Прича о утопијама

Анархистичка библиотека
 http://anarhisticka-biblioteka.net/

Превео Алекса Голијанин 

Десето поглавље

Како су летњиковац и Коуктаун постали утопије модерног доба; и како им је успело да свет промене по својој слици.

1.
   Пошто смо добро испретурали литературу о идеалним заједницама, у потрази за примерима утопијске визије и метода, остаје нам да се позабавимо још једном класом утопија, да бисмо заокружили наше путовање.

Све утопије којима смо се до сада бавили биле су филтриране кроз умове појединаца; оне
су, као и свака друга литература, израстале из одређене епохе и мисаоне традиције, тако да је
опасно прецењивати њихов значај било као одраз постојећег поретка, било као пројекције
новог. Иако је, увек изнова, утопијски сан једне епохе постајао стварност наредне, као што
О’Шонеси уздише у својим чувеним стиховима, мислим да се тачна веза између то твоје може
само наслућивати и само изузетно утврдити. Било би прилично будаласто када бисмо покушали
да докажемо како је проналазач модерног инкубатора заправо био ученик Томаса Мора.

Све до данас, идолуми који су највише утицали на стварни живот заједнице били су само
делимично изражени у стотинама дела и можда никада у потпуности у само једном од њих.
Да бисмо те идолуме разликовали од оних којима смо се до сада бавили, можда их можемо
назвати колективним утопијама или друштвеним митовима. Постоји доста обимна литература
о таквим митовима на француском језику, а једно од најпознатијих дела је Размишљања о
насиљу Жоржа Сорела; истина, у пракси је понекад тешко утврдити где престаје утопија, а где
почиње друштвени мит.

Историју друштвених митова тек треба написати. Постоји делимичан покушај у том правцу,
који покрива ограничен период – Средњовековни ум Хенрија Осборна Тејлора; али то је
тек почетак; многе епохе нису ни дотакнуте. Врста мита која нас овде занима није онај
чисто акциони мит који је анализирао Сорел; пре нас занимају они митови који садрже идеалну
верзију постојећег поретка и који, пошто су свесно формулисани и разрађени у мислима, теже
да тај поредак продуже и усаврше. Та врста друштвеног мита је врло блиска класичној утопији и
можемо је на сличан начин поделити на ескапистичке митове и митове реконструкције. Тако, на
пример, мит о политичкој слободи, како су га формулисали писци из времена Америчке револуције,
стално служи као изванредно уточиште за узнемирену савест када Министарство правде или
Имиграциони биро поступе мало престрого према политичким агитаторима.

Нажалост, на своје идолуме почели смо да по навици гледамо као на посебно лепе и
узвишене изразе оне боље стране људске природе. Али, митови који настају у заједници под
утицајем религије, политике и економије, не могу се описати као добри или лоши: њихов карактер
зависи од њиховог капацитета да помогну човеку у креативном реаговању на своје
окружење и у развијању људског живота. Још увек не схватамо да веровање у те идолуме
само по себи није довољно кредибилан став. Чак и најприземнији и најглупљи људи често
су вођени идеалима; шта више, често су управо ти идеали одговорни за њихову приземност
и глупост. Исто тако ни реаговање на идолуме није доказ рационалног размишљања. Људи
реагују на „идеје“ – то јест, на вербалне обрасце – као што реагују на надражај светлости или
топлоту, просто зато што су људска бића, а не зато што су fiлозоfi; на идолуме реагују из истог
разлога, а не зато што су свеци. Наши митови могу, али не морају бити последица рационалног
размишљања; али одговор на те митове није можда ни у десет од сто случајева последица
свесног резоновања, од почетка до краја.

На своје идолуме треба да гледамо као на дифузна окружења или амбијенте, различитог
„хемијског састава“ и дејства на сваког појединца. Неки од тих идолума су тако униформно
  обузимали умове људи у одређеним епохама да су били део окружења исто колико и намештај
  у окружењу тек рођене бебе. Социолози који следе Емила Диркема назвали су одређени
  део таквих идолума колективним представама; али верујем да греше када те „представе“
  ограничавају на дивљаке или необразоване групе, зато што су оне саставни део пртљага
  сваке цивилизоване особе. Упоредо с Причом о човечанству и с Причом о Утопијама, коју
  сам управо изнео, било би забавно написати Причу о човековим митовима. Али, такав рад би
  захтевао образовање и марљивост једног Лајбница, тако да ћу овде само нанизати главне
  друштвене митове који су утицали на модерну западну Европу и Америку, да бих те идолуме
  упоредио са утопијама из прошлости и данашњим делимичним решењима и тако указао на
  значај свега тога за свако будуће истраживање у које бисмо се могли упустити.

 У избору тих идолума – летњиковца, Коуктауна и Мегалополиса – морао сам да одмеравам
њихову снагу и испробавам њихов квалитет превасходно према њиховом реалном
  учинку у свакодневном животу, зато што их је мало теже разлучити од разних институција, старих
  и нових, с којима су измешани. Ипак, и поред тог белега актуелности, ти идолуми су једва нешто
  кредибилнији од Платонове Републике, тако да ћемо се лакше снаћи ако схватимо да се и даље
  налазимо у провинцији утопије и да се можемо ослонити на све утопијске привилегије.


