---

 

ТРАЖИМ МАЧКУ, ЕКСЕР И НЕЖНОСТ ...

       Један жути колибри је ушао у моје срце и трепери.
      Осећам мирис морске воде од тренутка његовог присуства. Усне су ми црвеније. Лепо је кад ти из ноктију вире борове иглице. И оне трепере. Моја душа се шири и путује као балон кроз пејзаже космоса. Синоћ ме ниједна звезда није пробола кроз чело.
      Тражим се.
      У антени. У дрвећу. У шољици кафе. Све је исувише близу и додирује ме. Ево, управо видим једну камилу која лиже моје ципеле. Нестала је. Помислио би човек да је привиђење. Зашто си се сакрио међу оловкама? Видим те. Плашиш се мојих очију. Имаш бркове које покушаваш да сакријеш у џеп од кошуље. И брада ти расте. А у мени се буди све већа жеља да те пољубим. Твој језик је као морска сирена која халуцинира у мојој усној дупљи. Ево смејем се.
      Тражим те.
      И зато волим црвену боју, и црвене улице и црвене кабанице и сок од парадајза.
      Јато крилатих риба шкргуће са полица дневне собе. Правим се да их не видим. Нећу више да плачем. Од суза ме боле табани и не могу неколико дана да ходам. Када би могао да пружиш руку и урониш је у моје груди осетио би да сам ово ја. Осетио би планински поветарац који вијори из мене и видео би црвену заставу коју сам окачила на врх свога постојања. У сваком птичијем поју препознао би прозоре на којима сам те чекала. Вечерас ћу бити краљица пожуде. То је једини начин да те не избришем из сећања. И носићу завоје на очима да не бих заборавила облик пепељаре. И пушићу прошлост коју сам сам замотала у прљаве листове дувана.  И као дух димићеш се из мојих уста и плесати. Дрхтаћу, пецкаће ме тело и болети кожа као вулкан који повраћа магму.
      Мир. Тишина. Понеки крекет жаба из потока дедине куће. Али никад нисам упознала деду. Опет бибер папри небом. То су птице. И моја осећајност.
      Шта си ми донео данас? Видим мачку која преде на твом рамену. Црна са жутим очима од љубоморе лукаво облизује моју жељу да те пољубим. Игра се са луткама из мог радног стола и цепа им хаљине.    
      Тешко ми је. Немам ваздуха. Не могу да дишем. Грлим неку бандеру у нади да си то ти и лижем зарђале ексере на њој. И оживљавам твоје присуство.
      Црвени лак на ноктима. Као да мењам канале за ровове на радио станици свих кућних алата. Ашов је. Чини ми се да си забоден у нојеву главу. И очи су ти поплавеле од океана на ком тражиш рум и морнаре. 
      Размишљам како ћу све ово да испричам само ако ми кроз зној левог пазуха буде истекла сва нежност. А ти си нежан. Сакрићу се у пилулу светлости која се гаси, и растворити у твојој крви, и бићемо једначина бола и мрака.
      Радосна сам.
      Дуго нисам осећала спокојство. Пронашла сам у себи писаћу машину коју сам једног јутра изгубила чекајући у реду за хлеб и млеко. Сећам се тог јутра као да је сад. Доручковали смо, цела породица и бринули шта сутра, а ја сам и даље осећала неку неутољиву глад. Недостајала ми је моја писаћа машина и поглед који ће видети дубље и даље од кухињског стола моје породице. Недостајао си ми Ти. Више од џинова задовољства и бомбоњере љубави.
      Нешто ми се десило.
      Као да лебдим кроз чаролију чаробног штапића невидљивих вила, и дотичем се сваког бића.

