КАКО ВОДИТИ ТЕЛЕВИЗИЈСКИ ПРОГРАМ

Било је то очаравајуће искуство када ме је Академија наука Острва Свалбард позвала да неколико година проучавам популацију Бонга, цивилизацију која се развила између Непознате земље и Срећних острва.

Бонге раде отприлике исто што и ми али показују необичну склоност ка комплетирању информација. Не знају шта је то претпоставка ни имплицитно. На пример,ми почнемо да говоримо и очигледно је да користимо речи али немамо потребу да то кажемо. Један Бонга који се обраћа другом Бонги, најпре ће рећи: „Пази, сада ћу нешто да ти кажем и користићу речи.” Ми изградимо куће, а затим их (изузев Јапанаца) обележимо бројевима, упишемо имена станара, означимо спратове. Бонге на свакој кући једноставно напишу „кућа”, а онда одговарајућим ознакама обележе цигле и звоно, а поред врата напишу „врата”. Ако позвоните на врата господина Бонге, он отвара и каже: „Сад отварам врата”. Ако вас позове на вечеру, показује вам место за столом и каже: „Ово је сто, а ово су столице!”

Затим тријумфално најављује: „А сада, ево келнерице! Ово је Розина. Она ће вас питати шта желите и донеће ваше омиљено јело.” Исто се дешава и у ресторанима.

Занимљиво је посматрати Бонге кад иду у позориште. У сали се гасе светла и појављује се глумац који каже: „Ово је завеса.” Затим се завеса подиже и на сцену излазе глумци да одиграју, рецимо, Хамлета или Уображеног болесника. Али овде се сваки глумац представи публици именом и презименом, а затим и именом лика који ће тумачити. Кад глумац заврши реплику, он најави: „А сада, пауза!” После неколико секунди, други глумац говори свој текст. Сувишно је рећи да на крају првог чина глумац иступи напред и објави: „А сада следи пауза.”

Најјачи утисак на мене су оставили њихови музички спектакли који се, као и наши, састоје од вербалних сцена, песама, дуета и балета. Код нас је обичај да двојица комичара изведу

Дуго сам се питао откуд им та опсесивна потреба за прецизирањем. Можда слабије схватају, говорио сам себи, и ако неко не каже „сад те поздрављам”, не схватају да их је неко поздравио.

За време мог боравка међу Бонгама, имао сам прилику да реконструишем историју аплауза. Претпостављам да су у древна времена аплаудирали из два разлога: или зато што су били задовољни лепом представом или у част особе коју изузетно цене. Јачином аплауза се показивало колико је неко вољен и поштован. Некада су лукави импресарији, да би убедили гледаоце у вредност позоришне представе, убацивали у публику плаћенике који су аплаудирали и кад није било разлога. Када су почели телевизијски програми, Бонге су у студио доводиле рођаке организатора и помоћу светлосног знака (невидљивог за гледаоце) обавештавали их када треба да аплаудирају.

Убрзо су гледаоци открили трик и код нас је аплауз потпуно дискредитован. Али не и за Бонге. Публика код куће је пожелела да аплаудира и Бонге су у буљуцима упадале у телевизијски студио, спремни да плате, само да могу да тапшу. Неки су похађали и специјалне курсеве. Будући да су сви већ све знали, у одређеним тренуцима водитељ би гласно најавио: „А сада, један леп аплауз.” Али ускоро су гледаоци у студију почели да аплаудирају и без бодрења водитеља. Било је довољно да он упита свог госта чиме се бави и да овај, рецимо, одговори: „Одржавам гасну комору у градској кафилерији”, да да се проломи буран аплауз. Понекад, као код нас у Петролинијевим сценама, водитељ не би стигао ни уста да отвори и каже „добро вече”, већ после „добро” у студију би одушевљено запљескали. Водитељ тек што би изговорио: „Ево нас као и сваког четвртка”, а публика не само да би аплаудирала, кидала би се од смеха.

Аплауз је постао до те мере неопходан да се и у рекламним спотовима, чим она вашарска фигура изговори: „Купите средство за мршављење Пип”, пролама бесконачлан аплауз.