 2.

   Да бисмо схватили утопију летњиковца, морамо се вратити неколико векова уназад.
   Свако ко је обилазио европске замкове саграђене пре XIV века могао је да примети да
су настали из потребе за комфором исто колико и неки модерни ратни брод. То су, у основи, били
гарнизони наоружаних људи, чије су главне преокупације биле пљачка, насиље и убијање; сваки
детаљ њиховог окружења одражавао је потребе таквог начина живота. Замкови су се уздизали
на литицама или стрмим падинама; њихове зидине и потпорни стубови били су направљени од
великих и грубих камених блокова; њихове стамбене просторије подсећале су на касарне
по скоро потпуном недостатку онога што данас ценимо као елементарну пристојност и
приватност, осим можда у случају господара и његове даме; а живот тих феудалних банди
неминовно је био сиров и ограничен.
   Све до XIV века, мали утврђени град – или неутврђени, који се налазио под заштитом
гарнизона на брду – био је једина друштвена јединица која је парирала још ограниченијем
хоризонту села или територијалним претензијама католичке цркве на овај и онај свет. Снови о
џиновским метрополама, непрегледним војскама и храни која стиже из свих делова света у
то време су морали бити необузданији од свега што је Мор приказао у својој Утопији.
   Изгледа да се у XIV веку у Енглеској, као и у другим деловима Европе, пре или касније
десила иста ствар, која је нарушила начин живота заснован на пољопривреди и малим занатима:
феудална власт племства била је сконцентрисана у рукама врховног господара, краља; а
краљ, његов архив и двор сместили су се у националној престоници, уместо да иду од места
до места, на свом немирном поседу. Територије феудалних господара нису више биле тако
неодређене; њихов посед се све више формирао унутар онога што називамо националним
границама; и уместо да остану у својим замковима, велики господари су се одрекли свог
сировог, варварског начина живота и кренули у град да се цивилизују. Временом је новац
заменио директан данак; уместо да добија жито, јаја и рад, господар је постао власник ренте
која се могла рачунати у пенијима и фунтама; а рента се у новим трговачким градовима
могла замењивати за робу коју је остатак света нудио на продају. Историја економије В. Џ.
Ешлија доноси фасцинантну слику те промене; опет, стари начин живота је с мноштвом важних
детаља назначен у књизи Џ. С. Флечера Хроника јоркширске парохије.
   Упоредо с том променом у физичком животу западне Европе, одигравала се одговарајућа
промена у домену културе. Копајући око рушевинама Рима и других градова, људи из
касног средњег века открили су остатке велике и раскошне цивилизације; проучавајући руко-
писе и штампане књиге које су ушле у општу циркулацију, нашли су се лицем у лице с чудним
схватањима живота, с префињеношћу, лагодношћу и чулном раскоши које мукотрпни живот у
војном логору или у замку никада није могао да пружи. Уследила је реакција против старог
начина живота, само мало слабија од гађења; и у тој реакцији, две велике институције су постале
демодиране. Људи су престали да зидају замкове да би се заштитили од физичке опасности; и
престали су да одлазе у манастире да би учврстили своје душе за живот после смрти. И духовни
и темпорални живот почели су да се померају ка новој институцији, летњиковцу. Идолум летњиковца
почео је да се згушњава и учвршћује; познати симбол те промене су и факултети у
Оксфорду, из времена ренесансе, који се архитектонски једва могу разликовати од палата
које је аристократија почела да гради у истом периоду; опет, наше банке и политичка здања и
данас, скоро универзално, носе печат римских и грчких рушевина које су људи откривали на
ободима средњовековних градова.


3.

   О летњиковцу не можемо знати ништа ако прво не схватимо његове физичке карактеристике. Има много описа које читалац може да консултује ако никада није живео у близини неког великог летњиковца; али можда је боље да уместо испитивања савремених летњиковаца кренемо од почетка и видимо како је био приказиван у свом пуном сјају у раној ренесанси – у окружењу које је Франсоа Рабле, у једном од свега неколико сасвим озбиљних делова његовог ремек дела Гаргантуа, сматрао знамењем доброг живота.
   Гаргантуа предлаже изградњу нове опатије, коју назива Телемска опатија. Она би у
сваком погледу требало да буде све оно што средњовековна опатија никада није била. За
почетак, за разлику од замка, опатија лежи на отвореном терену; за разлику од манастира,
нема зидине. Сваком станару је додељен пространи апартман, који се састоји од велике собе,
собе за одмор, лепог плакара, гардеробе и трпезарије; у самој кући налазе се и библиотеке
на свим језицима, али и светле и простране галерије слика. Поред тих одаја, ту су и игралиште,
двориште за јахање, театар или јавно позориште, као и нататоријум или место за пливање. Уз
реку, пошто се опатија налази на обалама Лоаре, пружа се Врт уживања, а између две од
шест кула хексагона, што је облик у којем је опатија изграђена, налазе се игралишта за тенис
и друге спортове. Да би слика о Телемској опатији била потпуна, томе треба додати и велики
воћњак, паркове препуне дивљачи, пољану за стреличарство, сале и одаје испуњене богатим
таписеријама, као и стазе и подове покривене зеленим теписима.
   Одоре станара су исто тако сјајне и раскошне. Да би ношње дама и господе била што
прикладније, „у Телемској шуми треба подићи низ кућа, уредних и чистих, у дужини од два и по
километра, у којима би живели златари, драгуљари, филиграни, ткачи, кројачи, мајстори за златни
вез, сомот, таписерије и тапацирање . . . “ Они би требало да буду „снабдевени свиме што им је
потребно за рад, преко лорда Носиклета, који ће им сваке године са Бисерних и Канибалских
острва доносити седам бродова пуних злата, сирове свиле, бисера и драгог камења“.
   Жене које би се примале у Телем морају бити поштене, добро грађене и пријатне нарави;
мушкарци морају бити срдачни и добро васпитани. Свако ступа у опатију слободно и исто тако
слободно може да је напусти; уместо да упражњавају сиромаштво, чедност и послушност,
житељи могу да ступају у брак, буду богати и живе слободно.

