---

Чарли је тога дана прошао крај мене не приметивши ме. Стакластих очију, празног погледа, са звонким батом чизама промарширао је право кроз пролазнике, кроз клупу и жардињеру испред кафанске баште "Коларца", где сам седела, прошао је кроз разлистан жбун и нестао. Био је кратко ошишан, без браде и бркова, у маскирној униформи какве су се тих дана све чешће виђале по граду. Био је блед, прозрачан, боје мога страха.

Прави Чарли појавио се неколико секунди касније. Још увек је имао дугу и масну косу која му је у реповима падала по врату, малу зашиљену браду и преплануо тен, још увек је носио белу мајицу, прслук од џинса, старе фармерице и искрзану шарену мараму око врата.

Пришао ми је и пољубио ме је. Сео је са друге стране стола, извукао из џепа кутију "Дрине" без филтера и запалио цигарету. Окренуо је столицу, испруживши ноге ка улици и испуштао лепе мале колутове. Пружио је руку преко стола и дохватио моју.

Седели смо тако и хиљаду пута раније, али сам сада, и по самом том стиску, могла да осетим да овај пут све другачије, потпуно другачије. Грч у Чарлијевим прстима одавао је оно што је Чарли крио, што смо и он и ја крили.

- Написао сам нову причу - рекао је и пошао руком ка џепу од прслука, где је држао свој наранџасти нотес. - Хоћеш да ти прочитам?

- Мало касније - рекла сам.

Наручили смо литар црног. Испијала сам брзе, дуге гутљаје. Повремено бих извукла руку из Чарлијевог стиска и чинило ми се да његови прсти увек грозничаво чекају да им се ја вратим. Чарлијево лице је то порицало. Било је спокојно, благо насмешено, загледано у црвенкасти предвечерњи одсјај на прозорима на супротној страни улице.

Питала сам се је ли Чарлијева нова прича искренија него што се он сам у овом тренутку усуђивао да буде. Али слутила сам да није. Слутила сам да је у питању само још једна маска, још један сањиви бег у свет дечаштва, да је налик на многе друге какве је писао, налик на спокојну и самозадовољну маску његовог лица.

- Нервозна си.
- Нисам, чини ти се.
- Не брини. Смислићемо нешто.
Окретала сам у руци чашу, гледајући како се црвенкаста зрнца талога комешају на дну. Понекад ми се чинило како Чарли заиста верује у то: да је довољно да смисли неку немогућу маштарију и да онда њоме реши невољу из стварности - као да је могао да се склони у приче из свог наранџастог нотеса.
- Смислићемо нешто - поновио је Чарли и повукао дим.
- Шта?
- Наручићемо још један литар.

Био је у праву. То је био добар потез. Први литар ударио је само на ноге. Други је, лагано, успео да досегне и главу. Спустила се ноћ и донела топао поветарац. И Чарлијева и моја рука постале су опуштеније у стиску, почеле су да се милују и грле. Окренула сам столицу у страну, ка улици, као и Чарли, испружила ноге и завалила се уназад. Обоје смо гледали увис, изнад реклама и светлиљки, изнад кровова, у прелепо септембарско небо осуто звездама.

Тада је изнад наших глава пројурио бели брод капетана Роџера.

- Јури га свемирска полиција - рекла сам.
- Нема шансе . Престигао их је још негде код Ориона.
 - Али, Орион се види само зими.
- Тачно - сложио се Чарли. - Његов брод се креће бескрајно брже од светлости. Толико им је умакао да их је оставио у другом годишњем добу.
Узео је нотес и оловку и почео да пише.

- Капетан Роџер није завршио Звездану академију са завидним успехом. Није је ни завршио. Није је, у ствари, никада ни уписивао. Није имао официрски чин у Звезданој флоти, нити му је Интерпланетарна унија поверила да обавља свемирска истраживања и храбро ступа тамо где људска нога још крочила није. Нити му је ико поверио било шта. Капетан Роџер био је сасвим обичан Земљанин који је са својом малом посадом путовао где му је воља и чинио шта му је воља...

- Капетан Роџер имао је диван бели брод, неупоредиво бржи од свих модела које је икада пројектовала свемирска полиција. Никада нико није могао да стигне ни да ухвати капетана Роџера.
- Капетан Роџер носио је звонцаре и кожни прслук и велику минђушу у левом уху, а његова драга, Кетрин, имала је огромне, дубоке чизме са високом четвртастом потпетицом. Слушали су искључиво земаљску музику, и то ону из шездесетих година двадесетог века.

