ПОЕЗИЈА
|
|
|
|
 Слободан Шкеровић Хаику Шиц! белај бомба Задригла под образима Безрепог хропца Хаику Прсти јагодицама Беру Чичак Хаику Сурови звонови Газе штиклама по Бубалици Хаику Неко ми је читао Страбона Страбоне, Страбоне, Не једи бомбоне! Хаику У тежњи к савршенству Постадох савршено Равнодушан  Саша Б. Пешић Харизматик Јовици Бегићу Омољском О срчани певац прерушени будилник колективног сна ушећерених маза преспавао је боје чаробног априла обезглављен леденим ветром са кавказа Испод крила отиче му боја црног рума стопала му зебу гротловима сунца затруднео доколицом умножава падалице бунарска му тишина у ушима пуца Језици ко пузавице изврћу му кожу глођу га до кости зубате бабушке препуштен силини барбитурата час се смеје вертикално а час хода унатрашке Јутро иза трепавица Као недовршеним потезима четкице преливао се пејзаж опкољен ћудљивошћу врхова као уступак анархији шта ли Напетошћу забоденом у стомак последњи колонијални војник издисао је под ранцем препуним сећања на завичај А све би признао да има ко да га пита Он је само дете с грехом на уснама Много је покошених глава пало у крила ноћи Још ветар душе носи Гле птице муцају зацењене изненађењем Цветају чворновати пањеви препознајући се у очима сибирских самура док сисају чисту љубав  Гордана Рошчић Разгледнице са Балкана 1. Границе рањавају природу: Растргану макету раја Из времена које не признајемо 2. Јунаштва су уклесана у одроне историје: Путеве рашчишћавају непознате душе Истинских хероја 3. Језик је многоглава аждаја која Усклађено говори само уз љубав и мржњу Иначе се не разумемо 4. Појединци дохватају звезде: Остатак звезданом прашином пирлита Минорност свог идентитета 5. Лепота је бистрина погледа који Предано завирује у људскост И при том се огледа 6. Туга је младост посложена По полицама друштвене Ненадлежности 7. Срећа је умешност осмеха Да се развигори и над разјапљеним Гротлом безнађа 8. Живот је способност надрастања тренутка И игнорисање рана из којих вири нездрава прошлост Уместо дренова 9. Смрт је перјани јастук у који кришом урањамо сузе Којих немамо док заваравамо страх Подмићујући свеце на олтарима 10. Мудрост је израсла из бремена времена И урасла у коров пословица: У замке за немаштовитост 11. Сила оштри канџе на празноверју И зубе на полету Верника 12. Љубав се рађа у навојцима невиности И гине зашрафљена предрасудама: Ретки из тог заната изволе уметност 13. Породица је суштина ослонца и ослонац суштини: Ћелија која се врло често размножава Врло простом деобом власништва 14. Нада је будућност припитомљена у вицу: У могућности да се на неком крају Ми последњи насмејемо 15. Успех је све оно што други немају Макар то биле жртве на које смо јако Поносни 16. Неуспех је све оно што други имају Макар то биле жртве на које бисмо Ми били поноснији 17. Мостови спајају недодиривости И мире мртве углове поноса Све док не постану коте 18. Свитање сунца је дата реч забораву Да ћемо га се неког другог јутра Обавезно сетити 19. Светиње су сведочанства крви и ратова Која се бране крвљу У ратовима ... За земљу у саксијама нико није погинуо И све што се из њих расцвета Украшава васиону  Ненад Руменић
Х И М Е Р А
Историја нема тако мрачног примера као што хибридна неман-Химера из дубина маште заводи и опија с' пламеном што бљује стварна утопија Глава лава,тело козе и реп змаја с' криком грозним без почетка,краја рођена наказно из пећинске утробе не предаје срце без крваве глобе Ал' Белерофонт јашући на Пегазу порази ту уклету сабласт бацајући месо на бисерну стазу Сада нико не пустоши Ликију пије се нектар Боговима у част јер Химеру нашу у земљици крију.  Дионисије Дејан Николић ИВ Љубавно сурвавши пехар Свог опаученог срца Затруднех ко млад нектар Младу Тајну што у Образ кљуца Скрушено узбравши Чар Њеног Језика што Злато Муца Нас видех (ох јад не стар) : Драга Бајна Му у Срцу куца! Вечерња румен пржи хитрога зеца Он цврчи - риком славуја - у очи: Луну му цеде деца! (Нек од тог вампир клеца, када се враћа из лова...) Слатка крв веје пред старим замком Насмешена у свили плавог сплина „...