ЖИВОТ

Петар Кропоткин је рођен 09.12.1842. у Москви, у аристократској породици. Образовање је стекао у Петрограду у престижној војној школи где су се учврстила његова интересовања за руску политику и природне науке. На опште изненађење изабрао је службу у Сибиру, а искуства из Сибира обликовала су његове мисли. 1862. у Сибиру је обавио важна географска и антрополошка истраживања која су донела важне географске информације. 1867. Кропоткин се враћа у Петровград, где је добио место у Руском географском друштву. У име друштва истраживао је глечере Финске и Шведске између 1871. и 1873. Стекао је репутацију у научним круговима и у својој тридесетој години суочио се са избором између продужетка каријере или попуштања политичким импулсима.

Ево шта он каже у “Записима једног револуционара”:
“… Добио сам телеграм од Географског Друштва: “Скупштина вас моли да прихватите позицију секретара Друштва.” У исто време одлазећи секретар ме је наговарао да прихватим предлог. Моје наде су се оствариле. Али у међувремену друге мисли и друге тежње су обузимале мој ум. Озбиљно сам размислио о одговору и послао, “Најлепше хвала, али не могу прихватити.”
Касније у “Записима” он објашњава:

“Али какво сам ја имао право на ове највеће ужитке, када су свуда око мене само беда и борба за плесњиво парче хлеба; кад све што потрошим да би омогућио да живим у том свету виших емоција мора бити одузето од самих уста оних који сеју жито и немају довољно хлеба за своју децу?”

Током својих географских истраживања, Кропоткин је такође изучавао списе водећих политичких теоретичара и коначно прихватио социјалистичке револуционарне погледе. Придружио се Интернационали 1872. али је убрзо био разочаран њеним ограничењима. Када је дошло до поделе Интернационале на две супротстављене струје, Кропоткин је пристао уз федералистичко и либертерско крило. Вратио се у Русију, након што је потпуно довршио своје теорије, и почео је са ширењем анархистичке пропаганде. 1874. ухапшен је и затворен у Тврђаву Св. Петра и Св. Павла:

“Страшну тврђаву где је толико много праве снаге Русије погинуло током последња два века, и чије се само име у Петровграду изговара шапатом”. После драматичног бекства 1876. доспео је до Енглеске и онда Швајцарске да би се поново придружио Јурској Федерацији, затим до Париза, и онда назад у Швајцарску да би уређивао “Ле Револте”.

Атентат на Цара довео је до његовог протеривања. Избегао је у Енгеску и обновио своје изучавање Француске револуције. Обесхрабрен политичком атмосфером, он и његова жена вратили су се у Париз. Заједно са осталима ухапшени су и оптужени у спектакуларном јавном процесу у коме су оптужени извели сјајну одбрану омогућујући себи да проповедају анархизам у Европи. 1883. поново је ухапшен и осуђен на пет година затвора због анархистичких активности. Пуштен је на слободу после три године и после тога је живео и радио у Енглеској 30 година.

1889. преселио се у Чикаго и живео у крају Хал Хаус. Међутим његови анархистички погледи учинили су га недеобродошлим гостом у САД, па се вратио у Лондон. Вративши се у Русију после револуције из 1905, остатак свог живота посветио је писању. Био је згрожен анти-социјалистичким контрареволуционарним поступцима Лењина, о ком је имао следеће да каже:

“Лењин је неупоредив са било којом револуционарном личношћу у историји. Револуционари су имали идеале. Лењин их нема.”

“Владимир Илич (Лењин), ваши конкретни поступци су потпуно недостојни идеја за које се претварате да поседујете”.

СМРТ

Кропоткин је умро од упале плућа у Дмитрову, у близини Москве, 8. фебруара 1921. Лењинова понуда за државни погреб у Кремљу је одбијена. Погребу 13. Фебруара присуствовало је више од 100.000 људи. То је био последњи масовни скуп који није организовала држава у наредних 70 година у Русији. Док је поворка пролазила поред затвора, политички затвореници су певали анархистичку химну мртвима. Под притиском Кропоткинових поштовалаца, анархистичким затвореницима је дозвољено да присуствују сахрани. У маси су се виориле црне заставе и транспаренти: “Где има власти нема слободе!”, “анархисти траже да буду пуштени из затвора социјализма!”.

