ПОСАДА SF

p

po



                                 
sl

           Станислав Лем

КОСМОЛОГИЈА И НАУЧНА ФАНТАСТИКА

Каква је, дакле, веза између космологије и научне фантастике? Чињенице су јасне: два света, онај писаца и онај научника, све више се међусобно удаљују. Ово најочигледније показују процене "густине космичких цивилизација". Научници, чак и оснивачи пројеката CETI (Communication ili Contact with Extra-Terrestrial Intelligence - комуникација или контакт с ванземаљском интелигенцијом) бивају присиљени да нуде све мање и мање вредности за густину психозоика у космосу, пошто им прикупљени негативни резултати "ослушкивања неба" (у потрази за сигналима вештачког порекла) то налажу. СФ ни најмање не запажа ове промене. Стога за СФ једна од највећих загонетки савремене космологије, silentium universi, уопште не постоји. Али било би потпуно погрешно сводити дивергенцију два космоса на само један поменути параметар. Научна фантастика отпочела је своје бекство из стварног космоса и пре него што је питање зашто космос тако упорно ћути било формулисано. Ово бекство до данас је већ прешло у "вечно стање"; СФ се у тој мери изоловао од космолошког космоса да одбија да прими ма какве сигнале из њега; то јест, било какве вести с подручја науке, с изузетком онога што евентуално успе да се пробије на предње стране новина (попут приче о црним рупама). Ова изолација одиграла се кад су се писци дочепали два фантастична и веома корисна изума: неограниченог путовања кроз време и неограниченог путовања кроз простор. Захваљујући временском путовању и FTL-u (Faster Than Light, брже од светлости), космос стиче оне особине које га прилагођавају потребама причања приче; но, у исто време он губи свој тајанствени, ледени суверенитет. СФ не зна за космос галаксија у судару, невидљивих звезда усисаних у закривљеност просторвремена, пулсирајућих магнетних поља. Такође, у научној фантастици нема готово ниједне цивилизације "трећег степена" коју постулира
CETI, цивилизације која би, захваљујући примењеној науци звезданог инжењеринга, била у стању да контролише звездане и галактичке ресурсе. Што се тиче њиховог садржаја, већина цивилизација описаних у СФ одговара стању предвиђеном за Земљу у 2000. или 2300. години, иако су структурно остале заустављене на нивоу деветнаестог века, с колонизаторским стратегијама освајања и рата, чије је увећање искључиво засновано на начелу "дебеле Берте", немачког супер-топа којим је гађан Париз за време Првог светског рата. СФ нема ни најмању замисао о томе шта би могло да се учини с енергијом реда величине Сунчеве, ако се не би користила искључиво за уништење настањених планета. У СФ-у космичке цивилизације уопште немају интелектуалне културе зато што се покрет окренут ка будућности, који тврди да испитује најудаљеније будуће могућности, настанио на подручју загађеном простодушним аматерским замислима о "примитивним робовским друштвима" и стога мора нужно да изгуби сваки кредибилитет. Критика научне фантастике често говори о "осећању чудесног" које би жанр требало да изазива, али при ближем посматрању ово "чудесно" разоткрива своју блискост с триковима циркуског мађионичара. Као популарна књижевност, СФ мора да поставља вештачке проблеме и да нуди лака решења. Задивљујући резултати савремене космологије који се граниче с парадоксалним немају вредности за писце научне фантастике зато што не могу да се удену у уски оквир вештачког и једноставног космоса. Било које поређење, укључујући и оно с циркуским мађионичарем, није сасвим егзактно зато што мађионичар не поставља себи циљеве ван једноставног извођења извесног броја трикова, док самоутамничење особено за СФ чини овај жанр неспособним да уопште даље опише стварни космос.

Да бисмо били праведни према научној фантастици, која изгледа тако трошно наспрам космолошке позадине, неопходно је даље разјаснити њену основну недоумицу. Греси појединачних аутора увек су били прилично мали. Развој потпуно лажног, одомаћеног космоса био је постепени процес самоорганизовања и стога су за коначну деформацију одговорни сви - и нико. Захваљујући првим СФ изумима, сва дешавања у космосу постала су лако повратна, али аутори који су желели да "само" заблистају новом верзијом времеплова занемарили су шири контекст. Управо захваљујући тим неуоченим везама природа је била "смекшана" наспрам суровости неповратног протока времена које уистину јесте њено обележје. Да се простор не би могао појавити као још једна сурова претња човеку, он је био "премошћен" новим изумом, односно анихилиран. Чињеница да се одиграло одомаћење космоса, смањење које је уклонило оне вечно ћутеће поноре о којима је Паскал с ужасом писао, маскирана је у СФ-у крвљу која се тако либерално просипа на њеним страницама. Али ту већ имамо очовечену суровост јер је то суровост коју човек може да разуме, суровост која може да се просуђује с етичког становишта - под условом да ту крв уопште узимамо озбиљно. Али гледајући на тај начин, почињемо да разумемо шта је научна фантастика учинила космосу: нема, наиме, никаквог смисла посматрати космос са становишта етике. Стога космос научне фантастике није само умањен, поједностављен и млак, већ се такође прилагодио својим житељима, те они могу да га потчине; при том он губи ону равнодушност која је наводила људе да непрекидно пројектују нове загонетке које треба решити и нове тајне које ваља разоткрити у узалудној нади да тамо негде пронађу одговор на питање о свом сопственом смислу. У космосу научне фантастике нема ни најмањег изгледа да настану истински митови и теологије јер је сама ствар сурогат мита бачен псима. СФ данашњице подсећа на "гробље гравитације" на коме тај књижевни поџанр који је обећао космос човечанству одсањава свој пораз у онанистичким опсенама и химерама - онанистичким зато што су антропоцентричке. Задатак СФ писца данашњице подједнако је лак као и онај порнографа. Пошто су све стварне кочнице задовољењу њихових порива уклоњене, они могу неспутано да дају себи одушка. Али заједно с кочницама нестало је неописиво богатство које само ствами живот може да понуди. Тамо где ма шта долази лако, ништа нема вредности. Најуспаљенија страст мора се окончати у јадној досади. Једном када се поуздане, стварне препреке дигну у ваздух, процес фалсификовања незаустављиво се наставља - и на тај начин настају Потемкинова села, грађевине од воска, бедни ersatz који би требало да представља космичке цивилизације.

