара!“

„Шала!“

„Уважавам!“

„Да, мушкарци који развију жанствену страну, заиста постају креативнији, сензитивнији а при томе, не губе ништа, од своје мужевности. Али мушкарац, на жалост, поступа са спољашњом женом сагласно законима који одговарају сопственој унутрашњој женствености.

„И тако се, нерешени унутрашњи конфликт, пројектује на спољашни свет.“

„Управо тако! Када га анима уплете у своје чини, он пада у облик чудноватог, заразног, „расположења“. Онда га жена , неразумевајући ствари, нападне својом разбеснелом, мужевном страном. А последица тога је?“

„Рат, без објаве!“

„Наравно! Жена, аутоматски, супротставља неконтролисану агресију анимуса и незнајући, да постоји генијалан потез, који може да изведе.“

„ Дамин гамбит!“

„Да, ако се то доживљава, као жртва. Дакле, да постане женственија, од  расположења мушкарца, делујући из своје женствене компоненте.“

„ Интересантно?“

„ Да ме погрешно не разумеш. Ја полазим од тога, да жена има способност контроле свога расположења. Да је у стању, да га мења и користи по потреби. Мушкарац то није у стању! Зато жена треба, да се уздржи од критика и сачека тренутак за разговор, јер он сигурно неће изговорити, љубави, ово нема везе с тобом, имам напад аниме.“

„ Очекујеш од жене стрпљење? Ово је јерес, за феминизам.“

 „ Због носталгије за матријархатом. Шалим се! У феминизму се некако, пренаглашено, појављује жена, која захтева излазак из традиционалне улоге. У неким аспектима, то је неопходно, али постоје ствари, у којима то може бити фатално. Природа има своје законе. Сигуран сам да ти не осећаш потребу, да постанеш мушкарац а веруј ми, ни ја немам порив, да постанем жена. То смо, што смо! С обзиром, на међусобну зависност мушкараца и жена, идеал је, да служимо једни, другима у љубави ...“

„ Извини, што те прекидам. Да не заборавим! Постоји и теорија, да је жена добровољно у не слободи. Како слобода, подразумева одговорност, жена се уживајући  имунитет, од ризика који мушкарац преузима стварајући свет,  задовољава улогом привилегованог судије. Како ти то звучи?  

„Како? Цинично! У односу, на терор над женама кроз историју, лов на вештице као и мушку привилегију, да намеће своју вољу директно, да отворено испољава моћ и ауторитет. Међутим, мизогинија, је део колективне свести. И на жалост, та матрица, опстаје као механизам, у реалности.

„ А знаш како мушкараци реагују на чињенице да је од Атинске хетере Аспасије, Сократ учио поезију, Платон философију а Перикле беседништво, или да је у ученој Александрији, лепотица Хипатија, тумачила кретање звезда и  Платонову философију, написавши, три значајна дела или да је Сара Гапи 1811. године, патентирала технику конструисања висећих мостова. А ако поменем, како је Српска Краљица Ана, жена Стефановог сина Радослава, на Српски двор донела културу, сваком разговору је крај.“

„ Имао сам и ја, сличних искустава. Чак сам улазио у сукобе, због сликарства Надежде Петровић или књижевности  Милице Стојадиновић, да не помињем, Милеву Марић-Анштајн , или Милицу Бабић ...“   

„ Ко је Милица Бабић?“

„Милица Бабић је прва жена, костимограф, на Српској сцени, школована у иностранству. Иначе, супруга нобеловца, Иве Андрића.

„То нисам знала!“

„ Ево, ако ти је то за утеху, ја сам заговорник теорије, да будућност припада женама.“

„О то неће пријати мушким ушима.“

„Пријало, не пријало, све једно је. Заточени дух, је изашао из лампе. Знаш, можда нечиста савест чини, да мушкарци као никада, осећају некакав страх од женске амбиције, интелигенције, образовања, креативности. Да  женску интуицију доживљавају, као тајно оружје, осећај одговорности као претеривање, енергију као напорну, реализам као досадан.“

„Ти си свакако, јединствени примерак лудака. Мада има ту, још што шта да се поради.“

„ Па поради, шта те спречава?

