ПРИЧЕ

pisaca masina


 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 




 

po



mj

  
Милан Јанковић


“ЦЕЛУЛОИДНИ БОГ”

(одломак из тајних списа Мустафе Голубића, пронађених под насловом “Прилози за историју анархизма”)


          Почетком септембра 1928. године на кратко сам се обрео у Србији, са задатком да се приближим Ивану Петровићу, с одсуством пристрашћа тврдим најславнијем глумцу у Европи! Лично сам, колико је год то било могуће од заглушне вриске женског дела публике, уживао у његовим филмовима  “Гола жена”, “Сирена Моргана”, “Три страсти”, “Хавајски цвет”, “Лекар за женске болести”, “Викторија и њен хусар”, “Шехерезада” и “Либанска кастеланка”. Једном сам га и у стварности видео, истина кроз излог бечке кафане “Шперл” како у сласт једе трипице пуњене фашираном џигерицом и кајмаком.
          Идеја генерала Берзина је била да Ивана Петровића контактирам и покушам да га приволим да ступи под наше окриље. Харизматичност је врлина по себи, и веровали смо да би се без много усрђа стопио са немачком војно-привредном елитом, прибављајући за совјетску службу хрпу итетако битних података.
          Био сам упознат са тачном маршрутом његовог путовања у Србију. (Траса од Нице, у којој је живео са сестром Наталијом и сестрићем Драгутином, до Новог Сада, где су му живели родитељи, водила је преко југоисточног дела Француске, Швајцарске, Аустрије и Мађарске. Претпостављало се да неће журити и да ће горопадним аутомобилом марке “Делаж” пут превалити за цирка пет дана.)

