price_08

ЧАР

Догодило се! Моја мама је заљубљена у мене. Не знам од када, али јесте. Њени узаврели образи фарбају наше никловано посуђе у црвено. Своју плаву косу везује у пунђу, а по целу ноћ на лицу носи маску од киселог млека. Стално вреба прилику не би ли ме ухватила на делу док пишким да би могла неометано да посматра мој луди профил. Када подигнем поглед, бежи у кухињу. У робним кућама посећује одељке са доњим вешом. Вероватно се поверила комшиници, јер и она заплиће језиком у мом присуству.

ЗЕНИЦЕ

Сложивши руке у скрст падоше на одар свели. Снег пада и по дану врелом, и ноћи Екватора. Ал пахуља тад пада по једна, на четири квадратна километра.

Рану из које капљу бела зрнца, огањ не може да зацели.
Сан им догорева и звезде су за њих већ склиске. Згазнувши небом побиће хиљаду и једно сиротиште. Под плавим седлом, пламтећих грива, репате галоп њиште. По гробовима пресрећне деце засејав облутке, да расту у обелиске.
Мисленик, кад сагледа колико кратко је живљење, као да никог никад и нема,
Напоји пиштољ и у трену рашчешља сребрење. Косе којом збираше совин род посни. Затрудни сунце, рука нема. А векови горе ко атоли, раби, смртоносни.

АТМОСФЕРА

Какаоасти пудинг се разлелуја и угине. Кап сока, са шљиве, откине се и засече ваздух до крви. Тата је руком отресао лисне ваши са обрве. Имао је трепавице од блата.
- Паз! – и
Замало пчелицу радилицу није ударио метак. Милицајци су пуцали на крадљивце. Мирише зрелост, плодови.

ВАТРА ЗА ПЕПЕО

Кад презру трешње, и опале коштице испод грана се забеле, кад жита замиришу са сликарског платна, и вечери сјуре низ брда путнике, кад остане тек још мало сунца, планине ће тихе рећи, да смо прешли добар комад пута, и рећи ће: хајде, и исти такви дођите нам опет, ал пре него дозру трешње.
Бака је сад орах из кога ће никнути крст, поворка је исцурела уз брдо. Људи су се окупили око года. Сви догађаји опет ће се покренути. Ветар, девојчице, животиње, уморне од трагања и скривања, инсекти и доживљаји сламе и вуне у мраку, црна земља. Мирише свет. Икона жути. Лудило и глупост, идиоти! Све је то ватра за пепео, благ и миран. После опет, сенке и љубав. Зар не видите да душа кљуца около? Спава у себи. Боја чиста, љубав. Сама свој сан, сама свој сутон.

Идеја, да недељну монотонију прекинем, посетом перформансу“ Механизам“, илузуонисте, Демијана Лужинског, у Музеју примењених уметности, очигледно, није била добра. Све је отказано, због смрти куратора (управника музеја). Изгледа, да старац који је спавао у парку, ушушкан у новине и ја, једини у граду, то нисмо знали.

*( Месец раније, у часопису, „Авангардис“, некрунисани краљ развратaних партија, Демијан Лужински, песник, сликар, композитор, актуелни кандидат за градоначелника, свестрани уметник, с ауторитетом генија, просипао је мудрост, очигледно мотивисан нескривеним одушевљењем новинарке, рубрике, „Они су ту “. Те, највећа срећа за човека је, не родити се, те, и лаж је уметничка креација, те ово, те оно ...? Сећам се, да сам осећао мучнину и неодољиву потребу, да га изазовем на двобој. И неоспорни генији, Пушкин и Љермонтов, погинули су у двобоју, па шта им хвали? )

Елем, када је већ тако, прошетаћу необавезно, па кудa ме случај одведе.. Привучен раскошним дрворедима, иза којих се скривала архајична архитектура, прошлих векова, кренуо сам Набукодоносоровом улицом. Искрено, није ми јасно, каквим сам се то чудом нашао, три кварта од музеја, пред двокрилним вратима, оронуле двоспратнице. Та стара дама, крунски је доказ небриге, градских власти. Некада Дом гарде, у стилу неокласицизма, на жалост нарушене хармоничности, неукусно примењеном имитацијом рококо елемената, некако је пркосила годинама. Иако лаик за архитектуру, закључио сам оком старог мајстора, „то се зове стилски неспоразум.“

Од зевања у балустере, који су наруживали фасаду, одвоји ме ћирилични натпис, на трећем, од четири стуба. „ Клуб поштовалаца Јосифа Висарионовича Џугашвилија, до осамнаесте године – Синапотанумен“ и стрелица, приземље, право.
Интересантно! Јосиф Висарионович Џугашвили, име je „Црвеног цара“, а „Синопотанумен“ је, друштво оних који заједно умиру, или тако некако и основала га је Клеопатра у Александрији.