У Телему заиста влада потпуна слобода; то је иста она слобода којa се данас може уживати
у летњиковцу, под брижним оком дискретне домаћице; свако може да следи сопствену
слободну вољу и задовољства, да устаје из кревета кад хоће, да једе, пије и нешто ради кад
му је воља. Сва правила и строге обавезе тог реда, као што каже Рабле, своде се на један
једини члан: „Чини што ти је воља.“



4. (5).

   Када скренемо поглед с Раблеовог описа тог антиманастирског реда, откривамо да нам
је понудио изванредан приказ летњиковца или онога што би се, ако могу да будем толико
слободан, могло назвати културом летњиковца. Врло сличне обрисе налазимо и у уводу Бока-
човог Декамерона; најпотпунији и најдетаљнији опис летњиковца, Хемптон Курта, налазимо
у Поуповом Силовању Лока; веома живо га је дочарао и Мередит у потрету Егоисте; анализирао
га је и Х. Џ. Велс у немилосрдном опису павиљона Блејдсовер из књиге Тонго Бангеј, као и
Бернард Шо у Кући сломљених срца. Од В. Х. Малока и његовог прототипа културе летњиковца
из Нове Републике до Чехова, који је у Вишњику разоткрио његову испразност и јаловост,
летњиковац се појављује као једна од сталних књижевних тема.
   Према томе, ова ренесанса идолума летњиковца је веома снажна и потпуна; не знам ни
за један други образац који је тако успешно наметнуо своје стандарде и праксу највећем
делу европске цивилизације. Летњиковац је некада био аристократска институција, али сада је
ушао у скоро све слојеве друштва; иако веза на први поглед није очигледна, верујем да
његове темеље треба тражити у специfiчном току којим се одвијала индустријска револуција.
Потрошачки стандарди летњиковца делују појмљиво из угла нашег Аквизитерског Друштва.
   Можда најкраћи пут за сагледавање карактера институције летњиковца јесте тврдња да он
представља потпуну супротност свему што је Платон сматрао одликом добре заједнице.
   Летњиковац не мари за срећу целе заједнице, већ само за удобност власника. Претпос-
тавке тог делимичног доброг живота су политичка моћ и економско благостање; да би живот
цветао, оба та састојка морају се обезбедити у скоро неограниченим количинама. Главне
карактеристике овог друштва су поседовање и пасивно уживање.
   Према томе, поседовање летњиковца почива на привилегијама, а не на раду. Право на
земљу које је историјски, највећим делом, стечено на силу и превару представља економски
темељ летњиковца. Да би занатлије и радници који окружују летњиковац наставили да раде,
неопходно је онемогућити им приступ земљи, што се постиже законом по којем право
на коришћење земље увек припада власнику, а не раднику. Тај нагласак на пасивном
власништву указује на чињеницу да у случају летњиковца нема активног јединства између
људи и њиховог окружења. Активности које преостају у летњиковцу – на пример, разне игре
– почивају на имитирању игара које су некада биле од виталне користи или служиле као припрема
за неку виталну функцију, као што је дечија игра с лутком припрема за материнство. Идеал
летњиковца је потпуно несврховита егзистенција; или, у најбољем случају, егзистенција у
којој ће све функције које нормално припадају цивилизованом човеку обављати одговарајући
извршиоци. Пошто је тај идеал неостварив у стварном свету, јер се налази у потпуном раскораку
с човековим биолошким наслеђем, неопходно је да игре и спортови испуне иначе пожељну
празнину утопије летњиковца.
   Књижевност и лепе уметности у летњиковцу свакако цветају; али оне тамо цветају више
као предмети дивљења, а не као активни, креативни елементи живота заједнице; више цветају
на начин за који је Платон сматрао да лоше утиче на заједницу. У уметностима преовлађују
гурманизоване склоности духа – навика да се ствари примају и да се онда с њима поиграва;
уместо способности за заједничко уживање у креативној екстази, као главни вредносни канон
6.