Зашто је немогуће поново задобити космос који је изгубљен за научну фантастику? Могло би се тврдити да то не допуштају закони тржишта - да се данас ниједан аутор или издавач не би усудио да подвргне читаоца лечењу које би било једнако одбацивању лаких решења измишљених проблема. Истине ради, мора се признати да није све у свету СФ-а труло у подједнакој мери. На крају крајева, некада је постојала космогонијска фантастика Олафа Стејплдона. Али Стејплдон је, као изолован писац, био у стању да види космолошки космос, а не очовечени космос савременог СФ-а. Треба имати на уму да "очовечити" у овом контексту не значи "учинити човечнијим"; ми знамо да, рецимо, међу земаљским животињама нема сексуалних убица, а сексуални убица се тешко може назвати људским бићем.

Мора се признати да космос представља "врхунац несварљивости" за писање књижевности у читавом пољу нашег искуства. Јер шта бисте ви, као аутор, урадили с кључним чињеницама космологије - са сингуларностима? Сингуларност је место које постоји у просторвремену, као што у њему постоји и неки камен; али тамо се читава наша физика руши. Очајничка борба теоретичара, која траје већ више година, има за основну сврху да одложи овај крај физике, њен колапс, још неком новом теоријом. У књижевности, међутим, такве ствари не могу да се одомаће. Какви херојски ликови, какви заплети могу да постоје тамо где никакво тело, ма колико било чврсто или тврдо, не може да опстане дуже од делића секунде? Кроз простор који окружује неутронску звезду не може се проћи космичким бродом чак ни параболичном брзином зато што се гравитациони градијенти унутар људског тела неумољиво увећавају и људска бића експлодирају, а од њих остаје само црвена каша, баш као што се и небеска тела распадају због плимских сила када пређу Рошову границу. Има ли икаквог излаза из ове кобне недоумице: да ли се мора ћутати о космосу или се он мора искривљавати? Космологија нам показује излаз.

Баш као што се може гледати на знање јучерашњице као на фантастичну спекулацију, тако се може замислити и космогонија сутрашњице, неслична данашњој, али ипак разумљива, јер су космички процеси нама приступачни у оном степену у коме се могу обухватити разумом. Али ништа данас није презрења достојније у научној фантастици од разума. У том погледу потпуно сагласје обједињује писце и читаоце. Опсценост није више непристојна - интелектуалац је заузео своје место на стубу срама. СФ фанови не би требало да узму у руке Космологију данас, осим ако нису вољни да ослободе своју машту из затвора како би у сјају стварних сунаца открили право лице природе.


Обрадa: Светислав Филиповић-ФИЛИП


My Son, the Physicist

Isaac Asimov

   Her hair was light apple-green in color, very subdued, very old-
fashioned. You could see she had a delicate hand with the dye, the way they
did thirty years ago, before the streaks and stipples came into fashion.
   She had a sweet smile on her face, too, and a calm look that made
something serene out of elderliness.
   And, by comparison, it made something shrieking out of the confusion
that enfolded her in the huge government building.
   A girl passed her at a half-run, stopped and turned toward her with a
blank stare of astonishment. "How did you get in?"
   The woman smiled. "I'm looking for my son, the physicist."
   "Your son, the-"
   "He's a communications engineer, really. Senior Physicist Gerard Cre-
mona."
   "Dr. Cremona. Well, he's- Where's your pass?"
   "Here it is. I'm his mother."
   "Well, Mrs. Cremona, I don't know. I've got to- His office is down
there. You just ask someone." She passed on, running.
   Mrs. Cremona shook her head slowly. Something had happened, she
supposed. She hoped Gerard was all right.
   She heard voices much farther down the corridor and smiled happily.
She could tell Gerard's.
   She walked into the room and said, "Hello, Gerard."
   Gerard was a big man, with a lot of hair still and the gray just beginning
to show because he didn't use dye. He said he was too busy. She was
very proud of him and the way he looked.
   Right now, he was talking volubly to a man in army uniform. She
couldn't tell the rank, but she knew Gerard could handle him.
   Gerard looked up and said, "What do you- Mother! What are you
doing here?"
   "I was coming to visit you today."
   "Is today Thursday? Oh Lord, I forgot. Sit down, Mother, I can't talk
now. Any seat. Any seat. Look, General."
   General Reiner looked over his shoulder and one hand slapped
against the other in the region of the small of his back. "Your
mother?"
   "Yes."
   "Should she be here?"
   "Right now, no, but I'll vouch for her. She can't even read a
thermometer so nothing of this will mean anything to her. Now look,
General. They're on Pluto. You see? They are. The radio signals can't be
of natural origin so they must originate from human beings, from our
men. You'll have to accept that. Of all the expeditions we've sent out
beyond the planetoid belt, one turns out to have made it. And they've
reached Pluto."
   "Yes, I understand what you're saying, but isn't it impossible just
the same? The men who are on Pluto now were launched four years
ago with equipment that could not have kept them alive more than a
year. That is my understanding. They were aimed at Ganymede and
seem to have gone eight times the proper distance."
   "Exactly. And we've got to know how and why. They may just have
had help."
   "What kind? How?"
   Cremona clenched his jaws for a moment as though praying inwardly.
"General," he said, "I'm putting myself out on a limb but it is just barely
possible non-humans are involved. Extra-terrestrials. We've got to find out.
We don't know how long contact can be maintained."
   "You mean" (the General's grave face twitched into an almost-smile)
"they may have escaped from custody and they may be recaptured again at
any time."
   "Maybe. Maybe. The whole future of the human race may depend on our
knowing exactly what we're up against. Knowing it now."
   "All right. What is it you want?"
   "We're going to need Army's Multivac computer at once. Rip out every
problem it's working on and start programing our general semantic
problem. Every communications engineer you have must be pulled off
anything he's on and placed into coordination with our own."
   "But why? I fail to see the connection."
   A gentle voice interrupted. "General, would you like a piece of fruit? I
brought some oranges."
   Cremona said, "Mother! Please! Later! General, the point is a simple
one. At the present moment Pluto is just under four billion miles
away. It takes six hours for radio waves, traveling at the speed of light,
to reach from here to there. If we say something, we must wait twelve
hours for an answer. If they say something and we miss it and say
'what' and they repeat-bang, goes a day."
   "There's no way to speed it up?" said the General.
   "Of course not. It's the fundamental law of communications. No
information can be transmitted at more than the speed of light. It will
take months to carry on the same conversation with Pluto that would
take hours between the two of us right now."
   "Yes, I see that. And you really think extra-terrestrials are
involved?"
   "I do. To be honest, not everyone here agrees with me. Still, we're
straining every nerve, every fiber, to devise some method of
concentrating communication. We must get in as many bits per second
as possible and pray we get what we need before we lose contact. And
there's where I need Multivac and your men. There must be some
communications strategy we can use that will reduce the number of
signals we need send out. Even an increase of ten percent in efficiency
can mean perhaps a week of time saved."