---

ТРИНАЕСТА ВЕЧЕРА
 

        Војка није била сигурна када се појавио. Сјајне металне коцке контејнера - поклон пријатељског града са Запада - низале су се у подножју степеница које су стамбени блок уводиле у зелену зону, затрпане напуклим кесама из којих се просипали остаци ручкова и великих спремања, чувале су га од погледа.
        Можда га је прво чула. Сонорни пригушени глас пао је на њу неочекивано, ниоткуда, хватајући је као рибарска мрежа.
        - Чуј...
        Ветар је померао нагореле крпе чији су крајеви висили низ сјајни, нови контејнер, поклон неког европског града. У даљини је чула аутомобил чији се власник мучио да га паркира. Из високе зграде преко пута писнуло је дете...
        - Чуј...
    Машта и умор се поигравају њом, као ветар њеном косом, разбијајући је у бичеве и ударајући је у лице. Завукла је главу у крагну капута и збрзала уз празну улицу, до зграда.
        - Слушај...
    Видела га је на степеницама, поцепаног, мршавог, са јагодицама које су цепале образе, и самопоуздањем које је цео простор чинило његовим. Преплануло лице с борама дубоким као канали, давало му је више година од ноге, мишићаве, добро обликоване витке ноге младог мушкарца која је дрско севала из поцепаних панталона. Војнички мантил, конопцем везан око струка посебним чвором што је личио на змију која гута свој реп, и отрцане патике навучене на боса стопала, нису били ваљана заштита од последње децембарске недеље. Ипак, он није изгледао као неко коме је хладно.
        - Слушај... - обратио јој се када је стала неколико степеница испод њега. Нагао се према њој, а мантил се отворио на грудима. Ожиљци боје лаванде премрежавали су му грудни кош.
        - Чујеш?
    Чула је уобичајене звукове.  Шум аутомобила, врапце који су се свађали око комадића отпатка из контејнера, лупкање потпетица. Накратко радио. Авион који је надлетао...
        - Не чујеш. - Одвратио је поглед од ње.
    Сутрадан је донела комад хлеба и саламе у пластичној кутијици. Ставила је испред њега. Седео је миран као Буда, и, не гледајући, упитао:
        - Чујеш?
    Звуци који су допирали до ње били су звуци града који је прелазио у периферију на којој је живела. Само то. Окренула се и отишла.
    Идућег дана је поново донела храну. У пластичном тањиру сложила је зелену салату и одрезак, с комадом црног хлеба завијеним у салвету. Спустила је понуду неколико степеница испод њега. Чула је дамаре периферије која се спрема да дочека Нову годину.
        Седмог дана је храну донела у порцеланском тањиру и уз њега оставила виљушку и нож. Погледала га у очи, сјајне, смеђе као зрело кестење и лепе. Зачудила се што није зарастао у браду. Када је запитао „чујеш ли”, чула је тишину. Помислила на је њега тачно у поноћ,  док је на Игоров образ спустила новогодишњи пољубац.
Дванаестог дана, оног када се дуже задржала у болници и пошла касније кући, ноћ је одавно пала, тада је чула.


     Спремила је вечеру и поделила на два дела. Свој појела, његов запаковала и понела.
    Док је јео, седела је на степеништу, увијена у капут, три степенице испод њега. У његовим покретима, начину на који је приносио кашику устима, није било ничег ружног. Био је један од ретких људи које је могла да гледа када једу.
        Није јео много.
    Када је одложио тањир, у њему су била још два хрскава кромпира, цело печено јаје и струк лука.
        Хлеб није  ни дотакао.
        Тада је чула.
        Када је одложио тањир и питомо је погледао, угледала је у његовим очима тенк.
        Чула експлозију.
        Врисак војника у металној кутији забрујао је у њеним ушима.
        Кркљање.
        Гушиле су је капљице крви које су се спуштале од ока преко образа до уста.
        Очи су је штипале од густог дима.
        Месо је болело од притиска другог тела.
      Чула је ткиво које отпада и тиху калуђерицу која беланцем маже опекотину и превија ланеном крпом. Видела је како је убледео и осетила његову  жеђ и вртоглавицу. Плитко и убрзано дисање.
        Осетила је пољупце горке као зелени бадеми.
    Тринаестог дана га није било. Оставила је храну на степеништу. И других дана, иако је чула да је нађен и одведен у неку установу. Причало се и да је сео на мину и да су се делићима његових  црева гостиле птице по крошњама.
        Неки су тврдили и да никаквог нагорелог ратника није ни било, већ само обмане тринаест сатурналијских ноћи у којима се срећу мртви са живима.

