ДАРОВИ
|
|||||||||||||||||||||||||||||||
|
"Виолиниста" - Јован
Бијелић
|
ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ ЗЕНИТА Аутентичан бунт Љубомира Мицића Био је личност која није одговарала ниједном овдашњем систему. У предратним годинама осуђиван је за левичарење, а у време комунизма није било пожељан његов критички став према институцијама система. Такође су га пратили гласови да је српски националиста Када сам га упознала, Љубомир Мицић је имао око 70 година. Био је висок, танак, прозрачног лика, сав у црном–каже наша саговорница др Ирина Суботић. Мало уплашен, вероватно због осећања да је прогоњен, несигуран у јавним наступима због чега је и желео да се видимо на месту где није било много света. Једном приликом видели смо се над гробом његове покојне супруге Анушке, а касније у његовом малом загушеном стану. Тада су ми се отворили двоструки видици. Један, да у том малом простору, свакако постоји велико благо, и други, да је он остао исти као што је одувек био: непомирљив, несагласан са оним што се дешава, гласан у својим критикама. Ирина Суботић је са историчарком књижевности др Видосавом Голубовић ауторка репрезентативне монографије „Зенит 1921–1926” (Народна библиотека Србије, Институт за књижевност и уметност Београд, СКД „Просвјета” Загреб).Уз монографију, објављено је и фототипско издање свих бројева часописа „Зенит”, а све то спаковано у кутију на којој је одштампана стилизована фотографија Љубомира Мицића и Бошка Токина из 1921. године. Антиратни интернационализам, метакосмички експресионизамМонографију чине студије о књижевној и визуелној култури „Зенита”, комплетан летопис часописа, биографије свих сарадника, библиографија, попис литературе и интернет сајтова о „Зениту” и зенитизму. Љубомир Мицић, у Паризу, 1932. Књига је штампана у пуном колору на 530 страна и опремљена је илустрацијама из часописа и фотографијама од којих су неке објављене први пут (дизајн КоанСтудиос). Љубомир Мицић је покретач часописа „Зенит” који је почео да излази у Загребу фебруара 1921, године са поднасловом Интернационална ревија за уметност и културу. Сарадња са познатим уметницима и гласилима готово целокупне европске авангарде била је једно од главних обележја овог часописа. Мицић, по образовању филозоф, афирмисао се до тада збиркама поезије и већ био познат у загребачким културним круговима. У првом броју часописа „Зенит” објављен је и први програмски текст „Човек и уметност” чија су одлике оријентација ка човеку-уметнику, интернационализму, антиратном расположењу, метакосмичком експресионизму. Огроман допринос часопису даје и Бранко Ве Пољански, Мицићев брат. „Зашто да кријем? У првом моменту реч Зенитизам изгледала ми је мало сувишна. Мислио сам и нехотице можда на то, да ће непријатељи новога видети у томе само 'изам' и ништа друго. Али њихова ларма, која је дошла и прошла, не значи ништа. И размишљајући више пута дошао сам до закључка да је Зенит реч и појам Зенитизам добродошао и да је на свом месту. Уверих се да изражава потребу времена”, пише Бошко Токин у другом броју „Зенита”. У почетку Мицић се повезује са српским писцима који су живели у Београду – Станислав Винавер, Бошко Токин, Станислав Краков, или у Паризу, као што су Душан Матић, Милош Црњански, Растко Петровић. Сарадња је међутим краткотрајна, а раскид је изазвало објављивање „Манифеста зенитизма” (1921), чији су аутори Љубомир Мицић, Иван Гол и Бошко Токин. Манифест зенитизма писан у „Загребу на Балкану” представљао је вербализацију целокупног авангардистичког програма, са крилатицом о препороду Европе и „голом човеку Барбарогенију”, који долази из далеких, мистичних предела југоистока. Свежа балканска крв „Писци из Београда нису желели да се укључе у покрет, већ су желели да свако заступа своју поетику а не да учествују у групи. Објавили су жесток напад на Мицића у коме пишу да Мицића сматрају издавачем, а не вођом покрета”, каже Видосава Голубовић. Ирина Суботић додаје да је Мицић, и поред тога што се та група удаљила, остао бескомпромисан, критичан, и то у свим аспектима – од књижевности, уметности, позоришта, филма. Посебно је био изражен антагонизам између Мицића и Крлеже. „’Зенит’ је кренуо са експресионистичким антимилитаристичким идејама једне духовне заједнице младих у целом свету где би братство међу уметницима покренуло нову Европу, али са свежом крви, оном која долази са Балкана. То је Барбарогеније. Онај који је неискварен, који је дошао са ових чистих простора и планина, неко ко је имао нешто