ЛОРЕНС ФЕРЛИНГЕТИ


ОЛБЕРСОВ ПАРАДОКС

Чуо сам ученог астронома
чије име беше Хенри Олберс
како нам говори кроз векове
о томе како је голим оком проматрао
како је на небу било
неколико веома блиских звезда

и што је дуже гледао
све више их је било
са бескрајним бројем гроздовитих сазвежђа
у миријади Млечног Пута & миријади маглина

Дакле одатле можемо закључити
да у бесконачним даљинама
мора постојати место
мора постојати место
где све је светло
и да светлост са тог високог места
где све је светло -
засад једноставно није стигла довде
због чега још увек имамо ноћ.

Али када то светло коначно стигне
када коначно буде овде
део дана који сада зовемо Ноћ
имаће бело небо
са малим црним тачкама на њему
малим црним рупама
где су једном биле звезде

Тада у том симболичном
тако поетичном месту
које ће бити наше
бићемо наше властите истинске сенке
и наше властито осветлење
у сумрачју земље


ОСАМ ЉУДИ НА ГОЛФ КУРСУ И ПТИЦА
СЛОБОДЕ КОЈА ИХ ПРЕЛЕЋЕ


Феникс лети све више & више
изнад  осам елегантних  људи на курсу голфа
који су своје главе забили у песак
велике клопке
Први  човек  подиже  главу и  виче
Ја сам Председник  Земље. Ја владам.
Ви сте ме унапред  изабрали, хе-хе. Пажња!
Други  човек подиже своју главу.
Ја сам Краљ Аутомобила.
Аутомобил  је моје  оружје. Све возим пре себе.
Ви нећете имати других богова.
Пазите. Долазим кроз.
Трећи подиже своју главу из песка.
Ја ширим религију. Ја сам твоја духовна глава.
Није важно коју религију.
Ударам дугу лопту. Сагињем се и ударам.
Четврти заклања главу у бункер.
Ја сам Генерал. Захваљујем на додељеним наградама.
Мој тенк то неће зажелети. Ја сам лаком.
Ми играмо Роллербалл. Ја волим Арапе.
Пети подиже главу и отвара уста.
Ја сам Глас Ваше Савести.
Ја руководим  новинама. Ја управљам ваздушним
таласима, кратким & дугим.

Ми савијамо мисли. Ми правимо реалност по мери.
Ум Туцање Спојени.
Сатира постаје реалност, реалност сатира.
Човек Космичка игра. Ет цетера.
Шести човек подиже своју злаћано-ћелаву главу.
Ја сам ваш пријатељ мултинационални банкар.
Ја жваћем цигаре увијене у нафта-доларе.
Ми смо изнад нација. Ми контролишемо контролу.
На крају ћу вас све појести.
Ја радим за добитак. Ваш.
Жена подиже своју главу више од било кога.
Ја сам Мала Жена. Ја сам Осетљив ратник
Који гласа као њен муж. Ко је узео моје груди.
Последња фигура се уздиже, подижући све палице за голф.
Стој или ћу погодити све рупе одједном.
Ја сам Шеф Читаве Полиције. Ја једем месо.
Ми знамо непријатеља. Боље поверујте у то.
Ми мотримо на све вас параноике. Продужите &
Смејте се.

Сви сте у компјутеру. Ми имамо  све
ваше броиеве. Осим једне
неидентификоване летеће гузне рупе.
На радарској мрежи.
Нека замукла птица.
Сваки пут кад је погодим
Подиже се.




   ГЕРИ ШНАЈДЕР


БЕЗ СУШТИНЕ, НИКАДА УМА

Отац је Простор
Жена Таласи

Њихово дело је Суштина.

Суштина ствара са својом мајком
И њихово дете је Живот,
Ћерка.

Ћерка је велика Мајка
Која, са својим оцем/братом Суштином,
Као својим љубавником.

Рађа Ум.



Уметнички Савети

Зато што нема уметности
Има уметника.