   Одајмо признање ономе што у летњиковцу заиста вреди. Уживање је неопходни део
сваког креативног настојања, а својом пажњом за животна задовољстава, лагодност у
опхођењу, пријатне разговоре и надметање у довитљивости, као и својим осећајем за лепо,
летњиковац је, уз све своје мане, имао хуманизујући утицај. Све док летњиковац истрајава
у веровању да контемплација и потреба за уметношћу немају везе с било каквим комерци-
јалном интересом и све док инсистира да се све наше прагматичне активности морају остварити
у нечему што је вредно поседовања или стварања, летњиковац је, у суштини, у праву. Руски
режим није из снобизма почео да користи неке летњиковце као куће за одмор за сељаке и
раднике и онда инсистирао да нешто од те атмосфере замени сировост штала, гомила балеге
и њива. Раскин и Семјуел Батлер су вероватно били у праву када су тврдили да је савршени
господин fiнији производ од свршеног сељака или занатлије: он је преfiњенији производ зато што
је суштински живљи. Чак ни својим наглашавањем високих захтева летњиковац не чини ништа
лоше; он тиме скреће пажњу на чињеницу да располаже с више сталних стандарда – стандарда
заједничких и грчкој и кинеској уметности – него они који се задовољавају локалним мерили-
ма. Укратко, летњиковац наглашава она најбоља људска достигнућа, која су сума многих
делимичних усавршавања; тако је све оно што је у старим регионалним културама било грубо
и неадекватно било разоткривено и критиковано. Све те врлине признајем: оне се данас држе
исто тако добро као и некад.
   Фатална слабост културе летњиковца постаје још очигледнија захваљујући управо овом
признању. Летњиковац није увиђао да уживање почива на достигнућу и да се заправо не
може одвојити од њега. Летњиковац је покушао да достигнућу додели једно, а уживању
друго одељење; последица је била да занатлија који је изгубио способност за уживање у лепој
уметности више није у стању да је ствара. Утицај на изоловану рутину уживања такође је
био погубан; уживање је власницима летњиковца стизало сувише лако, на једно пуцкетање
прстима, а као људи од укуса више су ценили пуку новост од истинске вредности. Одатле
смењивање стилова, због којег је декорација летњиковца постала предмет подсмеха: у
једном периоду кинески стил, затим индијски, па персијски, са египатским, централноафричким и
ко зна још којим, који само смењују једни друге. Нема ничег на чему би се могло усталити,
јер нема ниједног задатка који треба обавити, ниједног проблема који треба решити; чим дође
до првог засићења неким стилом, брзо га смењује неки други.
   Било би немогуће израчунати до које је мере летњиковац деградирао наш укус, али скоро
да не сумњам у њега као извор те деградације. Опседнутост стилом, која је изопачила наше
уметности и спречила даљи развој модерног израза, дело је културе летњиковца. Добро се
сећам презира с којим ми је један произвођач намештаја из Чилтер Хилса причао о томе како
прави оригинални Шератон: његово познавање доброг дизајна намештаја било је подређено
стилском „знању“ неке друге особе; деградација његовог умећа учинила га је толико су-
морним да је деловао као неко ко је управо прочитао Теорију о доколичарској класи Торстајна
Веблена. Исто важи за све уметности. Посета идустријском одељењу Музеја Метрополитен
у Њујорку показаће колико је ограничен тај укус за новитете; док су Шератон и Чипендејл
некада трагали за „класичним мотивима“, данашњи дизајнери трагају за мотивима Шератона и
Чипендејла. Толико о томе шта бива са уметношћу када се уживање и напор раздвоје.

7.