ново да каже и ко ће се супротставити оној старој исцрпљеној цивилизацији Европе која је покренула Први светски рат. Под балканизацијом се није подразумевало оно што се данас можда подразумева – ратна ситуација, цепање већ, напротив, уједињавање свих младих снага и оних који су против рата”, објашњава Ирина Суботић. У Загребу је „Зенит” излазио редовно до 1923. године, када је Стјепан Радић у свом полемичком тексту напао балканску концепцију. Мицић се након тога сели у Београд, уз очекивања да ће га Србија и Београд прихватити и пише текст под називом „Хвала ти, Србијо лепа” који у више наврата користи касније у својим обрачунима са средином у којој није био омиљен. Водећи грађански лист „Политика” у међувремену проглашава зенитизам мртвим покретом. У априлу 1924. године у Музичкој школи „Станковић” у Београду „Зенит” је организовао међународну изложбу на којој су се између осталих представили Василиј Кандински, Ел Лисицки, Ласло Мохољ Нађ, Робер Делоне, Александар Архипенко.Парадигматичним југословенским ликовним уметницима везаним за зенитизам могу се сматрати Михаило С. Петров (касније један од оснивача београдске Академије примењених уметности) и Јосип Сајсл или Јо Клек, како се потписивао. „Зенит” је увек трагао за новим, неетаблираним уметницима. На једној изложби уочена је слика Јована Бјелића „Борба дана и ноћи” као једна од наших ретких апстрактних композиција. Изложбе Добровића, Шумановића, Мицић оштро критикује. Он поштује ликовност њихових дела, зна шта је ту ново, али не жели да се приклони ниједном уметнику који је званичан.  Анушка и Љубомир Мицић - Кан, 1934 Часопис „Зенит” је последњи пут објављен 1927. године, када је изашао 43. број. Његовој коначној судбини пресудио је текст М. Расинова који зенитизам поистовећује са марксизмом. Избегавајући хапшење, Мицић емигрира у Француску крајем 1926. где остаје десет година. По повратку у Београд живео је на ивици егзистенције све до смрти. Својим изворним програмом и поетиком зенитизам је био аутентичан авангардни покрет на овим просторима. Од почетка до краја одликовала га је изразита критика друштвене и политичке ситуације, немилосрдни обрачун са религиозним, грађанским и малограђанским вредностима. Спајајући тадашња два центра Београд и Загреб, од почетка је заступао интернационално становиште–по темама и идејама које је пласирао али и по многобројним страним језицима на којима су прилози били објављивани. Богати и сиромашни Љубомир Мицић био је личност која није одговарала ниједном овдашњем систему. У предратним годинама осуђиван је за левичарење, а у време комунизма није било пожељан његов критички став према институцијама система. Такође су га пратили гласови да је српски националиста. После Брозове смрти његово дело се постепено рехабилитује, али не без проблема. У Народном музеју у Београду , Ирина Суботић и Вида Голубовић организују 1983. изложбу посвећену зенитизму и авангарди двадесетих година. Количина текстова, углавном негативних, превазилази све до тада објављене написе о Мицићу и његовом покрету. Тадашњи извршни секретар за културу ЦК Србије Радивој Цветићанин објавио је текст о „утаји национализма и србијанства”. Ауторке су прозиване за неукључивање одређених текстова о Мицићу, а претило се и затварањем изложбе о чему сведочи и исцрпна библиографија на крају књиге. „Радивој Цветићанин данас је амбасадор Србије у Хрватској и он није био присутан на промоцији ове најновије монографије, 22. септембра у Загребу”, каже Ирина Суботић. Ауторке сматрају да је један од повода за серију тадашњих напада био и текст Веље Абрамовића потписаног као Велимир Абрамчик у „Књижевним новинама”, у коме аутор пише да док су надреалисти били генерали, министри, директори, уредници, амбасадори и овом народу ништа нису оставили, дотле су зенитисти бедно живели, а оставили огромно благо које се чува у заоставштини Народног музеја и Народне библиотеке у Београду. Марија Ђорђевић
( преузето из листа Политика ) Имена града Београда :
Фама о „Коњској глави“
Дезоријентисана посада
Спава у вештачкој гравитацији Колевка се преврнула Уочене су мрље На Деветој планети Треба их обрисати Препуштени су случају Из Космоса вребају свакакви Костоломци и израбљивачи Понели су злато за подмазивање Бирократског апарата Рђаве бесконачности Бог је сконцентрисан Не треба му молитва Док се коцка Тераформираше Марс Сад је ко Земља Ках ках ках На Јупитеру Пред зору Чује се хркање „Коњска глава“ Је злодело Орионске мафије
|
||||||||||||||||||||||||||||||