 The gentle voice interrupted again. "Good grief, Gerard, are you
trying to get some talking done?"
   "Mother! Please!"
   "But you're going about it the wrong way. Really."
   "Mother." There was a hysterical edge to Cremona's voice.
   "Well, all right, but if you're going to say something and then wait
twelve hours for an answer, you're silly. You shouldn't."
   The General snorted. "Dr. Cremona, shall we consult-"
   "Just one moment, General," said Cremona. "What are you getting
at, Mother?"
   "While you're waiting for an answer," said Mrs. Cremona,
earnestly, "just keep on transmitting and tell them to do the same.
You talk all the time and they talk all the time. You have someone
listening all the time and they do, too. If either one of you says
anything that needs an answer, you can slip one in at your end, but
chances are, you'll get all you need without asking."
   Both men stared at her.
   Cremona whispered, "Of course. Continuous conversation. Just
twelve hours out of phase, that's all. God, we've got to get going."
   He strode out of the room, virtually dragging the General with him,
then strode back in.
   "Mother," he said, "if you'll excuse me, this will take a few hours, I
think. I'll send in some girls to talk to you. Or take a nap, if you'd
rather."
   "I'll be all right, Gerard," said Mrs. Cremona.
   "Only, how did you think of this, Mother? What made you suggest
this?"
   "But, Gerard, all women know it. Any two women-on the video-phone, or
on the stratowire, or just face to face-know that the whole secret to
spreading the news is, no matter what, to Just Keep Talking."
   Cremona tried to smile. Then, his lower lip trembling, he turned and left.
        Mrs. Cremona looked fondly after him. Such a fine man, her son,
the physicist. Big as he was and important as he was, he still knew that a
boy should always listen to his mother.
Обрадa:Посада


         saturn  leo  jupiter


sky


http://www.wikisky.org/


kobo

Кобо Абе (фрагмент)
Четврто Meђуледено Доба
превод: Живковић Мирјана

к

1979

ИНТЕРЛУДИЈ

     Телевизијски филм о фарми за одгајање водених створења; објашњења даје Професор Јамамото.

