ПРИЧЕ

pisaca masina

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 




 

po




јоца  
                             ЈБ.
   

Има па Нема


Праве речи се оћуте.

Плесао је са непознатом девојком. Месец је деловао спљоштено и полупано. Тераса се пунила људима. Осмехнула се и он је узвратио. Близина мора све је чинила непоновљивим.
Конобари су се разлетели. Уз последњи такт песме ухватио је њену руку и кренуо ка излазу. Није се опирала. Загрљај и пољубац. Осетио је олакшање.
Прошао је прстима кроз њену косу.
Сада је она узела његову руку и повела ка обали. Брзо су оставили терасу иза себе. Лаким кораком газили су песак.
Сутра у подне мора на трајект. Војник је војник и када љуби. Нека се сваки дан брине за себе пролетело му је кроз главу.
Пољубио је у врат. Зажмурела је.

Непогрешиво нетачно....


Један усамљени човек седећи на стени посматрајући залазак Сунца поставио је питање које је изнедрио његов радознали ум.


Има ли Бог канцеларију ?
Сунце је поуздано залазило он није имао одговор.
Има ли Бог канцеларију ? одјекивало је његовим умом.
Сунце је зашло. Време је да крене. На путу до куће разрешио је дилему која је мучила његово биће и ум. Написаће писмо. То је онај практични напор који може да ослободи умну напетост.
Корачао је и мислио, мислио.
Није примећивао разголићене летње девојке ни плакате бендова који тек треба да стигну у град. Усредсређен уклапао је речи у блиставе реченице. Прешао је улицу на црвено. Пуком срећом избегао је отворен шахт. Уплашио је мачку и нехотице саплео једног пензионера. Ушао је у погрешан улаз непогрешиво нетачно. Попео се на први спрат и ухватио кваку. Из предсобља је ушао у кухињу. На столу је затекао чист бели папир и пенкало. Такав расплет је неодређено збунио његов ум. Погубио је све реченице и ненаписано писмо је нестало.
Уложио је нови напор да се сети али узалуд. Скамењен и слаб упирао је поглед ка пенкалу и листу хартије. Неизвесно колико би то потрајало да није изненада ушла девојчица са кикама и питањем "ко си ти" ?
Није одговорио. Окренуо се и изашао.

Где вукови спавају ?


Пожелео је да оде на место где нема људи. То није једноставан задатак. Пре него то учини треба да зна где вукови спавају.

Улицом гмиже толико људи да је то непристојно.

Маса никад није пристојна.
Само навире.

Хтео је да се прошета. Сада је то немогуће. Неопходно је поставити знак да је овде шетња немогућа. Прва бочна улица понудила је решење. Склизнуо је у њу и дубоко удахнуо. Хода са јединим мотивом што даље од гужве.

Немогуће је побећи од људи. До краја није јасно како је то вуковима успело. Вучји род је нешто морао да преда у залог слободе.

Своје снове до истребљења.

Њихови снови одзвањају у људским њушкама. Њушке се мењају, снови остају проклето исти.




Александар
           Александар Ракић

Робертов кошмар

Неодлучно стојимо на раскрсници док дан полако клизи изнад нас. У парку шушти трава а ако се напрегнеш можеш да чујеш и жубор потока. Облаци су хитали ка западу, пролетали су свици, чуло се како лишће шушти, после чега следи суноврат.

Све се као на фотографији зауставило без икаквог звука. Последњи секунди света каквог знамо.

То смо знали и пре него што смо чули урлик. Нисмо знали одакле долази јер је свака травка, као и свака честица у телу вибрирала. А онда светлост. Сетих се прве речи Господње: „Нека буде светлост!“

Море се зауставило и постало љубичасто, зграде су једноставно нестале са својих места. Погледао сам колико је сати – 08:15 и изненадио се, јер је сат стајао на чудној руци. Изгледала је као снимак рендгенског апарата. „Да ли је то моја рука“ – насмејах се наглас из чуђења и окретох се пријатељима. Алберт је пустио главу и гледао у своје ноге које су још увек биле ту. Затим још једна светлост затутњи. Не виде нам се више ни руке ни ноге, а лица су само бледе мрље. Сетих се још и Махабхарате: „Моја тама је светлија од хиљаду сунаца, јер ја сам смрт светова“.