   Индустријско наслеђе ренесансног идеала било је од кључног значаја.
   У индустрији средњег века нагласак је био на производњи опипљивих добара; занатске
гилде су постављале високе стандарде у дизајну и изради; а циљ радника, у већини делатности,
био је да живи од свог рада, а не да само заради довољно новца који би се ослободио нужности
рада. То је, наравно, веома широка генерализација, што надам се не треба наглашавати, јер
постоји обиље доказа о постојању чисто новчаног интереса чак и у најбољим условима; али,
може се прилично поуздано рећи да је доминантни идеал тог старијег индустријског поретка пре
био индустријски него трговачки. У трговачким подухватима које је летњиковац промовисао
у време својих Дрејкова и Рајлија – подухватима неопходним да би се допремило „благо с
Бисерних и Канибалских острва“ – нагласак се померио са умећа на продају и куповину; а
појмови као што су рад и коцкање ради стицања разноврсних добара заменили су тај ранији
идеал, који је Хенри Адамс с толико наклоности описао у својој студији Мон-Сен-Мишел и Шартр.
Тако је добар живот, како сам га до сада називао, постао Живот Добара: могао се купити.
Ако цела заједница више није могла да понуди услове за такав живот, оно што се хтело могло
се узети из те велике продавнице или се могло покушати да се за себе или породицу монополизује
све оно што је иначе неопходно за добар живот у заједници.
   Које су главне економске последице тог идеала? Мислим да су то прекомерна потражња
за производима и изазивање огромног, расипничког дуплирања апарата за потрошњу. Ако је
једина граница потрошње дубина новчаника; ако се срећа стиче гомилањем комфора и луксуза;
ако се човек с једном кућом сматра срећним, а онај с пет кућа пет пута срећнијим; ако
нема другог животног мерила осим незаситости коју је наметнуо летњиковац – онда заиста
нема граница игри стицања и потрошње, при чему наши животи постају само мрски посао за
кочијаше, куваре и коњушаре. Наш летњиковац неће бити само кућа, него и капела, уметничка
галерија, театар и гимназија, као што је замишљао Франсоа Рабле. Пошто се заједнички посед
осипа, приватно власништво појединаца се умножава; на крају, нема друге заједнице осим
мноштва анархичних индивидуалаца, од којих сваки чини све што је у његовој моћи да би
стекао властити летњиковац, иако укупни резултат његових напора – што је суморна трагедија
и последње што се може рећи против свега тога – није ништа бољи од шест неадекватних соба
у некој недођији, у предграђу Филадефије.
   Летњиковац је био главни образац за трансформацију средњовековног у модерни поредак.
Није пресудно да ли је летњиковац био неко имање на Лонг Ајленду или колиба у Монклеру;
да ли је кућа у Голден Грину или породично имање у Девонширу: то је, у суштини, само питање
размера, док је темељна идентичност довољно јасна. Идолум летњиковца преовлађује чак и
када се заузме неки простор усред метрополе. Више него икад, летњиковац данас покушава
да обиљем физичких добара надокнади оно што је изгубљено разводом са сопственом за-
једницом; више него икад, он покушава да у границама предграђа оствари самодовољност.
Аутомобил, фонограф и радиотелефонија служе само увећавању те самодовољности; мислим да
не морам надугачко објашњавати како су ти инструменти продубили елементе посесивности
и пасивног, некреативног, механичког уживања.
   Страствена потражња летњиковца за физичким добрима водила је ка настанку још једне
институције, Коуктауна; сада треба да размотримо тај идолум, којим је индустријско доба
допринело култури летњиковца.

8.

    Главна разлика између индивидуалистичких утопија XIX века и „колективне представе“ Ко-
уктауна је то што су прве тежиле поправци одређених аспеката у којима су Манчестер, Њујорк,
Питсбург и Елберфелд-Бармен изневерили идеал. У тој поправци, Белами и Херцка су били спремни
да измене конвенционалне аранжмане власништва, располагања земљом и акумулације
капитала. Исход је, у крајњој линији, био исти, а разлике, самим тим, више привидне него стварне.
    Ако је најилустративнији пример летњиковца Опатија из Телема, онда се Коуктаун мо-
же најбоље сагледати у бруталном приказу индустријализма из Дикенсовог романа Тешка
времена.
    Коуктаун, како га види Дикенс, представља саму есенцију индустријског доба. То је
можда један од свега неколико идолума модерног света који нема паралелу у било којој
ранијој цивилизацији коју смо до сада могли да истражујемо. Да бисмо разумели шта је Коук-
таун донео свету, морамо имати у виду да се пре појаве Коуктауна центар сваког важног
европског града састојао од пијаце, у сенци катедрале, трговинског суда и здања гилде; често
је ту био и универзитет. То је била типична формација. Остале градске четврти биле су подређене
тим централним институцијама, док је рад унутар градских зидина, у мањој или већој мери,
био ствар локалне заједнице.
    С друге стране, Коуктаун је био плод другачијих услова и потреба. Центар активности
Коуктауна била је фабрика, која се прво налазила на отвореном, близу неке реке, да би се
онда, са угљем и парним машинама, померила ближе угљенокопима. Фабрика је постала нова
друштвена јединица; тачније, постала је једина друштвена јединица; како је то оштро изразио
Дикенс, „тамница је изгледала као градска већница, а градска већница као болница“ – да би
све опет изгледало као фабрика, суморно здање од чађаве цигле, која је некада била црвена
или жута. Једина сврха фабрике била је производња добара за продају; свака друга институција
у Коуктауну била је подстицана само уколико није озбиљно ометала тај циљ.
    Како стоји ствар са спољашњим,физичким аспектом Коуктауна? За почетак, град је
осмислио инжењер; испланиран је с математичком прецизношћу и с потпуним занемаривањем финеса. Ако су тамо где је требало подићи Коуктаун стајала брда, брда су поравнана; ако
је тамо била мочвара, затрпана је; ако је било језеро, исушено је. Образац у који се све
активности Коуктауна морају уклопити најсличнији је решетки; нема одступања и поштеде у
реализацији тог плана; улица неће скренути ни за длаку да би се сачувао простор за дрвеће или за
неки леп видиковац. Када је реч о транспорту и саобраћају, сврха Коуктауна је да се „негде
стигне“; он умишља да ће то убрзати ако сви путеви иду право и секу се под правим углом,
упркос ономе што говори пример скоро сваког старијег града, да је радијални систем интерне
комуникације много економичнији од оног прављеног по моделу решетке. Последица тога
је да ниједна авенија у Коуктауну нема последњу станицу; оне почињу на табли за цртање
и завршавају се у бескрају. Немогуће је прићи с чела затворима, болницама и санаторијумима,
којима се Коуктаун толико дичи; све је подешено тако да се може само пролазити поред њих.
Толико о физичком изгледу индустријског града; оно што остаје, заклања дим.
    Фабрика је центар друштвеног живота Коуктауна; највећи део становништва ту проводи
своје дане. У свом најчистијем издању, а то значи, у првој половини XIX века, али и у многим
индустријским центрима данас, фабрика је једина институција која пружа нешто налик друштве-
ном животу, упркос томе што стални напор, који прати њену рутину, своди драж друштвених
односа на такав минимум да су пијанство и копулација једине забаве у којима њени ста-
нари могу пронаћи предах од своје племените обавезе снабдевања остатка света разним
потрепштинама, комфором, луксузом и тричаријама.