„ Ти не знаш?“

„ Шта?“

„ Мушкарци нису моја, интересна група.“

„ Како нису, па ти ...?

„ Шалим се! То је ситна провокација.“

„ Ето, зашто мушкарци губе тло под ногама.“

„ Не претеруј.“

„ Не заиста, мушкарци, све више осећају, да нису у стању, да одговоре на оно, што жене пред њих постављају. Као да долази до промене, за коју они нису спремни.“
 
„Не разумем, шта ти ... ?“

„Не говорим о себи, већ о ономе што видим око себе. Мушкарци изгледају, као испушене луле. У њима, као да се гаси она ватра, којом јединка осветљава човечнство. Они губе сигурност и самопоштовање. Дремају, искључени из спољног света. И када испоље мушкост, или се шепуре као пауни што изгледа карикатурално, или се све сведе на агресију. Али има у томе и женске кривице.“

„Извињавам се, ако те нисам пажљиво пратила. Где је ту, женска кривица?“

„ Није проблем, што жене освајају, поље по поље, шаховске табле, којом је мушкарац суверено владао, већ што губе ону чаролију, која их чини принцезом. А то је управо оно, што мушкарце оставља без даха. Не могу, да замислим, како витез, витезу поклања цвет.“

„ Плашим се да је, за не тако мали број жена, ово демагогија.“

„ Знаш оно, шта човек смести у своју имагинацију, у то се преображава.“
„О, слутим да разговарам са последњим витезом, што више не брани свој ров, ни ознаке са униформе, већ принцип.“

„ Ако је принцип љубав, да.“

„Знаш шта, нека свако стави прст на чело.

„Проблем је у томе, што некоме, ни десет прстију није довољно.“

„ А морамо изаћи из Еденског врта, пре него се окренемо, небеском Јерусалиму, и ако је то исто место“, по речима, једног генијалног мушкарца.

„Јер, доћи ће време, када више нико ништа неће моћи да промени! Душе ће падати у пакао, као што пада снег“, по визији, једне свете жене.

„А ко доноси ту пресуду?“

„Свако за себе, наравно!“


                                                                                                            Саша Б. Пешић



Замена идентитета
Јелена Марковић

Као обичан дечак растао је у просечној породици и сазнавао ствари као и друга деца, сем што је до најслађег сазнања дошао сам. Прва љубав, са њом и секс, а како то обично бива и дете. Потпуно неспреман постао је отац , осамосталио се и направио породицу, која је после неког времена постала дисфункционална. Некако са тим се поклопила и смрт родитеља, па како то већ иде и наследство. Све је било на време, прави тренутак да се одвоји и настави са имитацијом живота. Како ниједно зло не иде само остао је и без посла, па је решио да издаје собу у свом новом стану. Нашао је младића сличних година и изгледа, некога ко му је више од цимера, и тако себи обезбедио солидан живот. Он не мора да ради и да издржава дете, то му је ионако дошло сувише рано и представљало је огромну одговорност за коју ионако није  био спреман, а ни вољан. За себе има мало али довољно. Његов цимер, ни мало случајни, научио је све о његовим активностима, кретњама, дружењима, све у свему познавао га је боље него он сам себе, па је... У одсуству газде, цимер је позвао купце и успешно продао стан, потписавши уговор, ликом на личној карти исти као власник није имао баш никаквих проблема да заврши сву папирологију. Власник стана је случајно остао без њега, нашао се на улици, без стана, цимера и апсолутно икакве одговорности, а баш никога не занима његова тужна прича ионако је неодговоран па му је сада баш лако. Једино сви мисле да је луд јер после таквог искуства он више није само без обавеза него и параноичан, јер баш свако ако жели може да постане он.


put




 

  | Д А Р О В И | П О Е З И Ј А | И З Б О Р | П Р Е В О Д И | Л И Н К О В И |

 

помоћ

Copyright © 1996-2005 Посада Веб

<== ==>