Публика је та која аплаудира (која је као и ми), а не глумац (који фингира), значи они суједини гарант да је телевизија прозор у свет. Управо припремају програм сачињен искључиво од глумаца који аплаудирају, зваће се Телеистина. Да не би изгубили везу са стварним животом, Бонге аплаудирају у свакој прилици, и ван телевизије. Аплаудирају на сахранама, не зато што су задовољни или да угоде покојнику, већ да се не би осећали као сенке међу сенима, да би се осетили живи и стварни, као слике са телевизијског: екрана. Био сам у једној кући када је изненада ушао човек и објавио: „Малопре је бабу здробио један ТИР!” Сви су стали и запљескали. Не могу да кажем да Бонге мање вреде од нас. Напротив, један од њих ми рече да имају намеру да освоје свет. Да овај пројекат није само платонски, уверио сам се по повратку у домовину. Увече сам укључио телевизор и угледао водитеља који је представљао своје помоћнице, затим је најавио извођење комичног монолога и на крају рекао: „А сада, балет!” Један отмени господин који је дискутовао о актуелним политичким проблемима с другим, исто тако отменим господином, у једном тренутку прекида разговор и каже: „А сада, мала пауза за рекламе.” Неки водитељи су чак и публику најављивали. Други, телевизијску камеру која их је снимала.

Сви су аплаудирали.

Поражен, напуштам кућу и одлазим у ресторан познат по својој nouvelle cousine. Келнер ми доноси три листа салате. И каже: „Ово је мешавина лангобардске лоћике и ситно сецкане риколе, зачињена је морском сољу, нашим лековитим сирћетом и нерафинираним маслиновим уљем из Умбрије.”

(1987.)

ПИСМО СИНУ

Драги Стефано,

Приближава се Божић и убрзо ће радње у центру испунити видно узбуђени очеви да
би одиграли комедију годишње великодушности - лицемерно се радујући чекали су
моменат када ће моћи себи да купе, шверцујући их за своју децу, омиљене возиће,
марионетска позоришта, мету са стрелицама и кућни пинг-понг. Ја ћу и ове године само
да посматрам јер још није ред на мене; сувише си мали, а Монтезори играчке ме не
забављају нарочито, можда зато што ми не представља задовољство да их ставим у
уста иако ми упутство за коришћење гарантује да их нећу прогутати.

Не, морам да чекам: две, три, можда и четири године. Онда ће доћи ред на мене,
проћи ће материнска фаза одгоја, нестаће време медведића и биће то тренутак када ћу
почети да обликујем твоју грађанску свест, нежно али с неприкосновеним правом
своје „patria potestas” А тада, Стефано...

Тада ћу ти поклонити пушке. Двоцевке. Репетирке. Шмајсере. Топове. Базуку.
Сабље. Армије малих војника у пуној ратној опреми. Замкове с покретним
мостовима. Мале тврђаве за освајање. Казамате, барутане, оклопна возила, реакторе.
Митраљезе, бодеже, револвере. Колтове, винчестерке, деведесетјединицу,
хаубице, лукове, праћке, катапултове, џилите, гранате, мачеве, копља, харпуне,
хелебарде и куке за привлачење бродова... Пиштоље мале и пљоснате, за фрак, за
потребе лопова џентлмена или претешке „лугере” који деформишу џепове чим се носе
под пазухом као Мајкл Шејн. И још пушака. Пушке какве су имали Ринго или Дивљи Бил
Хикок. Оружје, једном речју, сине мој, много оружја, само оружје. То ће ти донети
твоји Божићи.

Чуди ме господине - рећи ће неко - да тако говорите ви који сте активни у
комитету за атомско разоружање, флертујете с мировним покретима и предводите
протесте. Контрадикторан сам? Па добро, контрадикторан сам. (Волт Витмен).
Ушао сам једног јутра у велику робну кућу у Франкфурту, обећао сам поклон
сину свог пријатеља и затражио један леп револвер. Гледали су ме ужаснути. Не
производимо ратне играчке, господине. Да се човек следи. Изашао сам постиђен и на
улици налетео на двојицу из Бундесвера. Вратио сам се у стварност. Неће ме више
преварити! Од тада се ослањам само на лично искуство и не верујем више педагозима.
Моје детињство је било изразито, искључиво ратно: гађао сам кроз шибље из дуваљки
направљених у последњем тренутку, скривао се иза ретких паркираних аутомобила
пуцајући из своје репетирке, позивао на јуриш с хладним оружјем, нестајао у крвавим
борбама. У кући сам имао мале војнике: читаве армије су учествовале у
исцрпљујућим стратегијама, операцијама које су трајале недељама и у којима сам
мобилисао остареле медведе од плиша и лутке своје сестре. Организовао сам групе
авантуриста, а неколицина највернијих следбеника звали су ме „страх и трепет пјаце
Ђенова” (данас пјаца Матеоти); распустио сам формацију „Црних лавова” да бих
пришао једној другој, јачој групи у чијем сам језгру организовао пуч с катастрофалним
исходом; евакуисан у Монтеферато, силом сам регрутован у „Радничку дружину” и био
подвргнут церемонији иницијације која се састојала од сто удараца по задњици и
трочасовног затвора у кокошињцу; борили смо се против банде Рио Ница, били су црни,
прљави и страшни; први пут сам се уплашио и побегао, други пут сам зарадио каменицу
по усни, и дан данас имам један чворић који с унутрашње стране могу да напипам
језиком. (Затим је дошао прави рат, партизани су нам позајмљивали своје шмајсере на
тренутак, видели смо неке своје другаре мртве с рупом на челу; али већ смо одрастали,
упадали у прве мистичне кризе и одлазили на обале реке Белбо да изненадимо
осамнаестогодишњаке који су водили љубав.)