- Капетан Роџер и Кетрин уживали су у добрим винима. Били су прави сладокусци. Највише су волели да пристану на неки забачени астероид, отворе флашу најбољег црног вина у Андромеди, густирају га полако и исписују кратке приче у наранџасти нотес капетана Роџера.

Прича је текла и текла све док нисмо испили вино до краја и исписали готово пола нотеса. Али ни Чарли ни ја нисмо могли да објаснимо због чега свемирска полиција јури капетана Роџера. Никако нисмо могли да схватимо у чему се састоји његов преступ.

Чарли је платио вино. Ја сам испод празне чаше оставила истргнут лист из његовог нотеса на коме сам нацртала капетана Роџера. Устали смо. Пољубили смо се и на тренутак склопили очи. Учинило ми се да седимо у једном од оних вашарских вагона који јуришају стрмоглавце као да падају у бездан и онда се брзо опет пењу на следећу узвисину.

- Тако изгледају неке од припрема за пилота свемирског брода - рекла сам.
- Да, али капетан Роџер никада није прошао кроз пилотску обуку. Он никада није прошао ни кроз какву обуку. Он је све радио интуитивно. Зато и јесте најбољи.

На крај улице 1300 каплара био је паркиран један бели мерцедес. У спарно вече сувозач је заборавио да до краја затвори прозор. Отвор је био сасвим довољно широк да се Чарлијева мршава рука провуче и вршком дугих прстију докачи дугме.

- Знаш - рекла сам - ред би било да коначно крстимо брод капетана Роџера. Знаш како се звао?
- Како?
- "Најбржи".
- Чувај ми стражу - рекао је Чарли.
Погледала сам лево и десно. Лансирна писта је била пуста. Ниједан од 1300 каплара није био ту да присуствује полетању.

Иза себе сам чула отварање врата и, убрзо затим, паљење мотора. Осврнула сам се још једном и онда ускочила унутра. Насмејала сам се. Механички глас са бродског компјутера управо је завршавао одбројавање.
Нимало у складу са својим именом, "Најбржи" је пролазио улицама сасвим споро. Чарли је возио врло пажљиво, стајао на сваком црвеном светлу иако је већ било иза поноћи и улице су биле пусте. Није желео да капетан Роџер буде ухваћен.

Резервоар је био пун. Одлучили смо да направимо велику туру по Београду. Без много реда, смишљала сам правце, а Чарли ми је испуњавао жеље. Спустили смо се најпре на Дорћол, изашли на кеј, онда се попели до Вуковог споменика, скренули на Карабурму и потом се упутили према Звездари. Ту су се точкови "Најбржег" одлепили од асвалта и он је запловио кроз сасвим необележену ноћ, из које су ишчезли сви рефлектори, рекламе, сигнали и семафори, у којој су преостале само маглине препуне сићушних звезда. Дубоко испод нас су остале да спавају огромне, набујале шуме Звездаре, као лелујаве сенке на благом ветру. Чарли је потом изашао на Булевар, спустио се до Лекиног брда, наставио низбрдо и потом узбрдо, прешао ауто-пут преко надвожњака, тамо где није било милиције, зашао у села и најзад довезао мерцедес у пространо подножје Авале.

- Да капетан Роџер вози споро као ти, свемирска полиција би га одавно ухватила - рекла сам.

 - Грешиш. "Најбржи" је тако савршено направљен да они који су у њему нису ни свесни коликом се огромном брзином крећу. Ми се сада заправо крећемо хиљаду пута брже од светлости, крећемо се толико брзо да се време за нас успорило, а за оне доле на Земљи и даље тече нормалном брзином. И када се коначно зауставимо и слетимо, сви које смо познавали биће бескрајно стари и једва ће нас се и сећати... А нас двоје бићемо и даље млади... Ево, погледај мој сат.

Заиста, сат на Чарлијевој руци је стајао. Чарлијев сат је често стајао, јер је Чарли редовно заборављао да га навије.

- Видиш, сказаљке су се зауставиле. То показује да је "Најбржи" управо изашао из времена. Сада само лагано и лежерно обилази простор.