Зато што нема Уметника
Ми им дајемо новац.

Зато што нема новца
Ми дајемо.

Зато што нема Ми
Има уметности.




  ЏЕК КЕРУАК


***
Омаглица пре врха
- сан
Се наставља

***
Звук тишине
је сва поука
Коју ћеш добити

***
Тутањ у планинама –
Гвоздена снага
Љубави моје мајке

      DŽON ZERZAN

Sumrak mašina

Sami zajedno: Grad i njegovi zatočenici

Džon  Zerzan

 

Procenat ljudi koji žive u gradovima eksponencijalno se uvećavao, uporedo sa industrijalizacijom. Megalopolis je najnoviji oblik urbanog „staništa“,koji se sve više postavlja  kao barijera između ljudskog  života i biosfere.

Grad postavlja i barijere između svojih zatočenika: to je svet stranaca. Tačnije, sve gradove u svetskoj istoriji osnivali su stranci i autsajderi, koji su se našli zajedno u novom, do tada nepoznatom okruženju.

Grad je sedište vladajuće kulture, njen vrhunac i najdominantniji aspekt. Džozef Grendž je nažalost, na neki način u pravu kada kaže da je grad „mesto u kojem ljudske vrednosti poprimaju svoj najkonkretniji izraz”.[1] Naravno, u urbanom kontekstu, posebno današnjem ,reč „ljudsko“ poprima krajnje izobličleno značenje. Svako može videti te moderne „tepsije“ (flatscape), kako je Norberg-Šulc nazvao grad, te sumorne Zone Ničega, u kojima se svi lokalizmi i raznolikost ubrzano potiskuju ili potpuno uništavaju.[2] Supermarket, šoping mol i aerodromski hol svuda su isti, kao što se i kancelarija, škola, stambeni blok, bolnica i zatvor iz naših gradova jedva mogu razlikovati jedni od drugih.[3]

Džinovski gradovi su sličniji jedni drugima nego bilo kojem društvenom organizmu. Njihovi građani teže da se oblače isto i konzumiraju istu globalnu kulturu, pod sve prisutnijim okom kamera za nadzor. To je sušta suprotnost životu na određenom mestu na zemlji, s poštovanjem za njegovu posebnost. U naše vreme, sav prostor postaje urbani prostor; na planeti nema više doslovno nijedne tačke koja ne bi mogla postati urbana, makar virtualno, kao kada se procesira iz satelita. Naučeni smo i opremljeni da oblikujemo prostor kao da je stvar. Takva edukacija je obavezna u ovom digitalnom dobu, kojim dominiraju urbane i saobraćajne zone, u meri nezabeleženoj u ljudskoj istoriji.

  

Kako je došlo do toga? Kao što je pisao Maks Veber, „u tekstovima o gradu možemo pronaći svašta ili čak sve, osim informacije o principima na kojima je nastao“[4] Ali jasno je da je temeljni „princip“ oduvek postojao. Veber nastavlja: „Svako sredstvo u gradu koje olakšava trgovinu i industriju utire put daljoj podeli rada i specijalizaciji radnih zadataka“[5] Dalja masifikacija, standardizacija, zamenljivost.

S pretvaranjem oruđa u tehnološke sisteme i razvojem društvene kompleksnosti, rađao se i grad. Grad-mašina bio je najraniji i najveći tehnološki fenomen, kulminacija podele rada. Ili po rečima Luisa Mamforda, „obeležje grada je njegova svrhovita društvena kompleksnost“[6]. U tom kontekstu, ta dva moda su identična. Grad je najsloženiji artefakt ikada osmišljen, kao što je i urbanizacija jedno od glavnih merila razvoja.

Novi svet gradova usavršio je rat protiv prirode i doneo prednost veštačkom, svodeći ruralne predele na puko „okruženje“ podređeno urbanim prioritetima. Svi gradovi su antitetički postavljeni prema zemlji.