Из ових оргија ратних игара израстао је човек који је успео да проведе осамнаест
месеци у војсци а да не додирне оружје, посвећујући дуге сате у касарни
дисциплинованом проучавању средњевековне филозофије. Човек обележен многим
манама, који је остао изван тог жалосног злочина који се састоји у љубави према
оружју и веровању у светост и сврсисходност ратничке храбрости. Човек који храброст
једне војске разуме само док је гледа како трчи кроз блато Вајонта да поново
пронађе своју мирну и племениту грађанску вокацију. Човек који не верује у
праведне ратове и поштује само грађанске ратове у којима људи учествују против
своје воље, зато што су их повукли за косу, зато што је то питање части и што се мора.
Свесни су ризика и опасности и надају се да неће дуго трајати. Верујем да ову дубоку,
доследну и доказану одбојност према рату дугујем платонски крвавим, здравим и
невиним пражњењима која су ми допуштала у детињству, као што после једног
вестерна (после свечаног русваја када се руше зидови салоон-а, ломе столови и велика
огледала, пуца у пијанисту и пуца стакларија) излазимо чистији, бољи, опуштени и спремни
да се осмехнемо пролазнику који нас гура раменом, да пружимо помоћ врапчету
испалом из гнезда. Аристотел је то добро знао и зато је од трагедије захтевао да пред
нашим погледом маше крвавом тканином да би нас прочистио до краја, с божанском
горком соли завршне катарзе.

Замишљам да је сасвим другачије изгледало Ајхманово детињство: наднесен
над неку загонетку-мозгалицу, погледом књиговође смрти прати упутства из
приручника, нестрпљив да отвори шарену кутију малог хемичара, садистичан у руковању
својим алатом радосног столара - стругом широким један педаљ и тестером од двадесет
сантиметара на шперплочи. Чувајте се клинаца који конструишу мале дизалице. У
њиховим хладним и уврнутим мозговима малих математичара крију се тешки
комплекси који ће се активирати у зрелом добу. У сваком малом монструму који
покреће скретнице своје минијатурне железнице, видим будућег управника логора смрти.
Опрез и кад воле колекције малих аутомобила које страшна индустрија играчака нуди у
савршеном факсимилу, с пртљажницима који се подижу и прозорима који се спуштају.
Застрашујуће! Застрашујућа игра за будуће нареднике електронске војске, који ће
равнодушно притиснути црвено дугме једног атомског рата!

Можете већ сада да их препознате: крупни грађевински предузетници,
организатори масовног исељавања усред зиме, они који су своју личност формирали на
срамном „Монополу”, привикавајући се на идеју продаје и куповине некретнина и
хладнокрвно уступање акционарских пакета.

То су данашњи папа Грандс који су осетили укус акумулације и победе на берзи
с листићима за томболу. Бирократе смрти васпитавани као мали конструктори. Бирократе
на самрти који су означили почетак свог духовног умирања на листићима и печатима
играјући се мале поште.