Идолум Коуктауна је у последње две деценије почео да се донекле дезинтегрише под
утицајем градова-башти; ипак, свестан сам да овде донекле браним изгубљену ствар и пора-
жени идеализам; али ту су и даље хектари и хектари радничких насеља, попут оних у Батерсију
или Филадефији, као и старе железничке станице и здања попут Механичких Холова Питсбурга
и Бостона, који јасно показују шта је Коуктаун, тај Франкештајн летњиковца, значио док
његов господар није почео да га се одриче.
    Коуктаун је посвећен производњи материјалних добара; и нема тог добра у Коуктауну
које не извире из те сврхе. Једино уживање у којем заточеници праксе Коуктауна могу да
учествују су механичка достигнућа, то јест, активности које следе индустријске и комерцијалне
смернице; а једина последица тог напора је – још више напора. То значи да су сви стандарди
Коуктауна строго квантитативни; колико машина, колико тона тричарија, колико километара
цеви, колико долара проfiта. Шансе за самопотврђивање и конструктивно деловање у таквој
заједници практично су неограничене; не могу да се суочим с механичком моћи неке
велике штампарије а да не помислим колико су те могућности фасцинантне и колико дубоко
задовољавају одређене елементе наше природе. Ипак, лоша ствар с Коуктауном је што су
те могућности уједно и једине; а послови чији су стандарди нужно квалитативни, као што су
послови професора, уметника и научника, у тој заједници су свесно замрзнути или прикопчани
за машину; на пример, уметник који је принуђен да пева славопојке боговима Коуктауна
или да слика портрет његовог врхунског естетског достигнућа, Самоствореног Човека.
    У свом чистом издању, Коуктаун није комплетна заједница. Зато је за његов идолум
природно да обезбеђује одређене додатке. Пре свега, активности у Коуктауну, корисне
или бескорисне, задовољавају само неке елементе људског склопа; и мада је обавезно
образовање у великој мери дисциплиновало млађе генерације у односу на машину, да би им
показало како никакво понашање не сме нарушити њену непрекидну активност – наиме, рад
је у Коуктауну, као што је Семјуел Батлер тачно предвидео у Еревону, само прост додатак
машине – вулкански инстинкти радника ту и тамо ће избијати кроз стврднуту кору навика
створених у школи и фабрици, док ће арканска енергија становништва потећи или ка летњиковцу
или ка неком другом симулакруму цивилног живота, као што је Бродвеј.
    Коуктаун током радне недеље, летњиковац викендом – то је компромис који се толерише
на практичном плану, иако летњиковци радничке класе могу бити само умањени продужеци
неког урбане сиромашне четврти надомак мора или у планини. Ипак, треба уочити да у идеални-
јим аспектима тог поретка постоји и стална популација летњиковца, односно Коуктауна. У
Временској машини Велс је дао приказ Коуктауна који је можда сувише раскошан у неким
детаљима – слику срећне и безбрижне популације летњиковца, која живи на површини земље,
усред свих благодети веселог викенда, али и фабричке популације, Морлока, који живе у утроби
земље и обављају све неопходне индустријске послове. Ипак, Велсов приказ је претеран,
тако да се овде морамо задовољити простим и директним описом који би одобрила и господа
Баундерби и Гредгринд.
    У поретку Коуктауна, све што не доприноси fiзичким животним потребама назива се
комфором; а све што не доприноси ни комфору, нити основним потребама назива се луксузом.
Та три нивоа добра одговарају трима класама становништва: основне потребе су намењене
нижој класи мануелних радника, као и неким њеним придодатим члановима, као што су
чиновници, учитељи и нижи функционери; комфор је намењен имућнијој класи, то јест малој групи
трговаца, банкара и индустријалаца; луксуз је привилегија аристократије, ако таква наследна
група постоји или ако је у стању да се као таква постави изнад претходне две. Највећи
луксузи су, наравно, уметност и књижевност, као и свако друго трајно занимање за људски
живот.