Sertoov tekst „Šetnja gradom“ (poglavlje knjige L’invention du quotiden), danas zvuči skoro sablasno ako se imaju u vidu događaji iz 2001. Serto je u Svetskom trgovinskom centru video „najmonumentalniju figuru“ zapadnog urbanizma i osetio da bi ga „penjanje na njegov vrh moglo odvesti van domašaja grada“[7] Prednosti života u gradu neminovno su došle do tačke osporavanja i akutne strepnje pojačane-ali ne i izazvane-napadom od 11. septembra. Duboko ambivalentan odnos prema urbanom životu, prisutan tokom cele vladavine civilizacije, postao je još naglašeniji.

Pripitomljavanje je omogućilo civilizaciju, a njegovo intenziviranje razvoj urbane kulture. Male poljoprivredne zajednice-sela i naseobine-bile su potisnute širenjem gradova i masifikacijom poljoprivrede. Jedan od trajnih znakova te promene jeste i megalitska monumentalna arhitektura. U mladjem neolitu nailazimo na spomenike koji svedoče o svim aspektima gradskog života:sedelaštvu, stalnosti i gustoj naseljenosti, vidljivim najavama trijumfalnog napredovanja poljoprivrede na štetu lutalačkog života.

Spektakularna  gradska centralizacija bila je najveća prekretnica u evoluciji ljudske kulture, koja je označila puno i definitivno uspostavljanje civilizacije.

Bilo je i civilizacija bez gradova (na primer, rana civilizacija Maja), ali ne mnogo. Gradovi su, po pravilu, bili ključni faktor i razvijali su se relativno naglo, kao da je energija potisnuta pripitomljavanjem morala negde izbiti, a njena logika kontrole dostiće nove vrhunce. Ipak, urbana eksplozija nije bila pošteđena nekih negativnih izveštaja. Prema hebrejskoj tradiciji, Kain, ubica Avelja, bio je osnivač prvog grada. Slično tome, urbane reference kao što su Vavilon, Vavilonska kula ili Sodoma i Gomora krajnje su negativne. To izrazito ambivalentno osećanje prema gradovima zapravo je jedna od konstanti civilizacije.

Do 4000. godine pre n.e. gradovi se pojavljuju i u Mesopotamiji i Egiptu, gde su već postojala politička sredstva za kanalisanje viškova stvorenih novim poljoprivrednim etosom ka vladajućoj manjini.Takav razvoj zahtevao je input sa sve šireg polja proizvodnje; to je brzo dovelo do pojave masivnih i centralizovanih birokratskih institucija. Sela su bila prisiljena na sve veću specijalizaciju i usvajanje maksimalističkih proizvodnih strategija, da bi proizvela što veći višak, koji je zatim odlazio u gradove. Na primer, veća proizvodnja žita mogla se postići samo uz dodatni rad i još veću prinudu. U tom dobro poznatom okviru javljao se i otpor, kao kada su neke primitivnije poljoprivredne zajednice bile nasilno pretvorene u urbani administrativni centar Ninivu. Da navedemo još jedan primer: nomadski narodi sa Sinaja odbijali su da kopaju bakar za egipatske vladare.[8] Mali posednici su silom proterivani sa svoje zemlje u gradove; to izmeštanje je postalo osnovni deo poznatog obrasca, koji se primenjuje i danas.

Urbana stvarnost prevashodno gravitira oko trgovine i prometa, uz skoro potpunu zavisnost od podrške spolja. Da bi tako obezbedili veštačku egzistenciju, gradski oci se neizbežno okreću ratu, tom hroničnom pratiocu civilizacije. „Osvajanje na strani i izrabljivanje kod kuće“, po rečima Stenlija Dajmonda, glavne su karakteristike gradova od samih njihovih početaka.[9] Na primer, prvi sumerski gradovi-države bili su u neprekidnom ratu. Borba za stabilnost urbanih tržišnih ekonomija bila je uvek aktuelno pitanje opstanka. Vojske i ratovanje bile su kardinalne nužnosti, posebno zbog ugrađenog ekspanzionističkog karaktera urbane dinamike. Uruk, najveći mesopotamijski grad svoje epohe (oko 2700.godine pre n.e.), dičio se dvostrukim kružnim zidinama dugačkim skoro 10 kilometara i ojačanim sa 900 kula. Od tog ranog perioda, pa sve do srednjeg veka, doslovno su svi gradovi bili utvrđeni garnizoni. Julije Cezar je za sve gradove u Galiji koristio reč oppidum, što znači garnizon.