А сутра? Шта ће донети једно детињство коме индустријски Божић поклања
америчке лутке које причају, певају и саме корачају; јапански роботи који скачу и
играју а да се батерија не истроши; теледириговани аутомобили чији механизам никада
нећемо схватити... Стефано, сине мој, поклонићу ти пушке. Јер једна пушка није игра.
Она је само полазна тачка, ти мораш сам да осмислиш ситуацију и односе, једну
дијалектику догађаја. Мораћеш сам да кажеш „бум” и открићеш да игра вреди због
садржаја који ти унесеш, а не због лепо пакованих играчака. Замишљаћеш како
уништаваш непријатеље, задовољићеш један атавистички импулс и ниједан ауторитет то неће
моћи да ти одузме, а да од тебе не направи неуротичара спремног за интерни испит у
фирми у организацији Роршах компаније. Али уверићеш се да је уништење непријатеља
једна лудистичка конвенција, игра над играма, научићеш да игра нема много везе с
реалношћу и да само играјући се спознајеш њене границе. Прочистићеш се од беса и
притисака и бићеш спреман да примиш другачије поруке у којима нема ни смрти ни
деструкције; веома је важно да ти смрт и деструкција изгледају увек као елементи
фантазије, као вук из Црвенкапе кога је свако од нас мрзео, а да из тога није
проистекла неразумна мржња према вучјацима.

Али можда то није и неће бити све. Нећу ти дозволити да из твојих колтова пуцаш у
име ослобађања од напетости и лудистичког прочишћења од првобитних инстиката,
одлажући за касније pars construens, учење о основним вредностима. Трудићу се да
неке представе о томе стекнеш док пуцаш скривен иза фотеље.

Пре свега нећу те учити да пуцаш у Индијанце. Учићу те да пуцаш у трговце
оружјем и алкохолом који уништавају индијанске резервате. И у јужњачке робовласнике,
што значи да ћеш пуцати као Линколнов војник. Нећу те учити ни да нишаниш на
људождере из Конга, већ на трговце слоновачом, а у тренутку слабости можда ћу те
научити да скуваш у лонцу доктора Ливингстона, И на крају предпоставка .... Борићемо се на страни Арапа против Лоренса који ми никада није деловао као узор врлине доброј деци, а ако
се будемо играли Римљана, бићемо на страни Гала који су били Келти као и ми
Пијемонћани, и чистији од оног Јулија Цезара; одмах ћеш научити да у њега не треба да
имаш поверења зато што се не одузима слобода једној демократској заједници
остављајући јој за узврат, после смрти, само вртове којима може да шета. Бићемо на
страни Бика који седи против оне одвратне индивидуе каква је био генерал Кастер. На
страни Фантомаса пре него на страни Живеа, сувише оданог дужности да би одбио, ако
затреба, да пребије једног Алжирца. Сад се шалим: научићу те, наравно,, да је Фантомас
био лош, али ти нећу причати да је Примула Роза био херој. Био је прљави Вандејац који је
досађивао добром Дантону и невином Робеспјеру, и ако се тога будемо играли ти ћеш
освајати Бастиљу.

Биће то фантастичне игре, помисли само, играћемо се заједно! Аха, хтео си да
једемо бриош? Напред, господине Сантер, нека се чују добоши! Данас се играмо
одрубљивања главе Марији Антоанети! Перверзна педагогија? Ко то каже? Ви
господине који снимате филм о јунаку Фра Ђаволу, разбојнику кога су плаћали
великопоседници и Бурбони. Да ли сте икада учили свог сина да се игра Карла Пизакане или
сте допустили наставницима и оном стихоклепцу Меркантинију да га нашој деци
представе као плавокосог идиота који се учи напамет? Ви господине који сте
антифашиста, може се рећи од рођења, да ли сте се икада играли партизана са својим
сином? Да ли сте се икада притајили иза кревета, вичући пази, с десна ти долази Црна
бригада, у стрелце, у стрелце, пуцај, распали по нацистима? Ви поклањате свом сину
дрвене коцке и шаљете га с кућном помоћницом да гледа расистичке филмове који
заговарају уништење индијанског народа.

Зато ћу ти, драги Стефано, поклонити пушке. И научићу те да се играш врло сложених
ратова у којима истина није никада само на једној страни, у којима, ако је неопходно,
треба опет организовати осми септембар. Издуваћеш се док си млад, неће ти све баш бити
јасно, али ћеш постепено стицати сопствена уверења. Кад одрастеш повероваћеш да је
све то била бајка, Црвенкапа, Пепељуга, пушке и топови, човек против човека, вештица
против седам патуљака, војске против војски. Али ако због укуса авантуре, када
порастеш и даље буде монструозних ликова из твојих дечјих снова - вештица, шумских
духова, армија, бомби и мобилизација - можда ћеш већ имати формирану критичку свест
према бајкама и научити да се критички односиш према стварности.

(1964.)