     На екрану се појављују гвоздена врата са бело исписаним бројем три.
     Улази младић у белом мантилу. Окреће се и жмиркајући гледа у публику.
     - Као прво соба за рађање. Замолићу вас да погледате своје дете. (Окренувши се према младићу.) Спремни?
     - Да, господине. Соба 3.
     - Прескочите објашњења. Покажите нам само сина професора Катсумија.
     (Младић клима главом и отвара врата. Унутрашњост је готово иста као и у соби за раст свиња. Младић се пење уз неке железне степенице и нестаје у унутрашњости.)
     - Када се прође ходником с десне стране, одмах се избија иза зграде коју смо синоћ видели - сигурно се сећате базена у коме су обучавали пса. Планирамо да саградимо некакав мали трамвај, јер нам је потребно више од пола сата да пешице прођемо кроз подземне пролазе.
     (Младић се враћа држећи стаклену кутију.)
     - Све у реду?
     - Да, господине.
     (Крупни план стаклене кутије. Увијени фетус, у облику грегорца. Провидно срце пулсира попут влакна ваздуха које светлуца на топлоти. Крвни судови налик на експлозије ватромета у тами, желатинска супстанца.)
     - Ово је ваше дете. Шта кажете? Изгледа веома здраво. Наставимо. (Тама.) Ах, само тренутак. Припремају се. Ова фарма за узгајање водених створења подељена је у три главна одељења: производно, одгајивачко и за обучавање. Али прескочимо поделу рађања, јер је истоветна као и код других животиња. Разлика између одељења за одгајање и одељења за обучавање састоји се у томе што се у првом ради са децом до пет година, а у другом од пет па надаље. Међутим, деца изнад шест година су рођена у време док смо још експериментисали, тако да сада радимо са веома малим бројем у оквиру те групе: један од осам година, осморо од седам и по година, двадесет и четворо од седам година и једва сто осамдесет и једним од шест година. Када се дође до петогодишњака број изненада скаче на четрдесет хиљада; а од четири па наниже, повећава се сваке године, достижући деведесет, па и сто хиљада. Следствено томе, од следеће године па надаље, одељење за обуку требало би да поприми своје праве размере, тако да ми сада пожурујемо изградњу на неколико различитих отворених градилишта. Будући да се број полазника укључених у један разред креће од три до десет хиљада, све у свему градимо двадесет и један центар.
     - Извините што сам вас оставио да чекате.
     (Упада један глас и екран се засветли. Под водом, у огромном базену, докле год поглед допире, налазе се дугачке полице подељене на мале одељке; оне се пружају у многобројним редовима и на више нивоа. У сваком одељку лебди по једно водено сисанче у положају који му одговара.)
     - Ово је соба за негу, део одељења за одгајање деце. Овде их доносе директно из собе где се рађају; премашамо пет стотина дневно, а има дана када достигнемо и хиљаду. Идеално би било држати их овде пет месеци док не престану да сисају, али када бисмо то радили требало би нам најмање сто двадесет хиљада места. А то је неизводљиво. Тако све бебе држимо овде док не напуне два месеца, а затим из месечне серије издвајамо три стотине за циљеве истраживања. Укупан број се попне до девет стотина. Остале, када уђу у трећи месец, шаљемо у одељење за одгајање при специјалним подморским експлоатационим локацијама. На жалост, страшно нам недостају инструктори, тако да нас то забрињава. Али смртност је изненађујуће мала. Постоји још пет базена сличних овоме, са тринаест хиљада места; затим ту су и одељења за одгајање и обучавање деце - огледни базени за оне између три и пет месеци и за оне који долазе из таквих огледних базена. Показаћу вам све по реду, али као прво желео бих да видите неговатељске погодности.
     (Камера зумира један од одељака. То је кутија направљена од бакелита. Унутра се налази беличаста водена беба прекривена наборима, и са шкргама које се покрећу, спава у чудном положају, са телом које лебди изнад главе. У горњем делу кутије налази се ред израштаја, од којих је сваки повезан са танкам цеви која је са своје стране причвршћена за једну другу одводну цев која се протеже дуж врха, Слична једна цев протеже се и по дну, али у свакој кутији налази се само један испуст.)
     - Кроз горњу цев пролази млеко, а доња је за одвод отпадних материја.
     (Испливава техничар са боцама за кисеоник, клима главом, Иагано прстом лупка по поклопцу кутије. Беба се буди и шкрге јој се убрзано отварају и затварају. Полако се преокреће на леђа, глава јој се подиже горе и почиње да сиса један од израштаја на поклопцу. Израз лица јој је истоветан са изразом обичног детета, осим што је веома чудно то што сваки пут када су јој уста пуна, млеко излази кроз отворе шкрга. На крају цела унутрашњост кутије постаје бела. Јасно се види да стара вода и свежа вода круже кроз доњу цев.)
     - Наш најтежи проблем није било храњење, већ регулисање телесне топлоте. Појавом шкрга дошло је до низа промена у жлездама са спољашњим лучењем. Према закону међуодноса предвидели смо да ће можда доћи до промене у квалитету коже и нагомилавања поткожних масних ткива, али нисмо имали конкретну идеју у коликој мери. Даље, постојао је и проблем отпорности коже - на предмете и инфекције. Ово нас је заиста узнемирило. Да смо их обукли у неку врсту пластике након што одрасту, никада не бисмо успели да им очувамо телесну топлоту, јер је вода слаби проводник топлоте. Ипак смо успели у томе. Питање је било колика би требала да је температура воде за време раздобља одгоја. Као што знате, топлокрвне животиње задржавају високу температуру без обзира на степен топлоте око њих и у стању су да потроше прилично велику количину енергије. Али када су у питању водена створења, која су претрпела корените промене облика и психе, њихова способност прилагођавања околини још се више активирала: тако је сасвим могуће, ако нисмо образриви, да им и сувише снизимо температуру. На пример, телесна температура риба разликује се од температуре воде од четири до шест степени. Ако неким невероватним догађајем дође до прекорачења тога, ова водена створења, на која смо утрошили толико много времена, преобразила би се у безвредне будале. Зар их не би онда требало подизати у води загрејаној до деведесет и шест степени? Али то није тако једноставно. Такође нас је бринуло како да им појачамо кожу и поткожне наслаге сала. Никако нисмо могли да се одлучимо. Али успели смо да решимо и тај проблем. Погледајте оно тамо. Горња цев - која се не примећује споља - има два слоја. Унутрашња цев преграђена је на средини, једна страна је за млеко, а друга за морску воду од четрдесет пет степени. Обично је страна са млеком прикључена на цуцле. Али операција која се изводи у соби за прераду, у цевима три пута дневно долази до обрнутог процеса; ујутро, у подне и увече, шест пута у наизменичним размацима од десет и осам секунди, кроз тридесет цуцли убацује се хладна вода уместо млека. Другим речима, то би се могло назвати масажом помоћу хладне воде под притиском. Ово је довело до неочекиваних резултата. На жалост, не могу сада да вам то прикажем, али деца се за време масаже буне. (Он маше руком смејући се:) Али доста о томе. Идемо даље. На реду је огледни базен који сте малопре видели, после кога их пребацујемо у одвојене базене у зависности од старости. Немамо много времена, тако да ћемо прескочити сва међустања и показати вам на крају само петогодишњаке и начин на који живе.
     (Слика полако нестаје. Следећа сцена. Базен величине једне учионице у основној школи. Око тридесеторо деце, половина дечаци, забављају се пливајући слободно унаоколо у води. За стопала су им причвршћена гумена пераја. У свему личе на просечну јапанску децу, сем што чудно буље и не трепћу, што им коса лелуја налик на морске траве, што имају шкрге на почетку врата и слаб, узан грудни кош у односу на торзо.
     Звук као када се тару два комада зарђалог метала, испуњава целу област. Шума испреплетених цеви виси са таванице и многобројни комади дрвета пливају на површини воде. Колутови кроз које се може пропливавати и зидни израштаји сложених и наједнаких облика. Очито представљају дечје играчке.)
     - Бука која се чује потиче од дечјег шкргутања зубима. Водена бића разговарају шкргућући зубима. Гласне жице су им атрофирале, али чак и да их имају, у води им ничему не би служиле. Користе се неком врстом Морзеове азбуке, али граматика је истоветна са јапанском тако да се може преводити. Предност је у томе што можете да разговарате помоћу било ког инструмента, уопште се не служећи устима. Двоје људи могу да воде сасвим приватан разговор лупкајући се међусобно по прстима. Такође се може држати говор са пуним устима лупкајући стопалом о под. Што се тиче писања, створили смо симболе састављене од усправних и водоравних линија. Данас постоји око осамдесет бивших радио-оператора који веома течно говоре воденим језиком. А од када смо почели да се служимо машином за превођење која поседује електронски мозак, дошли смо до ступња на коме можемо да им пружимо прилично темељито образовање. Погледајте, узбуђени су. Примили су наређење од отправника.
     (Деца зуре у правцу одакле очито потичу сигнали. Одједном похрле према излазу с леве стране, настојећи да што пре стигну. Камера их прати. Две жене са боцама за кисеоник. Једна стоји поред велике кутије. Друга очито даје нека упутства трљањем два штапа. Деца се постројавају у један ред пред њима. Једна од жена вади из кутије неке предмете величине обичних књига и даје их сваком детету. Једно дете које је добило своју порцију изненада је загризе.)
     - Време је за оброк.
     (Жена са штаповима удара дете које једе. Оно бежи, шкргућући зубима.)
     - Кажњен је, јер се рђаво понашао. Веома смо строги што се тиче дисциплине. Не дозвољавамо им да једу док се не врате у своју собу.
     - Да ли се то дете смејало?
     - Па, њихово изражавање емоција донекле се изменило.
     То није смех у оном смислу у коме бисмо ми мислили да јесте. Дијафрагма је атрофирала заједно са плућима, тако да они у ствари не могу да се смеју. Занимљиво је да уопште не плачу. Не би могли и да хоће. Сузни канали су нестали, као и остале жлезде са спољним лучењем.
     - Иако не лију сузе, да ли се њихово плакање разликује још у нечем од нашег?
     - Као што је Џејмс рекао, човек не плаче зато што је тужан; он је тужан зато што плаче. Они немају жлезде за плакање, тако да им је осећање туге можда чак и страно.
     (Једна девојчица која се спрема да дијагонално прође испред камере изненађено се осврну. Мало, шиљато лице са светлим, широко отвореним очима. Изненада искези зубе и оштро зашкргута, произвевши резак звук, а затим промени смер и отплива.)
     - Како је то окрутно?
     - Шта сте рекли?
     - Сувише је патетично.
     - (Смех.) Не ваља вам то. Приморавате себе да осетите симпатију приписујући им своја властита осећања. То је губитак времена. Идемо даље. Модел дисциплине за оне изнад шест година.
     - (Из телевизора.) Желео бих да направимо паузу, ако немате ништа против.
     - Наравно. Треба да пребацимо камеру подморницом на мало удаљеније место. У међувремену, упалимо светло.