Хирошима, 06.08.1945, 08:15 am

Вуна Кићо

Кића, искусна и храбра момчина од својих осам година, ишао је ка кући са козама које је после школе изводио на ливаду – ка кући у којој је живео са родитељима, сестром и баком. Било је лето, петак поподне, завршио је домаћи задатак и размишљао је како да проведе остатак дана, а да му не буде досадно.

- Могао бих да играм кликере да земља није тако сува, а за фудбал је касно јер већ пада вече, а да одем... е, сетио сам се! Почећу да правим змаја, па кад изведем козе могу да га пуштам високо у небо! Попећу се на таван, попећу се на таван, тамо сигурно има нечег што ће ми затребати.

Врати Кића козе у тор, опра руке, мазне успут са стола јабуку и запути се на таван.

- Још није скроз пао мрак, не треба ми батерија, видећу и без ње – помисли док је ишао уз степенице.

На тавану је, као и на сваком тавану, било свачега занимљивог. Брзо је нашао дрвене гредице и канап и док је померао чивилук угледа на зиду сенку нечега што је личило на велику мрежу. Окрете се Кића, погледа на супротан зид... и покуша да врисне, али не успе. Гредице му испадоше из руке а јабука се откотрља низ степенице. На супротном зиду, на прозору, висила је огромна мрежа са пауком величине лопте у средини.

Бака која је управо излазила из кухиње, угледа у ходнику полупоједену јабуку испред степеница за таван и помисли да се можда неки миш појавио на тавану, те оде да провери. Како се попе, угледа уместо миша непомичног Кићу који је стајао и пишкио кроз панталоне погледа упртог у прозор. – Кићо, шта ти је? – повика бака – Проговори бре човече! – Ппп... пп... паук.... Ттамо... – подиже Кића руку и показа прстом ка прозору. Окрете се бака и виде своју вуницу која се сушила на прозору – Ма то је вуница која се суши за твој црвени џемпер који ће бака да ти исплете за рођендан. То је само вуна. Вуна Кићо! – Кића је схватио шта је у питању, сишао је са баком на вечеру, али није смео ни да помисли више на глупи таван.

Често су му одзвањале те страшне речи – ВУНА КИЋО, ВУНА КИЋО...

Дуго времена након тога Кића је избегавао те степенице које воде на таван. Као, уморан је да се пење горе или донеће он ту шунку за вечеру, али сутра пошто сада није гладан и слично... Све док једног дана, када га је више било срамота да се сви смешкају и гледају у њега испод ока када се помене таван, не одлучи да се попне горе, па шта год било. Баш му се све то смучило и рече он у себи – Ма попећу се горе, не звао се Кића. И то већ у понедељак, јер тада сви имају нека посла и нико неће обратити пажњу на мене, а ја ћу, благо мени, да искористим ту ситуацију, понећу свој мач и батеријску лампу из комплета, ставићу кацигу и ни вуница, ни паук, ни мрежа, ни било шта друго ми не може ништа!

Дошао је и понедељак и Кића се спреми, наоружа, погледа још једном око себе, закључи да нема никога и крене у остваривање свог храброг плана. До седмог степеника све је ишло глатко. Стаде он на осми степеник, поколеба се, провери батерију (Бога је молио да не ради, да има разлог да се храбро врати назад), али ради. Размисли још једном, учврсти кацигу, извуче мач и крене онако знојав даље. Срце му је тако лупало да је мислио да се цела кућа тресе. Када је дошао на таван толико му је било вруће, те одвеже ону кацигу, баци је са стране, стегне мач још чвршће и уз једно гласно – Ураааа! – потрча ка оном углу.

Зауставио се тек када је са упереним мачем ударио у зид, али толико јако да су се цигле одвалиле, а из зида је излетело нешто лепљиво и храпаво. Он дрекну тако јако, да га чуше и мама и бака које су биле у башти иза куће, те дотрчаше горе и видеше Кићу запетљаног у вуну, ослободише га те црвене немани, загрле га и рекоше у глас – То је вуна Кићо, не плаши се бре, шта ти је!?