Prvi urbani centri dosledno su ispoljavali i snažnu ceremonijalnu orjentaciju. Udaljavanje od neposredne, na zemlji zasnovane spritualnosti u korist naglašavanja svetih ili natprirodnih prostora poprima dodatna izobličenja s moćnim i doslovno zapanjujućim gradskim hramovima i grobnicama. Uspon božanstava odgovara sve većoj složenosti i stratifikaciji strukture takvog društva. Religiozna monumentalnost, uzgred budi rečeno, nije bila samo taktika koju su oni na vlasti koristili radi obezbeđivanja poslušnosti, već i ključno sredstvo u širenju pripitomljavanja.[10]

Ipak, pravi uspon dominacije ne počinje samo sa inteziviranjem poljoprivrede – i s pojavom pisma, kao što su napominjali Čajld, Levi-Stros i drugi-već i metalurgije. Posle inicijalnog doba civilizacije, neolita, sledi bronzano doba, a zatim gvozdeno, u kojem je urbanizacija u potpunosti preuzela središnju ulogu. Prema Tojnbiju, „ako se porast veličine gradova tokom istorije predstavi u obliku krive, ona će imati isti oblik kao i kriva koja predstavlja povećanje moći tehnologije“.[11] Sa Sve urbanizovanijim društvenim životom, grad postaje logor. Gradovi, kao i fabrike koje se već pojavljuju, počivaju na ograničavanju. Gradovi i fabrike nikada nisu bili nešto što su ljudi u njima slobodno izabrali;unutra ih drže sile dominacije. Aristofan je to dobro izrazio u svom delu Ptice, iz 414. godine pre n. e.:“Grad se mora uzdići, da bi u sebe primio sve ptice;ali, onda moraš ograditi vazduh, nebo, zemlju, moraš ga okružiti zidinama, kao Vavilon.“

Države kakve poznajemo formirale su se još u tom periodu, a moćni gradovi uzdigli su se u prestonice, središta državne moći. Politička dominacija oduvek je izvirala iz tih urbanih centara. U tom kontekstu, seljaci ostavljaju za sobom poznato i mrsko služenje u korist novih, u početku nepojmljivih, oblika sužanjstva i patnje.Grad, koji je već postao mesto lokalne vlasti i poprište rata, postaje i inkubator zaraznih bolesti, uključujući i kugu, a svakako je uvećavao i posledice požara, zemljotresa i drugih nepogoda.

Tokom hiljada generacija, ljudi su se budili sa orom i legali posle zalaska sunca, uživajući u lepoti svitanja, sumraka i zvezdanih noći. Pre pola milenijuma, gradska zvona i satovi počeli su da najavljuju sve uređeniji i pravilniji svakodnevni život, vladavinu urbanog računanja vremena. S nastupanjem moderniteta, življeno vreme nestaje i postaje resurs, opredmećena materijalnost. Mereno, postvareno vreme izoluje pojedince izložene polju sila koje samo produbljuju podelu rada i odvajanje i tako ubrzano potiskuju osećanje celovitosti. S razvojem urbanizacije, kontakt sa zemljom naglo slabi; Hogart je opisivao svoj London iz sredine XVIII veka kao mesto na kojem je fizički kontakt između ljudi počeo dramatično da opada.

U isto vreme Nikolas Šamfor je izjavio: „Pariz je grad radosti i uživanja, u kojem četiri petine žitelja umire od tuge“[12] Ruso je u Emilu (1762) to izrazio mnogo ličnije: „Zbogom Parizu! Tražimo ljubav, sreću, nevinost. Nikada nećemo biti dovoljno daleko od tebe“[13] Neumoljiva težina urbane egzistencije prodire čak i u naizgled najvitalnije političke fenomene, kao što je bila Francuska revolucija. Mase iz revolucionarnog Pariza bile su čudno apatične, u čemu je Ričard Senet video prve jasne znake moderne, urbane pasivnosti.[14]

