Вуна Кићо

Кића, искусна и храбра момчина од својих осам година, ишао је ка кући са козама које је после школе изводио на ливаду – ка кући у којој је живео са родитељима, сестром и баком. Било је лето, петак поподне, завршио је домаћи задатак и размишљао је како да проведе остатак дана, а да му не буде досадно.

- Могао бих да играм кликере да земља није тако сува, а за фудбал је касно јер већ пада вече, а да одем... е, сетио сам се! Почећу да правим змаја, па кад изведем козе могу да га пуштам високо у небо! Попећу се на таван, попећу се на таван, тамо сигурно има нечег што ће ми затребати.

Врати Кића козе у тор, опра руке, мазне успут са стола јабуку и запути се на таван.

- Још није скроз пао мрак, не треба ми батерија, видећу и без ње – помисли док је ишао уз степенице.

На тавану је, као и на сваком тавану, било свачега занимљивог. Брзо је нашао дрвене гредице и канап и док је померао чивилук угледа на зиду сенку нечега што је личило на велику мрежу. Окрете се Кића, погледа на супротан зид... и покуша да врисне, али не успе. Гредице му испадоше из руке а јабука се откотрља низ степенице. На супротном зиду, на прозору, висила је огромна мрежа са пауком величине лопте у средини.

Бака која је управо излазила из кухиње, угледа у ходнику полупоједену јабуку испред степеница за таван и помисли да се можда неки миш појавио на тавану, те оде да провери. Како се попе, угледа уместо миша непомичног Кићу који је стајао и пишкио кроз панталоне погледа упртог у прозор. – Кићо, шта ти је? – повика бака – Проговори бре човече! – Ппп... пп... паук.... Ттамо... – подиже Кића руку и показа прстом ка прозору. Окрете се бака и виде своју вуницу која се сушила на прозору – Ма то је вуница која се суши за твој црвени џемпер који ће бака да ти исплете за рођендан. То је само вуна. Вуна Кићо! – Кића је схватио шта је у питању, сишао је са баком на вечеру, али није смео ни да помисли више на глупи таван.

Често су му одзвањале те страшне речи – ВУНА КИЋО, ВУНА КИЋО...

Дуго времена након тога Кића је избегавао те степенице које воде на таван. Као, уморан је да се пење горе или донеће он ту шунку за вечеру, али сутра пошто сада није гладан и слично... Све док једног дана, када га је више било срамота да се сви смешкају и гледају у њега испод ока када се помене таван, не одлучи да се попне горе, па шта год било. Баш му се све то смучило и рече он у себи – Ма попећу се горе, не звао се Кића. И то већ у понедељак, јер тада сви имају нека посла и нико неће обратити пажњу на мене, а ја ћу, благо мени, да искористим ту ситуацију, понећу свој мач и батеријску лампу из комплета, ставићу кацигу и ни вуница, ни паук, ни мрежа, ни било шта друго ми не може ништа!

Дошао је и понедељак и Кића се спреми, наоружа, погледа још једном око себе, закључи да нема никога и крене у остваривање свог храброг плана. До седмог степеника све је ишло глатко. Стаде он на осми степеник, поколеба се, провери батерију (Бога је молио да не ради, да има разлог да се храбро врати назад), али ради. Размисли још једном, учврсти кацигу, извуче мач и крене онако знојав даље. Срце му је тако лупало да је мислио да се цела кућа тресе. Када је дошао на таван толико му је било вруће, те одвеже ону кацигу, баци је са стране, стегне мач још чвршће и уз једно гласно – Ураааа! – потрча ка оном углу.

Зауставио се тек када је са упереним мачем ударио у зид, али толико јако да су се цигле одвалиле, а из зида је излетело нешто лепљиво и храпаво. Он дрекну тако јако, да га чуше и мама и бака које су биле у башти иза куће, те дотрчаше горе и видеше Кићу запетљаног у вуну, ослободише га те црвене немани, загрле га и рекоше у глас – То је вуна Кићо, не плаши се бре, шта ти је!?

Кића је, наравно, након тога све схватио. И да се стаклена вуна ставља због топлоте у зид иза цигле, и да свака кућа то има, чак и то да та вуна поприма временом боју од цигле и да постаје црвена. Дуго након тога, избегавао је да једе лубенице и парадајз, а када је цртао руже, оне би обавезно биле жуте.

Вест о том догађају брзо се раширила ван села и Кића је постао познат, да ли због страха или храбрости, процените сами, али знате шта – уопште му није било лоше! Та анегдота је стигла до једне девојчице, која се заљубила у њега због те приче, тако да је Кића изгубио страх, а заузврат добио прелепу девојчицу – погађате које боје косе.