---

Медењак и зрно


Медењак је једном рекао да имам најлепше образе на целом свету. И да миришу на кисело млеко и руже. Али, да кренемо од почетка.

Негде далеко у земљи Пегуљица и Пегала живело је једно зрно. То наизглед беше сасвим обично зрно, малено и округло. Волело је да се ишчуђава и трепће својим бистрим окицама кад се збуни. Или рецимо да стоји на једној нози, верујући да сви имају космос место срца. Али, оно је, за разлику од свих других зрна, веровало да ће наћи пеге које ће моћи да љуби. И ту своју наду, носило је свуда са собом, као колаче од бадема и меда, нудећи их свима који желе да пробају и враћајући их у плетену корпу пред навалом подсмеха и неразумевања.

Живело је зрно и сањало, јер та два су увек ишла заједно, да распростре своје чуперке по нечијим образима. Да се загрцне од смеха док је посматрају те чоколадне очи и да понекад, сасвим случајно, заспи у њима. Да загњури главу у ту косу боје земље- или можда коре дрвећа?-и да осети мирис ораха, опор и сладуњав, док се увлачи у ноздрве и претвара у звук. Да заједно мрве пољупце које ветар не може однети. Да котрљају те прашњаве, црвенкасте грудве настале од усана, једнако сочне, али и постојане, дајући им љуштуру вечности. Хтело је да своју пеголију, то је онај мали простор између усана и образа, прислони уз његов нос и осети топлину шумских борова. Пробуђени комадић детињства који се утискује у оног ко га љуби. Да се смањи сасвим и буде мрва која почива на длану, као зрно кафе, које воли да га неко њушка и премешта лагано од усана до шака и назад. Да пољупцима сакупља лешнике и кестење са његових трепавица које је до јуче било на дрвећу. Да их ставља у крило, без обзира на број и облик, не би ли их сачувала од заборава. Сањало је да милује то детиње лице, можда од трешања. Његове очи препуне живота, траже мед у сваком бићу. Ослушкују унутар себе, присећају се онога што још не знају. Гладне неба, дижу Вавилон. И плачу тако да их нико не види.

Тако се зрно учило чекању и постајало непрегледна њива која вапи за кишом и сунцем. Тражи да је ору. Претвара се у осећај. Пуна жудње, захвална што уопште постоји. Чак су се и мисли тад сејале саме од себе. Окретале главу једна другој. Требало је чупати сумњу, али не може без крви, без очајања. Ожиљци од снова су се напрасно отварали. Нико није био крив. Самоће је било много. Коме показати тугу? Спирало се све сузама оног који верује. Обликовало љубављу. Мекшало стрпљењем. Изнова и изнова. Зрно је нестајало у молитви, дотицало земљу и небо, замењујући корак летом. Губило себе у незнању и горчини. Враћало се кад сасвим изгуби траг. Утеху пило из једног јединог сна. Трчати  по жбуњу, љубити грање и потоке, удисати истину, иако понекад боли, све док нека зрела мушмула не падне у тај исти поток.


Зрно је то вече седело на крошњи, покушавајући да помирише ваздух, и да смисли још неки важан цитат. Медењак је пролазио поред, размишљајући, загледан негде, као да су речи просуте по путу. Но, за трен је скренуо поглед и угледао нешто малено на дрвету. Зрно је осетило комешање, погледало доле. Приближио се, заинтересован. Видело је неке миле очи како љубопитљиво посматрају. Био је то најдубљи и најнеобичнији поглед. Као наличје сопствене душе. Кад је Медењак угледао те образе, нешто се променило у њему, а да тога није био потпуно свестан. Били су огромни као кнедле и једноставни, без шећера. Округли и савршени попут бескраја. Ту мекоћу је носио у себи целог живота и није знао како да је именује. Зрно је гледало и није могло да верује. Како неко толико личи на лане? Можда би то могао бити Медењак? Питало га је, устрептало, али и прилично смело: “Хеј, може ли да се стане у љуску кикирикија?“ Ћутао је, али му није пуно требало да одговори: “Само ако схватиш филозофију коштуњавог воћа.” Зрно се слатко насмејало. “Добро, јел смем ја тебе нешто да питам, девојчурку, мада се не познајемо?”, рече Медењак. Климнуло је главом у знак одобравања. “Да ли је могуће рогачу дати мирис прашуме?” Зрно је скочило не скрећући поглед, пришло му, и нежно изустило: “Мораш прво познавати његов прави мирис.” Те ноћи су покушавали да намажу читав свој живот на један комад времена и да понуде оног другог. Да схвате приче сачињене од радозналости и тишине и да одговор замене питањем, јер једино тако може.

Загрљени, умивени чежњом, шетају. Свуда је камење које ћути, али нема мира. Не још. Посрћу и застају. И трагају за опроштајима који ће тек доћи.

---

Ђачка реч

/број 1/излази квартално/2011
уређују и пишу ђаци III /1  ОШ  „ Светозар Марковић "

---

Мирослав Антић о себи ;

"Рођен сам 1932. године у северном Банату, у селу Мокрину, где сам ишао и у основну школу. У гимназију сам ишао у Кикинди и Панчеву, а студирао у Београду. Живим у Новом Саду. То је чиста моја биографија. У ствари, ја свима кажем да праву биографију, онакву какву бих желео, још немам, и поред толико књига које сам написао, слика које сам излагао, филмова које сам снимио, драмских текстова, репортажа у новинама... Сваког јутра пожелим да почнем једну одличну биографију, која би послужила, ако никоме другом, бар ђацима у школи, јер они, нажалост, морају да уче и живот писца.

Ја бих био најгори ђак, јер ни свој живот нисам научио. А радио сам свашта. Био зидарски помоћник, физички радник у пивари, кубикаш на пристаништу, морнар, позоришни редитељ, бавио се водоводом и канализацијом, радио компресорима, обрађивао дрво, умем да направим кров, глумио у једном луткарском позоришту, чак и правио лутке, водио телевизијске емисије, био конферансије...
Имам и неке награде и признања. Две "Невенове". Једну за животно дело у поезији за децу. Горанову награду. Награду Стеријиног позоришта. Златну арену за филмски сценарио. Награду ослобођења Војводине. Седмојулску награду Србије. Носилац сам ордена заслуга за народ. Неко би од свега тога могао да написе безброј страница. Рецимо: уређивао лист "Ритам" или уређивао Змајев "Невен"...

Највише бих волео да сами измислите моју биографију. Онда ћу имати много разних живота и бити најживљи међу живима.

Остало, што није за најаву писца, него за шапутање, рекао сам у песми "In memoriam".
И у свим осталим својим песмама."

---

---

ОГЛАС ЗА СПАС
(Из збирке песама Маје Д. Недељковић «СУНЧЕВЕ ПЕГИЦЕ»)

Једна врло забринута,
а необично велика,
жута мачка
дала је оглас:
„Молим вас,
јавите да ли зна неко
где могу да набавим тачке?
Не марим да ли су нове
или су половне,
ма могу да буду и савим похабане,
није ми важно ни ако су са отпада,
само је битно да ми треба хитно
најмање сто комада!“

У потпису шифра:
«Спасите неутешног леопарда,
јер без тачака сврстаће га
у ред обичних мачака!»



ПУЖИ, ПУЖИ..

Жуту ружу држи Ружа и на ружи пужа:
„Пужи, пужи пуже преко жуте руже,
пужи, пужи рогове на ружине листове,
пужи, пужи кућицу на ружину латицу!“

Баш се лепо друже пужеви и руже!

(Из збирке песама  Маје Д. Недељковић „Веверица Мица и остали песмуљци-патуљци“)