Радозналост је невидљива сила. Подлегао сам, као опијен мирисом тајанствене жене.
Не знам, колико сам дуго ходао кроз мрак, који се полако повлачио, пред извором светлости на крају ходника, ослушкујући звуке сопствених корака на мермерном мозаику, док ми се пред очима не указа простор, у чијем је дну, за масивним столом погурен седео, бркати човечуљак, у кога би се, вероватно, хијена заљубила на смрт.
Посвешћеношћу каквог полицијског чиновника, прелиставао је фасциклу, из које су испадали, нагужвани папири, исписани нечитљивим рукописима.
Као да се ту, иза заокружених речи, подвучених реченица, знакова сличних винчарском писму и разнобојних печата, који уливају страхопоштовање, у најмању руку крила, тајна стварања.

Како је могуће, да ме није чуо? Или некога очекује или се толико занео, да би могао да га изнесем, са све столицом или игра неку игру. Шта друго ?

„Добро вече, господине“, одлучио сам, да прекратим неизвесност и не стојим ту, као Гете на пољу, у битци на Валми, под топовским гранатама, како би окушао снагу нерава.
Учини ми се, да је читав минут, окретао главу. Огроман црвени нос, као да ми се забадао равно у груди. На трен сам имао утисак, да губим дах.

„Дакле, 2 и 2 и поново 2 ... нема сумње, несрећа ...“, неочекивано изусти, дубоким промуклим гласом, који као да му није припадао.

„О извините, ја сам вас очигледно, прекинуо у нечему“, узвратих, на ту небулозну реченицу, више да прикријем збуњеност.

Изгледао је као човек, истргнут из сна, али се у трену прибрао, „О ни говора, ни говора, управо сам завршавао намеран, да попијем, још чашицу водке и придружим се, своме папагају. Сосо ме сигурно нестрпљиво очекује. Мора да је доцкан, а мени замислите, сат стао у 6 и ... 6 минута.“
Изненада се насмеја, тако исчашено, Боже ми опрости, као да у њему чучи какав лудак. Сав сам се најежио.

„У том случају“, покушавао сам да прикријем страх, „ не бих вас задржавао, можда неки други пут.“ Напрасно сам изгубио свако интересовање, осетивши потребу, да се изгубим и то што пре.

„ Одлука је ваша! Господине ...?“ Црне, продорне очи, чудно замућених зеница, гледале су кроз мене.

Теофил, Теофил Алекс ... Алексејевич Ло ... Лонгин, представих се у неспретном покрету.

„Лонгин, да, да ... ! Е па онда, до виђења, господине Лонгин !“одговори, очито желећи, да прекине сваку даљу конверзацију. Преко лица му пређе сенка, која му замрзну осмех.

Око сат и по, касније, стајао сам, пред капијом, породичне куће, у Спартанској број, 11. С осећањем човека, кога и муве избегавају, питао сам се, зашто ми је све ово требало?
Мудро је зборио, професор Флоренски,“Има дана, када ни прозор не треба отварати!“

Поштовани слушаоци, ово је „Црно–бела хроника“, радија „Пајац“!

Уметник Демијан Лужински, оснивач покрета „Хазард арт“, нови градоначелник Города. Тиранску област погодио земљотрес од 6,6 степени, Меркалијеве скале. У авионској несрећи, на линији, Зоар – Адрах, погинуло 222 путника и чланова посаде. У центру, до темеља изгорео некадашњи Дом гарде, у стилу неокласицизмa. До сада анонимни, Либерто Милосевиц, доказао постојање и утицај такозваних, пукотина у времену и простору. Нестао глумац, Теофил Алексејевич Лонгин ...
Више информација после, економско - пропагандних порука ...
Црни опијат, "Требизонд" , ослобађа страсти.......

ЧОВЕК ЗА СВЕ

Јелена Јанић Марковић

Сваки дан он долази на посао, увек је насмејан, а његова тајна је и његов радни опис, он је мајстор за све. Најлакше га је наћи ако га позовете на мобилни, јер никада није на истом месту. Поплаву решава тако што донесе крпе којима покупи воду, факс познаје боље од мобилног и све тако, мало по мало, испада да он све ради. Смеје се, јер свакога, чији проблем бар привремено реши оставља задовољог. Зато, он са собом увек носи шрафцигер и осмех, понекад крпу, тонер или шта год. Све је лако јер он има моћ да реши проблеме, а ионако неки мудри људи кажу да је све у малим стварима, а он тако и живи и много му је лепо. Наравно након поправке брзо одлази, јер свестан је да ништа није вечно, па тако ни његове мајсторије. Ипак су то само машине, битно је да ми људи радимо, а и кад се покваримо он и није задужен, па лепо.

Живот чине мале ствари, али то је већ неко рекао, сигурно неки мајстор.

ПРИЧЕ