kola

          У Нови Сад је ушао неопажен, унапред припремљен на солуцију да ће га нервозни љубопитљивци чекати на свим прилазима граду, и да ће му блокирати кућу. Онемогућен да јој се приближи, да би избегао пошаст општезнаног српског гостољубља, сместио се у хотелу “Краљица Марија”, пре него су нахрупили радознали, друге госте доводећи у невољу. (Не само да им је нарушен мир већ су онемогућени да изађу из предворја напоље, без обзира што је жандарска патрола прегла да одржи варав привид реда.) 
          Увиђајући да немам изгледа да се с глумцем видим, обукао сам ново одело на штрафте по дужини и возом се запутио у Београд. (Тамо је за сутрадан навече била заказана премијера филма “Алахов врт” у најпрестижнијем престоничком биоскопу “Касина”.)
          Кнез-Михаилова улица била је те вечери 7. септембра аветињски празна као никада пре а ни после тих ванредних догађаја. Госта у углавном пуним кафанама сада си могао и пушком да циљаш. Сладолеџије су беспослено зијале поред колица са хладном посластицом а колпортери су бешћутно седели, чувајући грла за бољу прилику. Општа пустота је давала утисак да је објављена ваздушна опасност, утолико више што је комарцима заројена тмина добила претећу боју какаовца.
          Опсадно стање и општа фуртутма, поспрдно названа мобилизацијом националне свести и савести, сагледавани су на удаљености која је и за пешаке безначајна – на главном железничком колодвору! Тамо је више хиљада нестрпљивих обожавалаца у грозничавом ишчекивању свог идола, опсело све пероне и колосеке. Нису хајали на цику безглавог станичног особља, упозоравајућу писку пиштаљки па чак ни на кундаке жандарма решених да неразмишљену стрку ставе под контролу. Поједини возови су онемогућени да приђу или напусте станицу, а многи путници су остали мимо воље заточени у чекаоници, не успевши да се протикну напоље. 
           Мало коме разговетно обавештење са разгласа да брзи воз из Новог Сада пристиже на први колосек другог перона подстакло је сумасишавши стампедо и дизање сумпорасте облачине под топотом упрашњавњених стопала. У сред тутњаве и надглашавања у паничној граји неком шаљивџији је наспело да буљук додатно обезразуми узвиком да воз, ипак, пристиже на први перон. Маса је хрлимице наврвила, сударајући се и суљајући се на упљуван бетон, преко полураспаднутих картонских кофера превентивно везаних манилом и сељака што су залогаје сафаладе “подригуше” натапали Бајлонијевим “стоут” пивом.
          На примицање два фењера на врху црне локомотиве обновила се орљава и кркљанац је суљнуо у правцу долазећег воза. Жандарми су поново били принудјени да посегну за кундацима а машиновођа је наглим кочењем воз довео у опасност да искочи из шина. Светина је нагрнула ка вратима мрљавих вагона али глумца нико није уочио! У зло доба неко је умотрио да је Петровић са сестрама, окружен полицијом, изашао на супротне стране! Хитрина им не бејаше од помоћи, јер их је потера уз стогласи врвор лако сустигла и обгомилила. И учас, настаде нова халабука јер је свако хтео да дотакне “целулоидно божанство”, не осврћући се на нештедимичне ударце пендрека. Да би амбијенат био употпуњен пут нашег родољубног поднебесја полетели су фесови, шајкаче, шубаре од курјачких оглавака, жирадо шешири, цилиндри и полуцилиндри, а Петровић је од стране сељанчица у блузама са “срмели дечермом” и госпођица у либадетима са тепелуцима засут “драгољубом”, “швалеркиним оком”, “лепим јовом”, “лепом катом” и сам Бог ће знати каквим све не цвећем. Какав- такав ред је једва успостављен, Петровић се са пратњом провукао кроз полицијски кордон и домогао се станичног комесаријата, да би идилу прекинула једна од његових сестара вапајем да јој је неко у гужви украо пакет са новим ципелама!
          Пред станицом је угледне госте чекао жути “делаж” окружен избезумљеним људима, горљивим од чежње да виде истинску духовну икону. Петровић је за то време већ другим аутомобилом заграбио уз Балканску улицу према хотелу “Српски краљ”! Тамо се на брзину пресвукао па се одмах запутио ка згради “Политике” у Поенкареовој улици, на пријем код Владислава Рибникара, где сам се ја запутио пешке. Како ме је за Владислава везивало пријатељство веровао сам да ћу, макар и на мала врата, продрти до њега и упознати се са Петровићем, али хоћеш! Пред “Политикином” зградом нама урођена обредност гушања на хиљаде људи била је још жешћа него на станици! Једино што ми је преостало је да подвијеног репа напустим поприште и читам колумне у “Политици” са детаљним описом шта се све надаље случило, “српском роду на глас а покољењу на част”.
          Драматичност је кулминирала када се у дну Поенкареове улице појавио жути аутомобил милећи кроз реку мрешкавих телеса. Не заустављајући се продужио је ка Хиландарској улици, начичкан дечурлијом узвераном на кров  и сустопице праћен бактањем тутњећих корака присутних. У зло доба се разлегнула цика да је глумац изашао из неугледне плаве лимузине и замакао у “Политикин”улаз! Грлене псовке јер су колективно по други пут насели на исти белосветски марифетлук, нису биле разлог да се обманути не окрену натраг и стуште у очајнички јуриш. Петровић је већ био изван њиховог досега, пењући се “леп, насмејан и помало збуњен” уз степенице и газећи преко намирисаних свилених рупчића, које су неке од фрајлица успеле да баце под његове ноге.   
          И наредни дан је обиловао узбуђењима па се, док је клизио Скопљанском улицом, под Петровићев жути “делаж” бацила сува и дашчата обожаватељка, и да није у месту укочио глумац би је понео на савести. Она је његову присебност искористила да му притрчи, обисне му се о врат и као у трансу му саопшти да би са њим лако девичанство профућкала! Суочење са поштоваоцима и давање аутограма били су прилика да неки препредени бакал  ванредно ућари, Петровићу у свој оној гужви потурајући на потпис плакат са унапред сроченом рекламом: - “Од свога детињства хранио сам се ВИРИОЛОМ и зато сам још увек тако млад и згодан!” Залихе овог дијететског производа су у Београду, благодарећи спретној пропаганди плануле очасно, што је навело једног колачара да у излогу посластичарнице остави поруку – “наша алва се продаје малне к’о Вириол!” (Велетрговци „жоли“ сапуна „на детаљ и ангро“ и лиферанти медикамената „елса-флуида“, - „ако те боли снага“ те „магне“ - против жгаравице и подригивања, одоцнели су са кампањама објављујући новинске огласе обогаћене Петровићевим сликама тек у наредним данима, када је еуфорија потпуно сјењала.)