црни зечеви као глечери Црвене Вечери испред Црног Замка жмуре Те без престанка...“ Магија сетних рима у ружичастим ноздрвама Лабудова гори Туробним лептировима сплина, гнојним луткама нестварног дима, и Боде Те попут рођеног трна! купаног огњеним Очима Бесмртне Срне...у страшним срцима одеваног Ужасно блиставим лицима, и Умиваног лудачким пољупцима! Љубави, када ћеш да нас пробудиш, Испред Новога Замка Изнад злата и леда? Знам да свуда унутар мене већ Надблистањима Пупиш Као Невечерњи Дан  Зорица Сентић новости о времену моје секунде личе на минуте минути се развлаче у сате моји сати личе на дане дани имају дужину месеца моје ноћи су само моје оне имају мирис бесконачности где је све дозвољено желим месеце које би личиле на године године које би трајале вековима зелим тренутке са укусом вечности моје клатно се зауставило да ли је то време ? ... изгубила сам сат   Мирјана Маринковић ПОТПИС Данас си срцем писао... И сутра ћеш... До краја неба... Ко с' једном срцем потпише, оловка му више не треба... УОЧИ... Повијао ветар лиске, осветлила небо муња, запретио градом облак, ударио гром у грм... Расуше се моје ниске, језа ми се кичмом шуња, те убрзах корак лак уз узбуркан брежак стрм - хитам међу драге, блиске... Што дремало, виш' не куња, расани га мирис, зрак. Пољем свитну муње срм', просуше се перле с ниске, нит с небесног пуче чуња, и стушти се мокри мрак!.. Ја пристигох пред праг црн... ХАИКУ ИЛИ НАЛИК МУ Корица хлеба у бљузгавој барици - врапчија туча... Убехарено сокаче миришљаво - небу завеса. Усправише се лугом прашњаве травке - свака кап слути...  Маја Д. Недељковић ОСВЕЖАВАЈУЋИ ВИТРАЖ ЗА ПРЕТПОСЛЕДЊИ ДАН Ври снег И сребро у грозници тишине Распукле булке жуде рођења нова у ово Пунозвездано јануарско пролеће, Са Ветром грле Се слободно латице ледене њихове соли На гробљу што расту и пчеле Госте МОГУЋЕ неко ти је рекао да сунце није плаво, али види небо љубичасто, жуту траву, наранџасту реку, црвене планине, море зелено, то је могуће Зар не? (Радосна сам, говорим оно што лако разуме дете. И то је све.) ЛЕГЕНДА Звонко Ври гласова Гнездо и таласа на пучини, од Злата пенушаво и од меда, што бруји и мами у Вир на линији соли и неба. И нема од њега спаса у неверици. Они које искушава Море знају да сирене нису измишљене.  Željko Mitić She Said, She Said She said she loved me While my crushed bones were protruding through my bruised skin She said she loved me While my flesh was ground, and so was my soul She said she loved me While I was shattered in ungatherable pieces Scattered She said she loved puzzles And it still puzzles me What she really meant by that A Short-Term Invention A woman is sitting on a toilet Playing with a gun She puts the barrel To her lips Then between her legs But, having changed her mind once more, She puts it back into her mouth And the next moment her thoughts scatter All over the wall HouseofLove The hostess lurked behind her smile Her leprosy was pure She talked to each of us a while Made us feel secure She met a host of opportunities To trade another angel For a house full of love And rooms full of strangers I met some girls around the rooms Some stopped to say hello We exchanged bits of our glooms One said: “Well, did you know We all here seek impunities Do you realize the danger?” I gave her but a smile My heart was crowded with strangers Ghost Flower Against a black screen of darkness A rose out of smoke Awaking and blooming In a ceaseless sensual dance A skeleton-white rose Almost a ghostly apparition Shape-shifting Fragile Insecure Dancing in wildly illogical patterns In the middle of the room
|