Треба приметити какво побољшање доносе те три класе из Коуктауна у односу на три класе
из Платонове Републике. Пракса ограничавања зараде радничке класе на маргину преживља-
вања је необично ефикасан начин да та класа остане запослена у производњи – све док се не
појави вишак који неке може избацити из посла. То је гарант ефикасности и продуктивности који
Платон, увек тако тврд у тим стварима, није обезбедио. Слично томе, очигледно је да је гра-
ђанин из средње класе – који не оскудева у јелу и пићу, чији живот штити полиција, чији посед штити осигуравајућа агенција, чију духовну срећу штити црква, чију саосећајност штити добротворно
друштво, чију интелигенцију штите новине, а економске привилегије држава – много срећнији
и задовољнији појединац него они Платонови ратници, чији је живот био стални напор у правцу
очувања оштрине тела и духа. Када је реч о чуварима државе, јасно је да Платон њиховом
послу није наменио ништа од дражи које би привукле нормалног, комерцијално оријентисаног
човека: свако ко вреди више од сто хиљада долара годишње добро би размислио пре него што
прихвати руководећу улогу у Платоновој осиромашеној заједници, док би у Коуктауну та
проста способност да прави новац била прихваћена као довољан доказ његовог образо-
вања, интелигенције и мудрости у сваком сектору живота. Поврх свега реченог и учињеног,
Коуктаун приређује уметницима добродошлицу која би постидела Платона: Коуктаун може
да приушти себи тај луксуз јер, поштено говорећи, ретка слика може вредети исто колико и ретка
поштанска марка; према томе, реч о је о сасвим прикладном додатку миљеу Коуктауна.
   Када је реч о уметности, Коуктаун заправо треба да одговори на само једно питање:
каква корист од ње? Ако се одговор може изразити у новцу, онда на ту уметност треба
гледати као и друга корисна средства, која штеде рад, повећавају брзину или производни учинак.


9.

    Ту је још један аспект економије Коуктауна на који треба рачунати; један монументални
инструмент, без којег би се точкови Коуктауна заглавили, а сам град издахнуо.
   Мислим на гомиле смећа.
   Сврха производње у Коуктауну је, природно, још већа производња; машинерија Коуктауна
се може одржати у сталном погону само ако су ствари које се производе довољно лоше да се
брзо распадају или ако се мода мења довољно често. Буку и бес коуктауновске производње
могу уравнотежити само бука и бес потрошње – умереност би била фатална. Последица тога је
да у Коуктауну ништа није довршено или трајно или на свом месту: та својства су друго име
за смрт. Коуктаун производи кинески порцелан да би се полупао, одећу да би се поцепала,
куће да би се рушиле; ако и преостане нешто из старих времена што делује солидније, то се или
чува у музејима или исмева као знамење непрогресивног доба или уништава као штетно.
(Идолум Коуктауна је толико моћан да се у рукама модерних варвара здање за здањем
свакодневно претвара у рушевине: виђао сам дивне, мале колибе из XV века, напола дрвене,
чија су прочеља, у име прогреса, упропашћена малтером из XIX века.)
   Статус сваке породице из Коуктауна може се проценити на основу величине њене гомиле
смећа. У ствари, „згрнути нешто“ на тржишту Коуктауна, у крајњој линији, значи направити
другу гомилу – прашине, крша и смећа – на ободу града, где се фабричка зона разлива ка
отвореном простору. Зато потрошња у Коуктауну није само нужност: то је друштвена оба-
веза, начин да се „точкови цивилизације и даље окрећу“. Понекад се чини да би та утопија могла
поразити себе ако настави да производи добра у таквом темпу да гомиле смећа превазиђу
потражњу тржишта; то свакако нарушава савршенство друштвене организације Коуктауна; али
то се спречава периодима рата, када је тржиште практично неисцрпно, а Коуктаун просперира
до тачке у којој чак и радничка класа почиње да стиче право на комфор а да се претходно
није довољно извештила у пружању свог доприноса великој гомили смећа – што је озбиљан
пропуст, јер би збуњена радничка класа Коуктауна могла помислити да скрати своје радне
дане и ужива у доколици без потребног потрошачког напора.
    То је, дакле, идолум Коуктауна. Ту су још неке црте које треба уочити. Прва је да у Коук-
тауну, када се уклоне све његове претенциозности и идиотизми, постоји одређена стабилна
реалност. Окружење које је искључиво посвећено производњи материјалних добара очигледно
не приличи доброј заједници, јер је живот нешто више од проналажења нечега за јело или за обући:
то је интеракција с целим светом пејзажа, живих бића и идеја, у поређењу с којом је Коуктаун
само плик на земљиној површини. Ипак, када је реч о пословима као што су изливања челика,
изградње путева или неке кључне индустријске операције, циљеви Коуктауна су, до одређене
тачке, релевантни: с њима смо се већ срели у Андреином Кристијанополису. Нема сврхе
одбацивати добро које лежи у индустријализму зато што он не обухвата добро које лежи изван
њега.
    Према томе, до одређене тачке, употреба механичке уместо људске снаге је нешто
добро; исто важи и за масивну производњу, поделу рада и операција, брзи транспорт, прецизну
инжењерску методологију и друге црте модерног индустријског света. Чак би се могло рећи
и нешто у прилог еfiкасности, насупрот „радити нешто мање или више“. Коуктаун је направио
ужасну грешку када је поверовао да су све те ствари саме по себи добре. На пример, нове
фабрике привлаче већи број људи у град: Коуктаун није предвидео да, као што је указао Платон,
када пређе одређену црту, град, као друштвена јединица, престаје да постоји. Веће и боље,
то је Коуктаунов мото; он је одлучно одбијао чињеницу да та два атрибута нису нужно
повезана. Цео случај за и против Коуктауна почива на уважавању фразе, „до одређене
тачке“. До одређене тачке индустријализам је добар, посебно у својој модерној, неотех-
ничкој, електричној фази: с друге стране, Коуктаун верује да је корист од индустријализма
неограничена.
    До одређене тачке – али, до које тачке? Одговор гласи, до тачке у којој култивација
људског живота у заједницу људских бића постаје тешка или немогућа.
    Људи су окупљају, каже Аристотел, да би живели; остају заједно да би живели добро. Тај циљ,
добар живот, једини је критеријум уравнотежености који вреди применити на Коуктаун; можда
је баш зато што смо то мерило тако мало примењивали идолум Коуктауна имао тако разорне
последице. „Инвентивност и организација“, као што је Џорџ Сантајана изванредно указао,
„који су требало да увећају слободно време тако што би најосновније животне потрепштине
производили са што мање рада, само су увећали популацију, деградирали рад и распршили луксуз.“
Вилијам Морис је схватио да би човек будућности могао одбацити многе компликоване
машине, јер би могао живети много срећније, заправо радити много пријатније без њих. Пи-
тање је да ли би се највећи део модерне организације и механизације могао одбацити: али
та могућност је макар појмљива, када једном схватимо какве су биле праве последице
индустријализма по живот и срећу људи укључених у организацију усмерену на профит, који се
гомила на папиру и на крају остварује као све већа гомила смећа.