     Важан извештај који је сачинио Томојасу,
     за време паузе, о хипотезама
     у вези са крајем Четвртог међуледеног доба.
     - Ја сам само функционер и зато ћу да говорим кратко и јасно. Професору Катсумију је ово већ познато, али морам рећи да су јутрос поново звали из новина, због предлога Руса о заједничком истраживању активности групе вулкана на дну Пацифика. У ствари, ми смо већ одавно окончали ово истраживање уз помоћ господина Таномогија. Врло је вероватно да су и Руси дошли до неке опште идеје о ономе што ми знамо, али познато је да је то део политичког цењкања.
     - Објасните нам то што једноставније, упозори Таномоги.
     - У реду. У сваком случају, како ја нисам специјалиста могу само једноставно да говорим. Догодило се да су се активирали вулкани на целом дну Пацифика. Ова појава је, штавише, очито повезана са изненадним недавним променама у води, нарочито са ненормално високим летњим температурама на северној хемисфери. Већ неко време, могу се чути различита објашњења: мрље на сунцу, пораст угљен-диоксида изазван све већим коришћењем енергије. Али та појава не може се објаснити тако једноставним разлозима.
     Наравно, знамо да се глечери и антарктичка капа, преостали из четвртог леденог доба, топе и да се следствено томе повишава ниво мора; али тај пораст не одвија се у сагласности са нашим прорачунима. Исти случај је био и са претходним трећим леденим добом, које је потпуно нестало за хиљаду година. Ево шта имам на уму: прорачунавши да ће се ниво мора подићи за око три стотине стопа, велики број земаља је спаковао своје градове и фабрике и преместио их на више нивое. Срамота је рећи, али јапанска влада једноставно се није обазирала на то и препустила је ствари своме току, можда и зато што овде нема већих узвишења.
     Међутим, од скорашње међународне геодетске године постало је сасвим јасно да укупно повећање нивоа мора премаша количину отпољеног леда, за близу три пута ако можемо да се поуздамо у своје прорачуне. Поједини научници иду толико далеко да тврде како премаша чак за три и по пута. Када размишљам о томе, схватам да је немогуће објаснити ово свеопште тоњење тла једноставном тврдњом да је у питању опадање нивоа подземних вода. Морска вода се негде обнавља. Подземни вулкани почињу да бивају изузетно активни. Вулкански гас се углавном састоји од паре; садашња морска вода потиче из таквих гасова. Можда је истина, не знам, али мора да је нешто слично у питању.
     Па ипак судећи према повећању нивоа морске воде, изгледа да нису у питању баш мале ерупције. Догађа се очито нешто чудесно. На пример, према једној новој теорији - наравно, ја само парафразирам научнике - оно што називамо земљом првобитно је настало спајањем и растезањем места, помоћу ове вулканске паре, и то оних места на површини глобуса која су била нарочито богата радиоактивним супстанцама. Као резултат тога, унутрашњост је испуњена топлом, кашастом магмом. Временом, ова материја се шири и у неравномерним размацима постају активни вулкани; наравно, све је ово веома упрошћено. Сада када кора постаје све дебља од лаве, тежина се повећава и на крају постаје превелиика, тако да се садржаји изненада избацују из оквира попут крофне испуњене желеом када се на њу стане ногом. Наравно, такве ерупције се дешавају на граници морског дна и копнених масива.
     До једног оваквог догађаја долази у просеку једном у педесет до деведесет милиона година и јасно је да је то неизбежно. Када се проблем подробније размотри, пада у очи да се области око ланца пацифичке обале чудно померају. То је област честих земљотреса позната под називом Пацифички ватрени круг. Па, искрено говорећи, ја то не разумем. Ако је све ово тачно, пораст температуре и морског нивоа не представљају појаву међуледеног доба већ су вероватније исход једне од тих великих катаклизми које се дешавају једном у педесет милиона година. Овим се исцрпљује хипотеза о крају четвртог међуледеног доба.
     Када је ова хипотеза први пут изложена - не знам тачно где - многе земље ухватила је паника тако да је одмах укинута међународна геодетска година. Разлог што су се узнемириле била је претпоставка да ће у сразмерно скоријој будућности изузетно снажно прорадити неколико стотина пута више вулкана него данас; одмах би се нагло повећао и ниво мора за више од деведесет стопа годишње. За четрдесет година повећање би премашило три хиљаде стопа. Да је ово продрло у јавност, што је мало могуће, дошло би до катастрофе. Дошло би до потпуног слома јавног реда и дисциплине. Поред Русије, са њеним огромним пространствима, била би збрисана и Европа, као и Америка изузев Стеновитих Планина. Од Јапана кажу да би остало свега пет или шест изолованих планинских врхова. Док се не предузму одређене противмере, дужност владе је да не обавести становништво.
     Свака влада је одлучила да се не меша у послове других земаља с тим да се нико не меша ни у њене проблеме. Али будући да стално долази до промена у владама, не можемо бити сасвим сигурни да ће се оваква политика наставити. Због тога је оформљена нека врста комитета за противмере, окупљеног око финансијера. А овај комитет се затим развио у Друштво за развој подморских колонија.