Кића је, наравно, након тога све схватио. И да се стаклена вуна ставља због топлоте у зид иза цигле, и да свака кућа то има, чак и то да та вуна поприма временом боју од цигле и да постаје црвена. Дуго након тога, избегавао је да једе лубенице и парадајз, а када је цртао руже, оне би обавезно биле жуте.

Вест о том догађају брзо се раширила ван села и Кића је постао познат, да ли због страха или храбрости, процените сами, али знате шта – уопште му није било лоше! Та анегдота је стигла до једне девојчице, која се заљубила у њега због те приче, тако да је Кића изгубио страх, а заузврат добио прелепу девојчицу – погађате које боје косе.






      неша

                         Ненад Руменић

Дечак који је бициклом згазио дугу


У касно поподне, једног празничног летњег дана изашао сам на улицу расквашену од летњег оргастичног пљуска. Шљапкајући барицама као мој трогодишњи комшија коме сладолед стално цури низ мајицу, приметио сам сабласно грање како спокојно лежи на калдрми у измаглици. Неку неприродну тишину коју је само прекидало добовање кишне струје кроз зарђале олуке, ослушкивао сам као хипнотисани тинејџер на ај-поду. Одједном, иза зграде што мирише на хортензије и босиљак, појављује се тркачки бицикл на чијим сапима дечак у кациги од каучука држи сребрнасте мамузе. Призор је био величанствен јер је дечак изронио из облака паре што је куљала са асфалта као хорор-јунак из олупине брода на пристаништу урлика.

Ту, недалеко од водоводног шахта угледао сам магију – тек рођена дуга просула је своје раскошне боје као сплет разнобојних питона. Дечак се залетео и својим крампон гумама силовито прелетео преко спектра оживелих боја. А онда се десило нешто фантастично: шарени трагови су му остали на гумама, као уметнута паунова пера. Нешто касније, пруге у опсегу плаво-жуто утисниле су се преко неутралног дукса и голих потколеница. Његово шарено тело је треперело у пригушеној светлости, а точкови су разливали боје по асфалту као што је Ван Гог то чинио по својим платнима. Несвесно је сликао по улицама као поп-арт дизајнер, а ја сам се гушио од несвакидашње лепоте.

„Дечак који је згазио дугу“, промрмљао сам себи у браду и полако кренуо у свој електрични кавез. Те беле ноћи, на климавом наранџастом столу, изнедрио сам љубичастом оловком најекстравагантнију песму у част зелене слободе, пропадајући притом кроз напукле степенице лазулит плаве фатазмагорије.

Terra Balkanika

Живот на Балкану је као проклетство суноврата кроз меку земљу у клупко змија. Отров је свуда око вас и морате пазити да не направите нагли покрет. Такође, боље је да се правите мртви да би били живи. Пожељно је узети облик једне од мишићавих суседа и наставити равноправно са животом. Наравно, требало би што чешће мењати кошуљице да би вас теже препознали. И треба палацати, палацати и кад је опасност далеко – за сваки случај. Уопште се не морате крити у густишу, јер ове племените отровнице су домаће животиње разузданих простора. Само оне најотровније се могу похвалити животом на високој нози на претежно брдовитим структурама. Ко преживи причаће својим гмизавим потомцима приче о разбојницима из палата у Краљевини наопаких светковина.

Напослетку, и седам старобалканских мудраца написаше на Сахат-кули из доба Турака сваки своју балканску мисао:

- Балкан је чудна земља – змијарник узалудних тражења.

- Балкан је нетакнута река из чијих дубина вребају двоглаве змије.

- Балкан је оштар превој са којег пуца поглед у празнину схватања.

- Балкан је пећина евроскептика који преспавају сопствени сан.

- Балкан је раскршће и трансверзала за преношење свакојаких зала.

- Балкан је чемер камен из ког провришти мајчин крик за палом слободом.

- Балкан је каубојски филм у којем је брзо потезање револвера основ за преживљавање.

Живот на Балкану је као проклетство суноврата кроз меку земљу у клупко змија.





| Д А Р О В И | П О Е З И Ј А | И З Б О Р | П Р Е В О Д И | Л И Н К О В И | п о с а д а  д е ц а |
| п о с а д а SF| п р е у з м и или ч и т а ј | е с е ј и | н е о р а|


помоћ

Copyright © 1996-2005 Посада Веб

<== ==>