U narednom veku,Engels je,u suprotnom duhu, zaključio da je grad mesto u kojem proletarijat dostiže svoje „puno klasično savršenstvo“[15] Ali Tokvil je još ranije primetio kako u gradovima pojedinci „na sudbinu onog drugog gledaju kao stranci“[16] Krajem istog veka, Dirkem je primetio kako se broj samoubistava i slučajeva ludila povećava uporedo s razvojem moderne urbanizacije. Tačnije grad  podstiče osećanje zavisnosti, usamljenosti i sve vrste emocionalnih poremećaja, što je Benjamina navelo da napiše sledeće redove:“Strah, gađenje i užas su osećanja koja gradska gomila budi u onome ko je prvi put vidi.“[17] Tehnološki razvoj u oblasti vodovoda i sanitarija, od tako akutne važnosti za bujajuće metropole, omogućio je i dalje širenje urbanizacije. Život u gradovima moguć je samo uz neprestanu tehnološku podršku.

Oko 1900, Georg Zimel je zaključio da život u gradu ne izaziva samo osećanje usamljenosti, nego i uzdržanost ili emocionalnu tupost, koju onda dodatno pogoršava. Prema Zimelu, to je analogno posledicama života u industrijskom društvu, u celini gledano: „Preciznost, proračunatost i egzaktnost nametnuti su životu složenošću i širenjem metropolskog oblika egzistencije.“[18]

Urbana klonulost i impotencija, koje je T.S. Eliot izrazio u svojim ranim pesmama, upotpunjuju taj prikaz redukovanog života.

Izraz „predgrađe“(suburb) se od vremena Šekspira i Miltona odomaćio u skoro modernom smislu ali fenomen predgrađa proširio se tek s razaranjem koje je donela industrijalizacija. Razvoj stambenih četvrti na obodima najvećih američkih gradova počinje između 1815. I 1860.

Marks je o kapitalizmu govorio kao o „urbanizaciji seoskih područja“;[19] ipak suburbanizacija, u svom pravom, savremenom značenju, poprimaila je puni zamah tek posle Drugog svetskog rata. Usavršene tehnike masovne proizvodnje podstakle su fizičko konformiranje, koje je odgovaralo onom društvenom i uvećavalo ga.[20] Lišena dubine, homogenizovana, kao pravi staklenici konzumerizma ograđeni nizovima šoping molova i autoputevima,predgrađa su dodatno naglasila degradirajuće posledice urbanog fenomena. U tom smislu, razliku između urbanog i suburbanog ne treba preneglašavati ili je definisati kao kvalitetnu.Povlačenje u sebe, olakšano celim spektrom visokotehnoloških uređaja-ajpodi, mobilni telefoni itd.-postalo je dnevna zapovest, što je vrlo rečit fenomen.[21]

Kao što možemo videti na osnovu originalnog latinskog naziva, civilizacija je ono što se dešava u gradovima.[22] Više od polovine svetske populacije danas živi u gradovima, što utire put mekdonaldizaciji ne-mesta kao što su Kuala Lumpur ili Singapur, koja su tako odlučno okrenula leđa bogatstvu svog autentičnog konteksta. Imperativ urbanizacije je nepromenljiva karakteristika civilizacije.

Za neke, grad još uvek poseduje izvesnu perverznu draž, a i postalo je tako teško izaći iz njegove orbite. U metropolama još uvek postoji neko zrnce nade u zajednicu ili makar u raznolikost. Neki među nama ostaju u njemu da ne bi izgubili kontakt s onim što treba shvatiti, da bismo mu mogli stati za vrat. Naravno, tu su i oni koji nastoje da humanizuju grad, da razviju javne parkove i druge prijatne ambijente, ali gradovi ipak ostaju ono što su oduvek bili. Većina njihovih žitelja prosto prihvata urbanu realnost i pokušava da joj se prilagodi, sa istom spoljašnjom pasivnošću koju pokazuju i prema okolnom tehnosvetu.