Скренуо је са пута и паркирао мерцедес иза густог купиновог жбуња. Испред нас се видео осветљен торањ, и црни обриси Авале који су се јасно издвајали из околног, плавичастог мрака. Видео се и један једини осветљен прозор на некој кући у даљини.

Широм смо отворили сва врата и оборили седишта. Слушали смо зрикавце. Чарли ми је прошао руком кроз косу.

- Капетан Роџер и његова Кетрин, пошто су лако избегли све замке свемирске полиције, паркирали су "Најбржег" на једном астероиду и сада уживају у најбољем галактичком купиновом вину.
Пољубио ме је нежно, нежно, једва ми додирујући усне, тако да сам могла да осетим благо титрање између својих усана и његових, као да се ваздух комеша или нервни завршеци поигравају, од додира тако дрхтавог и тананог да нисам ни била сигурна је ли то заиста додир.

- Тако изгледају пољупци у бестежинском стању - рекао је Чарли.
- Зар на броду нема вештачке гравитације?
- Систем је претрпео оштећење у сукобу са свемирском полицијом.
Затворила сам очи и пустила да ме Чарли изведе из гравитације.

Тачно сам осетила тренутак када сам се одвојила од седишта испод себе и почела да плутам по пространом командном мосту "Најбржег". Испружила сам се у ваздуху и уживала у покретима својих руку и ногу, које су биле лаке као перо. И Чарли је плутао ту негде изнад мене, додирнуо би ме и онда се поново одвојио. Одећа коју смо поскидали са себе такође је остајала у ваздуху, баш на оном месту где би је одложили. Онда смо се загрлили, окретали смо се по ваздуху лагано, лагано, окренули смо се наглавце и тако плутали, загрљени, померали смо се сасвим мало јер је неки нагли покрет могао да раздвоји два тела која су сада била паперјасто лака... Сада више није било оне стрмоглаве низбрдице са вашара. Тела су нам путовала по простору сасвим споро, горе и доле, узбрдо и низбрдо.

Загрлила сам га чврсто и нисам хтела да се одвојим од њега све до краја. Хтела сам да зачнемо дете, баш овде на палуби "Најбржег". Хтела сам да родим малог капетана Роџера који ће путовати по свемиру где год жели и кога никада нико неће успети да ухвати...
*
Пробудила сам се неколико сати касније. Било је пријатно прохладно, тек што се разданило. Дувао је јак ветар, небо је било сивкасто. Сунце се још није помолило. Потражила сам међу Чарлијевим стварима прслук, из наранџастог нотеса извукла још један лист, села на хаубу, прекрстила ноге и почела да цртам.
Убрзо се пробудио и Чарли. Видела сам како сањивом руком тражи по колима кутију "Дрине" без филтера и упаљач.

Посматрала сам га крајем ока испод замршене косе, иако сам се правила да гледам у авалски торањ. Чарли је замишљено, лаганим покретима упалио цигарету и правио колутове дима. Изгледао је опуштено, као и увек.
Питала сам се о чему размишља. Можда о свом оцу, који му је пре неки дан рекао како је срамота што се још није пријавио у добровољце. Можда о својим пријатељима који су већ били на ратишту, или о онима који су на време побегли преко границе. Можда о свему томе, о бујици која нас је беспомоћне носила куда је она хтела и лишавала нас сваке одлуке о сопственим животима.

Ћутке је сачекао да завршим слику. Оставили смо је ту, у знак захвалности власнику мерцедеса, и као надокнаду за потрошени бензин. Вратили смо се у град раним "Ластиним" аутобусом, препуним сањивих људи који су кретали на посао.

На листу из нотеса, заденутом за брисач белог мерцедеса, остао је цртеж на коме је бели брод капетана Роџера лебдео изнад авалског торња, напола скривен јутарњом измаглицом.

"Ово је, изгледа, закон којим се култура предаје у руке доконим хобистима, онима који имају други, бољи егзистенцијални извор, па се, ето, културом баве из радозналости или аматерског заноса, као госпођице код Трифковића које по провинцијским салонима скрнаве Шопена из паланачке отмености. Ако имате дете које инклинира култури, брижљиво му то избијте из главе. Неће се ’леба најести у Србији. Нека учи какав занат, може да ради и у позоришту. Као бравар или ватрогасац.”