     "Поступили сте крајње непоштено!"
     Осећао сам се као да сам на силу попио неку вирулентну киселину. Горео ми је чак и врх језика. Да ли сам стварно био љут или сам само мислио да треба да будем, или сам покушавао да искористим ову провокативну ситуацију? Нисам знао, али сам осећао да у овом тренутку по сваку цену морам да проговорим.
     "Ако сте све ово знали...", једва изговорих, чврсто стегнутих виличних мишића који нису хтели да ме слушају, "зашто то одмах нисте рекли? Да сам то знао од почетка, сасвим другачије бих поступао."
     "Питам се да ли бисте?" рече оштро Таномоги, подигавши поглед.
     "Али наравно да бих", повиках, помисливши како је то било и више од повика. "Не рећи ништа о тако катастрофалном току догађаја напросто је чудовишно."
     "Не мислим тако. Да сам догађаје раније изложио, сматрам да бисте ви лутали, покушавајући да се више него икада ухватите за постојеће стање ствари."
     "Али зашто?"
     "Зато што би вас пропаст земље узбудила."
     "Па, свакако да би!"
     "Да ли вам се чини да би постојање водених створења ублажило вашу брижност?"
     Покушах да одговорим, али нисам био у стању. Само забректах као да сам назебао, попут неке мале безначајне животиње. У горњем делу тела осећао сам топлоту, али од колена наниже био сам чудновато хладан. Као да је смрт одатле почела да пузи навише.
     "А затим", рече полако Таномоги, "чини ми се да је бављење подморским вулканима посао другоразредног значења."
     "Како то?" рече Томојасу, веома узбуђен. "Ово није било које међуледено доба, ово је крај четвртог међуледеног доба. Можда и почетак потпуно новог геолошког устројства."
     "Није шија него врат. Без обзира на то да ли прети или не природна пропаст, проналазак подморских насеља је сам по себи од много већег значаја. Не зато што су неизбежна, већ зато што у позитивном смилу представљају стварање једног изванредног новог света. Ја једноставно сматрам да је проблем повећања подморског нивоа добра прилика да се људи од значаја одлуче на акцију."
     "Јерес, Таномоги, јерес."
     "Нека је. Наш је положај изгледа другачији од Томојасијевог. То је истина, професоре. Изабрали смо исту судбину, али то не значи да су нам и мишљења истоветна. Сматрам да ћете се сложити, Томојасу, да наши финансијски магнати у ствари планирају да на овоме зараде много новца. Или можда тврдите да улажу у фондове за будућност из властитих џепова?"
     "Претерујете", рече Томојасу, љутитог израза лица, истуривши браду. "Не тиче ме се да ли је у другом плану или не, али једна је ствар сигурна: градови, земља и све остало ће потонути. Било шта да кажете, то је извесно."

     На телевизијском екрану поново се појављује школа за обучавање водених бића и чују се коментари професора Јамамотоа.