---

      Слободан Шкеровић

Богумил Јово


    Ухватили су га како вршља бојиштем, но истина, не нађоше ништа на њему, па прогуташе причу (уз мало ћушкања и шљепкања по губици и ребарцима) да је тражио позната му лица, пријатеље и рођаке.
Рајс Кулук га је питао за име, хотевши ваљда да га зарад нечег упамти за могућу даљу употребу. „Ти, баксуз!“, обратио му се, „Имаш ли име“?
„Јово.“
„А, ти се ниси био?“
„Хтедох да видим, ал да не приђем преблизу...“
„Ал, имаш ту маснице од топуза?“
„Бранио се од насилника...“
„Од којих насилника? Зар овде има насилника?“
Очигледно, Рајс Кулук га је провоцирао.
„Нема.“
„А, кога има?“
„Магараца!“
Шљап.
Однекуд се зачу топот коња, па замину, па опет. Јово се тргне.
„Не бој се, Јово, то су наши акинџије-Ашкенази!“
Шериф-Шариф Ајд-у-К испружио своје квргаве и опаљене шаке, а на њима стварчице из Јовове торбице.
„А шта ти је ово, Арпада-ти?“
„Готски симболи, из уметничких радионица хотентотских!“
„А?“
„Видиш ова слова, то су латинске и готске резебарије.“
„А, ово су писмена?“
„Јесу.“
„Па, шта пише?“
Ту писаше NIKON, ал, шта знаде ова препотопска жгадија шта је „никон“?
„Име радионице с Далекога Истока, nippon kodaku...“
„Зар се тамо користе латинска писмена? Не лажи, откинућу ти то мало руку што су ти остале...“
„Превод чатајских јероглифа, још је славни Кублај Кан користио њихове дурбине...“
Шерифу-Шарифу заискри око.
„А откуд теби то...?“ Глас му беше претећи, узбуђен.
„Узорци, дали ми њихови трговци да показујем људима, за накнаду ако им пошаљем муштерију.“
„Па, де покажи, шта чекаш!“
Јово опрезно узе „никона“ с испруженог длана.
„Ово је, видиш, портретни дурбин. Служи за памћење лица. Упери то на њега и гледај с ове стране.“ Јово дрско усмери апарат на Рајс Кулука, који се нелагодно узврпољи.
„Како памти лица, стрводеру!“, повика Рајс на њега.
Шериф-Шариф је зурио кроз рупицу на полеђини фотоапарата и тихо стењао: „О-о-о!“
Рајс Кулук му прекрати задовољство и оте справу па је намести себи на око.
Завлада тишина ишчекивања.
„Људи плаћају да гледају...“ поче Јово.
Рајс је био љут ко осица, али ово је превазишло његова очекивања па је изостала уобичајена реакција клепања по вилици, него стисну очи и ћуташе тајанствено. Мало после рече:
„Ходи овамо, Јоване богумиле“, и поведе га устрану.
А онда тихо, скоро забринут, рече: „А лица, како остају унутра?“
„Слике. Слике остају, не лица. Стварно...“
„Не разумем како је то могуће, али ми је јасно каква је корист од овога. Ходи овамо“, и повуче га даље од својих четника. „За ово ти лако глава може одлетети! Мораш боље да се пазиш.“
Рајс се занесе, нагазио је на ногу посеченог ратника, који тужно зајеча.
„Ћут!“ А онда се поново обрати Јову: „Поћи ћемо до султана...“
Још је било халабуке на бојишту, а нарочито на једном месту, изгледа, у средишту догађања.
„До Пајазита...“, прошапта Јово.
„Мурата, хајвану! Мурат је султан.“
Јово се угризе за језик, али у себи се ипак радовао. Не издржа:
„Пајазит, курбан паде...“
„Шта причаш?“
„Мурата убише. Ја видех кроз овај мој „никон“...“
„А Јакуб? Откуд Пајазит, кад је ту старији Јакуб?“
„Јакуб, курбан, и он паде...“
Рајс Кулук стаде. Не беше ту оклевања, ваљало је стати и размислити.
„Ти си штошта видео, а је ли ово што од тога упамтило, као што кажеш да памти?“
„Јесте, све је упамћено.“
„Да видим!“
Јово врну приказ уназад, једно два сата. Затим приђе Рајсу и пусти да се представа одмотава.
„А где си ти био, кад си ово прибележио? Ниси био баш тамо, не би те пустили жива?“
„Из даљине, кроз други један дурбин-далекозор, не кроз овај за лица.“ Јово му показа како ради „зум“.
„Халал ти, ово злата вреди! Да видимо шта се тамо зиста догодило!“
Почеше да им прилазе Шериф-Шариф и остали Рајсови башибозуци.
„Стој тамо, прикупите се и чекајте!“
„Главни табор је стратешки добро постављен...“, поче Јово.
„Јашта! Како га је на том месту могао српски каурбаша убити?“
Јово ћути...
„Је ли га...?“
Слике се нижу. Види се Пајазит како са својом пратњом енергично долази до султана и показује нешто. Затим подиже руке у којима држи...
„Де, примакни то Јово, да боље видим. Може ли?“
Јово прстима дотиче караконџе на „никоновом“ заслону. Слика се повећава, усмерена на Пајазита. У рукама је нечија одсечена глава.
„Јакуб!“, прошишта Рајс.
Пајазит нешто говори и додаје главу човеку из султанове пратње.
„Кад би се још и чути могло...“, гунђа Рајс.
„Не може. Предалеко је било а около – халабука.“
„Стан!“
Мурат устаје и сучељава се с Пајазитом. Очигледно се жучно расправљају.
Рајс се изненада усправи. „Доста сам видео. Није га каурин...!“
„Идемо!“, повиче на своје људе. „Нађите ми једног каурбашу међу мртвима. И донесите ми његову главу. Брзо!“ А Јову тихо каже: „Пази сад, сакриј ову направу. Идемо код Пајазита. Чим нађу...“
Нађоше једног витеза, нагорелог, међу пет-шест искасапљених нафатуна.
„Је ли му лице читаво?“, пита Рајс.
„Може да се разазна“, одговарају му.
Смрад изгорелог уља и меса нагриза ноздрве... „Нема ничег као мирис напалма у рано јутро...“, мрмља Јово.