          Одазивање позиву да на Царевој ћуприји посматра касачки дерби Петровића је суочило са монденим светом у коме је, како је то извештач пакосно приметио “било много оних који, да простите, не разликују коња од магарца!” И док је глумац са својим сестрама из свечане ложе помно пратио збивања на стази, од зноја смолави знатижељници поглавито су зијали у њега. Невоља је замало избегнута исте вечери у ресторану “Руска лира”, када је Петровић ненајављеним доласком изазвао пометњу и опкољавање од стране назочних госпођа. Увређени каваљери забезекнуто су све то посматрали седећи за пустим столовима, док се, као по команди нису прибрали и претећи кренули ка славном госту. Скандалозни сукоб избегнут је тек кад је обезбеђење телима успоставила “тампон-зону”. Петровић је, остајући гладан, наврат-нанос одлучио да напусти локал и запути се пре времена у биоскоп “Касина”. Промакао је кроз споредан улаз, колико год су прилике дозволиле одложивши сусрет са поклоницима “седме уметности. Многи од њих су сатима чекали у улудој нади да ће га бар погледом окрзнути и некако се домоћи карте којих је нестало и код тапкароша.
          У цвећем окићеној сали кренуо је журнал праћен хуком тлапње и резигнације што је главни протагониста одсутан, мада је најављен громопуцатељно. Замислите врвеж кад је изнебуха рефлектор обасјао Петровића у свечаној ложи, обученог у ултрашик смокинг са дворедним закопчавањем и наоружаног нехајним осмехом! Ако  је веровати новинама, танак је фонд речи у српком језику да опише раздрагану делиричност.
          Глумац се, некако, током пројекције, неопажено искрао напоље, отискујући се у легенду и у варљивост сећања. Неколико дана се препричавало како је једна оцвала господја као успомену, за озбиљне новце, од конобара откупила чашу са Петровићевим отиском усана. Наскоро су све то прекрили заборав и монотонија свакидашњице.
          Петровић се увелико одмарао на Ривијери када сам возом кренуо за Берлин, стидно скупљајући крхотине повређеног самољубља. Уза то још ме је прогонила слутња да ме из потаје Драги Јовановић држи на нишану свевидећег ока. (Слутња је, Богу фала, ишчилела, када потегнух из пљоскаве полоке с брендијем “каранте”!)
          На пропутовању кроз Чехословачку сазнао сам да је управо завршен јубиларни турнир у “футбалу” на коме је репрезентација Краљевине Југославије поделила витешке мегдане са Чесима и Пољацима. (Првобитно је било предвиђено да се футбалистима  из Србије на пропутовању кроз Загреб прикључе и „ноголомници“, то јест „ногометаши“ загребачког „Грађанског“ и  сплитског „Хајдука“, али  се они нису појавили. С обзиром да је репрезентација остатка Југославије спала на десет играча, морао је да је допуни као гост, Пољак, Јожеф Чижевски, што је представљено као догађај  без преседана. Ако је Хрватима било испод части да бране боје Југославије то са овим Пољаком није био случај!)


                                                Милан Јанковић



ј

  Нема одустајања
  Јовица Бегић Омољски



        Снови слободе постају место окупљања оних који без ње не могу да заспу. Голема, је то казна, бити стално будан и надати се слободи, након које се може слободно заспати. Барјак слободе нема своје срце нити катанац. Плућа слободе су у дану и ветру који исписује ноте слободе пољима и шуми. Та чедна музика наговештава да нема одустајања.

        Пониру реке и бране тај пламен. Вода и ватра су у љубави када чине бедем. Сједињене, као мајка са дететом у себи, истрајавају у одбрани.Нема одустајања.

        Слобода се осећа чулом и племенитим удисајем. И у црном злу ако и један удисај племенито зањише нема одустајања.

        Плес јутарње звезде буди да будемо достојни свог неба. Како год било и шта год да се деси нема одустајања.
                                            

drecena

Плућа слободе која нема власника




pedja

Миленин сан
Предраг Пеђа Тодоровић
 
Сликала је до дубоко у ноћ, али јој слика не испрати мисао. Тако замишљена, загледа се у платно, па прошапта, „Шта се то дешава? Као да сликам први пут! Ако су ти моје мисли прегласне ... ? Изгледа, да је време за починак!“

Лежећи на свиленој тканини, по којој су титрале сенке морских таласа, заљуља је симфонија мора.
„Неко је овде, тако близу мене. О, не буди ме тајанствени странче.“
Непознати глас испуни простор, „Посета моја даром биће овенчана, јер ми стрелу мораш дати.“
„Ко си ти?“
„Ја сам стрелац!“
„Стрелац?“
„Којим добром?“
„Савио сам хоризонт, сачинивши лук. Сунце сам замолио, да ми одобрење да. А оно ми рече, када се вратим са пловидбе, нека све буде као и пре,  јер то што зајми између мене и сестре моје, међа је што исчекивање оправдава, да илузија не постане опсена ...“
Као да застаде на трен, па настави.
„... а и сестру моју Луну, молио сам за допуштење. И ако везани оком, погледи нам се разилазе...“
„Настави стрелче!“
„... но, откри ми краљица сребрна, да специјалном стрелом, струне мога инструмента покренути могу. И тад, тебе изабрах, дароватељко ...“
Слушајући жубор његових речи, она не отвори капке, плашећи се да не распрхне сан.
„Пенелопо! Ти ми једина можеш дати, то што иштем. Ти, што ткаш тајне онога, који се сваке ноћи враћа, са непрекидних лутања својих. Јер, то је усуд његов, што се расклупча у трену кад освестли страх, рекавши да је Нико.“
„То што желиш, не могу ти дати“, изусти Милена!“
На то, стрелац запева кристалним гласом, „Крила сна, жељама су проткана ... њима изабрани узлетети мoгу ...  до трона на коме столује НЕДОСАН ...“

Тај божански глас, истином је опчињавао сфере. Простор између просија севом сребрним ко кришка полумесеца осмехну се, а са друге стране стреле, раззлати се сунце.
Слушајући, Милена Павловић Барили, широм откри зене и угледавши њега, препозна себе. Гледајући у руку, која затеже тетиву лука, испрати погледом стрелу која дотакну бело платно разапетог једра, спремно за још једну велику пловидбу.



 

  | Д А Р О В И | П О Е З И Ј А| И З Б О Р | П Р Е В О Д И| Л И Н К О В И |

 

помоћ

Copyright © 1996-2005 Посада Веб

<== ==>