     (Предмет у облику лале који стоји на једној стабљици и беличасто сјаји наспрам тамног морског неба, плови у уздрхталој води.)
     - Ово је модел зграде за обуку. Не мислите ли да је архитектонско решење веома занимљиво? У целости је саграђена од пластике; зидови су шупљи и испуњени гасом. Гас јој омогућава да плови. Управо супротно копненим структурама којима заповеда гравитација. Таваница и подови нису потребни, јер је настањују слободно-покретна водена бића. Није битно ни да ли је причвршћена на неком нивоу или не. Улази и излази су окренути према горе. Сложићете се да је конструкција веома једноставна. А затим, било шта да кажете, велику погодност представља то што им у собама није потребан ваздух; не постављају се проблеми пропуштања воде или њеног притиска. Морске дубине су мирољубиве и тихе. (Приближавамо се згради.)
     - Велика је, зар не?
     - Данас у њој живи свега двеста четрдесет житеља, али како деце има све више, планирано је да се тај број попне на хиљаду. То је комбинација школе и спаваонице. Каква зграда! У будућности ће постојати низ од двадесет и једне зграде као што је ова. Сваке године биће три стотине деце од пет до седам година старости, укупно двадесет и једна хиљада. Лако их је изградити. Ускоро ћемо прећи на масовну производњу. Сада се тренутно граде четири зграде, од којих свака када је сажета заузима приближно место једног камиона. Причврсте се за дно океана, удува се гас, и то је све што треба урадити. Претпостављам да је мало теже поставити само темеље за које се причвршћују.
     (Камера путује уз једну од страна здања. Један за другим појављују се прстенови слабе светлости налик на флуоресценцију. Јасно је да је извор светлости уграђен у зидове. Не екрану светлуца јато малих риба.)
     - Пажљиво гледајте. Ове траке светлости које се пале и гасе намерно су постављене. Ритам смењивања светлости и таме благо се разликује од једне до друге траке када се крећете наниже. Њихова је улога да маме рибе. Свака врста рибе има одређену јачину светлости која је највише привлачи и оне несмотрено хрле према дну пратећи тај ритам. Тамо их очекује усисивач за рибе са широм отвореним устима. Чини ми се да подсећа на усавршени мамац за муве. Сматрам да ће овакви начини рибарења и лова бити распрострањени у будућности. Врло су ефикасни. Додуше, рибари из тог подручја...
     - Где је то 'подручје', за бога милога?
     - Негде измеду Урајасуа и Кисарасуа.
     - Како вам је успело да останете непримећени?
     - Случај је хтео да се дубина мора у тој области креће од сто педесет до сто осамдесет стопа. Поред тога, уклонили смо блато - тачно седамдесет и пет стопа, управо онолико колико је зграда висока. Немогуће је спустити се на ту дубину без ронилачког одела. А на ученике се помно пази.
     - Шта раде обучаваоци?
     - Продужују држаче док врх не дође на око шездесет стопа испод површине.
     (Камера се пење на врх грађевине. У средини изрезбареног испупчења налази се велика округла рупа. Један малишан плива у води, једну ногу закачивши за ивицу рупе. У близини његовог рамена плива риба приближне величине длана.)
     - Излази да нас поздрави. Ово је водено биће број један. Он је најстарији. Ове године пуни осам година, али изгледа као да има дванаест, тринаест, па чак и више. Истина је да нема мајку. Али у мору све запрепашћујуће брзо сазрева. Прочитао сам у публикацији коју је издала руска Академија наука да чак и биљке показују пораст биолошке ефикасности од око сто посто у поређењу са пет одсто копнене флоре. Слону је потребно четрдесет година да потпуно одрасте; велики китови се размножавају већ две до три године после рођења.
     (Малишан мало отвара уста и шкргућући зубима повија главу. Покретом руке отера рибу која покушава да се трља о његове усне. Добија се утисак да се он готово смеши, али можда и није тако. Цело тело му је обавијено сивом јакном и хула-хопкама; пераје су му причвршћене за стопала. Коса му лебди око главе као дим. Сем оштрине његових чудно широм отворених, овалних очију, грациозан став подсећа готово на девојачки, можда и због тога што га са свих страна подржава притисак воде. Само шкрге и шиљати грудни кош на неки начин делују сабласно.)
     - Риба је питома. Дечак воли домаће животиње. Његово име преведено на наш говор гласи Ирири. То је само симбол, да тако кажем. Погледајте сада горе... кров на врху.
     (Камера се приближава површини крова. Испод покривке, очито направљене од пластике, бујно расте нешто што подсећа на црнкасте мехурове.)
     - Зове се сценедесмус qуадрицауда, врста цхлореолле, али од самог почетка прилагодили смо ову слатководну врсту на морску воду. То је у ствари идеалан извор хране. Садржи више од дванаест врста свих важних амино киселина. Крекери који се од ње праве представљају дечју посластицу.
     (Малишан лагано савија колена и у том положају мирно почиње да се спушта у рупу. Он зубима позива своју рибицу. Она полази за њим. Камера их прати отпозади. Малишан се грчи у лопту и пошто је увукао главу почиње брже да се креће. Врхови стопала, на која су причвршћена пераја, покрећу му се у фином ритму. С друге стране га чека мноштво деце, држећи се за доручје које се протеже дуж зида рупе и у правој линији пресеца пут испред камере. Жамор налик на зујање инсеката.)
     - Врло питома рибица. Ако наставимо на овај начин да их припитомљавамо, рибе ће постати домаће животиње. (Говори у микрофон.) Хоћете ли да прекинете овде? (Чује се туп глас кроз звучнике.) Желите ли да видите радну собу?
     - У реду... али само за тренутак.
     (Камера се зауставља. Зид. Дугачак низ овалних врата веома личи на кошницу.)
     - Како је сада нико не користи, готово да је празна. Овде је учионица - углавном за практичну наставу. (Приближавамо се једним вратима. Држећи рибу, малишан јој ставља мало своје косе у уста и претичући нас, склизне у собу.)
     - Називамо је учионица, али када буде готова, биће то мала фабрика, за потпуно практичну сврху. Бићемо у стању да изводимо експерименте из физике, управљамо машинама, производимо намирнице. За пет година, када најстарији разред постане редовно радно особље, биће довољна за свакодневне потребе.
     - Шта се догађа када неко од њих заврши школовање?
     - У изградњи су подморске фабрике, а затим потребни су нам људи и за рад у подморским рудницима и на нафтоносним пољима. У подморским складиштима осећа се велики недостатак радне снаге и биће одушевљени да добију свршене ученике. Планирамо да оне са нарочито добрим оценама пребацимо у одељења за специјалну обуку, оспособимо их за докторе, учитеље и техничаре, како би помагали нама људима и у догледно време нас заменили.
     - (Томојасу, упозоравајући.) Али дијаметрално супротно становиште да ово специјално образовање...
     - То нема никакве везе. Могућности копненог човека су ограничене, а осим тога његов број је сасвим недовољан.
     (Унутрашњост собе. Нема специјалног радног стола, али из пода, зидова и таванице, штрче полице, израштаји, куке. На њима су закачени пластични балони у којима се налазе алатке.)
     - Погледајте, то су Ириријеви изуми. (У микрофон.) Да ли би показао како се употребљавају, молим те? (Шкргутање. Малишан клима главом, хвата алатку и балон и повезује их са цеви која излази из угла собе.)
     - Компримиран ваздух. То је главна снага под водом. Такође, имају гасни барут и течни гас.