...

Примичу се командној позицији, око које се гужвају старешине, а војници подаље премештају с ноге на ногу. Не сме нико да седне, ситуација је напета. Балчаци ознојени.
Чим их спазе, к њима крену капикули-сипахтари с исуканим сабљама и искеженим зубима.
„Имам главу за Султана...“, викне Рајс, успоравајући ход.
„Султан још увек има своју главу!“ режи на њега спахија из верижњаче с капуљачом, кроз црне чекиње. „Одбиј!“
Око табора многи барјаци, а понеки су каурски.
„Јел то...?“, пита Рајс, зачувши повике, звиждуке и псовке отуд.
„Секу главе главешинама, јашта“, упада Јово, пропињући се на прсте.
„Озбиљно, капетане, не може се чекати с овим. Пући ће брука, кажем ти.“
Рајс се нагне према капетану, лицем према врху сабље, све држећи витешку главу на прсима: „Ова глава вреди царства, офајдићемо се обојица од овога. Само ме одведи Пајазиту...“
„Ризикујеш своју главу, разбојниче...“, циља спахија у гркљан.
То је значило – пристанак. Рајс не мрда, а затим:
„Овај богумил иде са мном.“
Капетан сместа донесе одлуку и поведе их кроз војску.
„Да не бих био овај бој узалуд, ако се не офајдим испећи ћу те за вечеру... Обећавам!“
„Мичи се!“, подвикне ту и тамо, маше сабљом пред собом.
Излете тачно пред гомилу обезглављених тела српских витезова. Има их још живих, чекају на коленима да их посеку.
Пајазит, који се помало досађује, уморан од предугог и напорног дана, сместа их спази.
„Господару...“, почиње капетан, али га Рајс предухитри: „Покажи му!“, говори Јову.
Јово потури под нос Пајазиту полеђину „никона“ и пусти слајдове да се нижу. Новопечени султан скочи и обојицу их ухвати за гуше.
„Шејтани!“
Обезбеђење прискочи и умало их не погубише.
„Уведите их под чадор! Ви, тамо, наставите. И пожурите!“
Упадне, тако, читава булумента у полумрак чадора, али их Пајазит све, осим ове двојице, истера напоље. „Оставите!“
„Шта је ово, бога ли вам вашег псећег мађионичарског!“
„Да би се прича ваљано испричала, потребни су одговарајући реквизити...“, преузима Јово иницијативу. Ендорфин га обилато прожимље.
„Каква прича? Де, скрати!“
„Ову главу ћемо умити и удесити – то је глава каурина – убице султана, на славу поражених хришћана.“
„Зар он да узме моју славу?“, јекне Пајазит. „Да нисам убио Мурата, бој би припао противнику! Морао сам, кучкиног сина, већ је размишљао о повлачењу, издавао контрадикторна наређења. То је била војничка одлука...“
„Исправна...“, улагује се Рајс.
„Него, шта ви хоћете? Да вас ставим тамо у врсту с осталима, још мало па нестало?“
„Хоћемо да ово што су чињенице преправимо у представу за ширу конзумацију... Ваљаће, за будућа нека поколења.“
„Како?“
„Овај овде, тојест којем је ова глава припадала, тај је јунак погубио Мурата, на превару, али ипак – јунак. У томе је сласт победе за поражене. Утеха и нада њима, виртуелна стварност...“, брза Јово, а Пајазит га једва сустиже.
„Каква... стварност?“
„Упс, анахронизам! Замена за стварност која јесте – стварност. Па, то је одвајкада проверени поступак владавине над рајом.“
„Да поражени булазне како су победили?“
Рајс се примио на причу, поцупкује од усхићења:
„Јес-с-с! Звучи реално...“
„Шејтан ти је ово подарио?“
„Шејтан, јашта, него ко...“
„Јашта...“, брунда Пајазит, и оштро одмерава час Јова час „никона“. „Да ми је само знати, кој ли је вас богумиле богу унемилио?“

---

---