A tu su i oni koji stalno pokušavaju da poprave nepopravljivo. Tragajmo za „novom modernošću“,za „novim stavom prema tehnologiji“ itd. Julija Kristeva zagovara „novu vrstu kosmopolitizma“...[23] Takva orjentacija otkriva, između ostalog, uverenje da će ono što je opšteprihvaćeno kao suština društvenog života uvek biti s nama. Maks Veber je modernitet i birokratsku racionalnost smatrao „bezizlaznim“, dok je Tojnbi smatrao da je Ekumenopolis, kako je nazvao gigantskog naslednika megapolisa, „neizbežan“.[24] Čak je je i Žak Elil o urbanizaciji govorio kao o nečemu što „možemo samo prihvatiti“[25]

Ipak,ako pođemo od današnje urbane realnosti i toga kako i zašto gradovi zadržavaju primat i nastavljaju da postoje, na njih se u potpunosti može primeniti ono što je Džejms Boldvin pisao o getu:„(Grad) se može poboljšati samo na jedan način:tako da ga više ne bude.[26] Uzgred, među teoretičarima urbanog fenomena postoji čvrst konsensus o tome da „gradovi tek od skora postaju podeljeni i polarizovani“.[27] A to da se siromašni i urođenici moraju urbanizovati, samo je još jedan obavezan sastojak kolonijalističko-imperijalističke ideologije.

Prvobitni monumentalizam još uvek je prisutan i naglašen u savremenom gradu, što se vidi i po stalnom umanjivanju značaja i snage pojedinca. Ljudske razmere su zagušene vrtoglavo visokim zdanjima, čulna deprivacija se produbljuje, a žitelji su izloženi stalnim napadima monotonije, buke i drugim oblicima zagađenja. Virtuelni svet je sam po sebi vrsta urbanog okruženja i ubrzava drastično opadanje fizičkog prisustva i povezanosti. Urbani jprostor je stalno (vertikalno i horizontalno) napredujući simbol poraza prirode i smrti zajednice. Ono što je Džon Haberton pisao još 1899, danas prosto ne može biti istinitije: „Veliki grad je velika rana, koja nikada neće zarasti.“[28] Isto važi i kada Kai V. Li[29] odgovara na pitanje da li se može zamisliti tranzicija ka održivim gradovima: „Ne može.“

Kopan, Palenke i Tikal, najbogatiji gradovi civilizacije Maja, napušteni su na svom vrhuncu,između 600. I 900.godine pre n.e.Slični primeri iz različitih kultura ukazuju nam na put. Poslednjih godina, literatura o urbanom fenomenu postaje izrazito mračna i distopijska, dok terorizam i kolaps bacaju svoje senke na najneodrživiji proizvod civilizacije:gradove. Kada se okrenemo od stalne potčinjenosti i hronične patologije urbane egzistencije, možemo pronaći nadahnuće u nekadašnjim urođeničkim naseobinama iz oblasti danas poznate kao Reka Los Anđeles;u mestima gde je sfera života čvrsto počivala u održivosti, a domišljata ljudska bića živela u harmoniji sa zemljom.

 

Green Anarchy,  broj 28, proleće/leto 2008

 

Obrada: Posada Književna Avantura

---

---

Речи и изрази:

• Рем – врста специјалног троношца направљеног од 3 дугачке дрвене греде, намењен за примарну месарску обраду меса крупних закланих свиња.
• Гонк – дугачка тераса, трем на типичној сремској приземној кући.
• Корман – управњач на бициклу.
• Бездан – сеоски извор питке воде.
• Котобања – кош за чување кукуруза у клипу.
• Гувно – економски део дворишта сеоског домаћинства, задње или друго двориште у кући.
• Накрљане – изломљене.
• Оранија – веома велика метална вангла дебелих зидова првенствено намењена топљењу свињске масти и припреми чварака.
• Чакшире – панталоне.
• Манила – танки канап од неупредене конопље, намењен везивању бала од сламе.
• Шор – сеоска улица.
• Шпедитер – универзална лака приколица намењена коњској и тракторској вучи.
• Точир – левак за пресипање течности.
• Олба – наменска флаша за ракију са широким грлићем.
• Бунгур – кукурузна прекрупа, крупно и грубо самлевени кукуруз.
• Супрасница – крмача која чека да се опраси.