     (Малишан окреће ручицу. Алатка почиње да се тресе и да испушта мехуриће. Мехурићи пролазе испред нас и одлазе ка таваници где се скупљају у велику кап коју лагано увлачи отвор на таваници. Риба их прати, загризајући у њих. Када малишан постави винилску даску поред себе, преко израштаја који се тресе, мехурићи престају да излазе.)
     - То је аутоматска кружна тестера. Драгоцен проналазак. Све је сам израдио. Наравно, ручно. Ова соба за прераду пластике опремљена је уобичајеном опремом. Пластика је за живот под водом, оно што је гвожђе за живот на копну, тако да се може рећи, како овладати у потпуности њоме представља основно умеће овдашњег живота. Али то је помало чудно... дете од једва осам година. У мору сазревају много брже, и то не само физички.
     - Како долазите до енергије? За производњу пластике потребне су вам прилично високе температуре, а затим ту је и осветљење у овој соби...
     - Електрицитет, наравно. Развојем технике изолације то је било веома лако. То је један од горућих проблема живота под водом. Како год се окрене, живот без електрицитета је немогућ.
     - Стварно?
     - Сигурно. Чак иако се пронађе замена за грејање и енергију. Узмимо, на пример, телеграф: пошто се електрични таласи не могу преносити кроз воду, морају се, наравно, употребљавати суперсонични. Али електрицитет је незамењив при одашиљању и примању. Осим тога, желели бисмо да у догледно време сами обезбеђујемо компримирани ваздух. Сада смо каблом повезани са копном, али у будућности ће постојати мали атомски генератор, или ћемо измислити делотворан генератор на тешко уље или пак, произвести генератор на гас кога покреће сопствена пловност. Морамо да остваримо начин опстанка који ће бити независан од копна. Тада ћемо такође бити у стању да подигнемо лабораторију причвршћену за морско дно, далеко од било ког места. Чак би било могуће подићи и огромне градове. Добро, добро. Још један изум.
     (На трећини раздаљине од дна појављује се малишан вукући раван штап са прикаченим педалима и пропелером на доњем крају чије су елисе постављене под правим углом. Усправљајући га, он се пење и почиње да окреће педале. Иде навише. Када се нагне напред, почиње да се креће у страну.)
     - Подводни бицикл. Поносан је што га видимо на њему.
     - Изненадујуће је доброћудан, зар не?
     - Тако је. Ирири је нарочито мио. Тај дечак је био наш први експериментални узорак, па смо можда направили малу погрешку у развојном процесу. Жлезде са спољашњим лучењем нису сасвим нестале. Приметили сте, зар не, да му је облик очију овалан? У левом оку примећују се незнатни трагом сузних жлезди. Оне су можда узрок непотпуног сагоревања.
     - Непотпуног сагоревања?
     - Морате имати у виду да човекове емоције у великој мери зависе од осетљивости његове коже и слузавих мембрана. На пример 'осећати се љигаво', 'најежити се', 'осећати свраб' - узмимо само неколико оваквих сензација које се јављају на површини тела - све су оне метафоре за расположења или атмосферу. Укратко, ове површинске сензације представљају нагон да се море у нама сачува од ваздуха. Можда вам се чини да сам се удаљио од предмета разговора, али ипак вас молим да ме саслушате; можда ће вам користити. Као што знате, људска бића су високо развијене копнене животиње чије је тело готово у потпуности сачињено од морских састојака, почев од крви и костију, па до плазме. Не само да су првобитни живот представљали морски кристали, већ је живот и даље наставио да зависи од мора. Па чак и када се преселио на копно, донео је са собом море завијено у своју кожу. У случају болести мора да прими ињекције соли. Кожа није ништа друго до трансформација мора. Мада је њена отпорност јача од било чега другог, повремено мора да се окрепи морем. Жлезде са спољашњим лучењем представљају морска појачања за отврдлу кожу. Сузе су море очију. И тако, у крајњој линији наша осећања, односно, стимулација и контрола жлезда са спољашњим лучењем, само су борба мора које настоји да се одбрани од копна.
     - Без њих не би било ни осећања?
     - Не, нисам баш то рекао, али њихово својство је сасвим другачије него што ми то обично замишљамо. Данас се водена бића налазе у води и у овом тренутку не морају да се боре са атмосфером. То је као да кажемо да се риба не плаши ватре.
     (Малишан спретно управља воденим бициклом, играјући шуге са рибом љубимицом.)
     - У ствари, када посматрам другу децу сем Иририја, узнемирује ме чињеница што не показују да имају баш много осећања. Наравно, тиме не мислим да кажем да их уопште немају. Реч је, напросто, само о другачијој врсти, али...
     - Хоћете да кажете да једино ово дете има особине људског бића?
     - До тог сте закључка дошли посматрајући га. (Сентиментално.) Зар поседовање људских осећања под морем не представља само непотпуно сагоревање?
     (Пратећи рибу малишан промиче поред камере и излази из собе.)
     - Није ли то разлог што је он тако паметан?
     - Не, остала деца не заостају за њим што се тиче саме интелигенције. Дете три месеца млађе од њега, направило је сат који ради на принципу промене ваздушних мехурића. Називамо га сат, мада се казаљке померају сваких петнаест минута.
     (Камера прати малишана који се лагано креће према својим друговима.)
     - (Он се прибрао и поново проговорио својим пословним гласом.)
     - Овај средњи слој одређен је за становање; испод се налазе обичне учионице за групе различите старости. Ток подучавања је исти као и код нас, почиње читањем писањем и аритметиком, али после тога нисмо сигурни како би требало наставити. За сада се држимо програма који даје предност нуклеарној хемији и хидрофизици, које су значајне за њихове услове живота. И поред свега нисмо у стању да се сасвим ставимо у њихов положај. Наравно, само онда када из њихових редова почну да излазе учитељи, донеће се одлука о дефинитивном току наставе. Ипак су вода и ваздух сувише различити, гледано са становишта сензација.
     (Низ балкона, један изнад другог. Деца се играју. Нека показују отворену знаџељу; остали су готово сасвим незаинтересована.)
     - Претпостављам да не треба истаћи како они уопште не проучавају историју, географију или социологију. Нисмо могли да одлучимо који би начин био најбољи да им прикажемо однос између Ијуди и њих самих.
     - (Томојасу, фркћући.) Говорећи то ви прецењујете људе са копна.
     (Сва деца, било да су знатижељна или незаинтересована имају једно заједничко својство. Ненормално су хладни. Када неког гледају, тај осећа да је то он сам у облику животиње. Тада схвата израз професора Јамамотоа, да се чини као да они немају осећања. Бацајући погледе на камеру, један ђаволасти момчић покушава да прекрије сочива обема рукама. Обгрливши зид, девојчица похлепно проматра једног црва. Разред малишана опкољава Иририја и проучава његов бицикл. Девојчица хвата залуталу рибицу и убацује је у уста. Дечак који се налази у близини гура јој прст у нос и грубим дрмусањем, натера је да ју испљуне. Друга девојчица плива на леђима допуштајући да је дечак лиже испод пазуха. Мешовита група, можда дежурних, прелази преко зидова усисивачем на компримирани ваздух. Један дечак приљубљује образ уз њушку воденог пса који је подавио реп под ноге.)
     - Бојим се да је то било врло површно. Ох, Аиба, хоћете ли молим вас, да искључите енергију?
     (Неко несвесно испушта дубоки уздах. Слика на екрану затрепери, скупља се у танану тачку и нестаје.)

Обрадa:Посада

 

 | П Р И Ч Е | Д А Р О В И | П О Е З И Ј А | И З Б О Р | Л И Н К О В И |

 

помоћ

Copyright © 1996-2005 Посада Веб

<== ==>