10.

   Како летњиковцу успева да Коуктаун ради за њега? Идолум летњиковца, развијен током
ренесансе, и идолум Коуктауна, настао почетком XIX века, очигледно су два различита света;
да би се сваки од њих могао остварити у свакодневном животу, потребно је направити неко
везивно ткиво, које ће их држати заједно. То ткиво је друштвени мит или колективна утопија
националне државе.
   Донекле има смисла гледати на националну државу као на чињеницу; али славни филозоф
националне државе, Мацини, схватио је да се она мора стално потврђивати; према томе,
она не почива на плану који се правио за неку територију, здање или град. Тачније, управо
захваљујући сталном пројектовању те утопије у последњих три или четири века, национална
држава је постала нешто веродостојно; наиме, и поред свих прецизних описа којима су политички
историчари китили националну државу, њено порекло, институције и народ, причу о њој добрим
делом читамо као ону лепу Андерсенову причу о краљу који је го шетао улицама зато што
су га два покварена кројача убедила да су му сашила предивну одору.
   Биће од помоћи ако уважимо то лепо ткање националне државе и за тренутак осмотримо
стварни свет, какав познају географи и антрополози. Физичке чињенице се ту потискују на
начин којем утопија национализма може само да аплаудира.

11.

    Земља коју геогрфи проучавају подељена је на пет великих копнених маса. Та копна
су опет подељена на велики број природних региона, од којих се сваки, унутар својих грубих
и приближних граница, одликује посебно врстом тла, климом, вегетацијом и, на основу тога,
одређеним примитивним активностима које су становници тих региона првобитно упражњавали,
а онда, с напредовањем трговине и проналазаштва, развијали. Између тих природних региона
понекад постоје границе, као што је масив Пиринеја, који раздваја „Француску“ од „Шпаније“;
али те баријере никада нису спречавале кретање становништва из једне у другу област. Да би
стекао тачнију слику о регионалним груписањима у одређеним областима, читалац може прове-
рити књигу професора Флера Људска географија у западној Европи (Fleure, Human Geography
in Western Europe, London, Williamson and Norgate)
    Ти природни региони чине основу оних људских, то јест, неполитичких груписања популације
на основу климатских услова, вегетације, фауне, индустријске и историјске традиције. У сваком
од тих региона видимо да се популација не састоји од мноштва атомизираних појединаца:
напротив, када неки географ смешта куће и здања на топографску карту, он открива да се
људи и куће збијају у групе мање или више ограниченог обима, зване градови, вароши, села и
засеоци. Велики део интеракција се нормално одвија између тих групација. У средњем веку,
пре настанка утопије националне државе, ходочасници, путујући учењаци, луталице и забављачи
могли су се срести на свим главним цестама Европе. С раздвајањем на националне државе,
као што указује немачки економиста Бухер, становништво се све више устаљује на једном
месту; уместо људи, све више почиње да се транспортује роба. Веома је важно схватити, све
док нам географ у том може помоћи, да је ова или она врста трговине или комуникације
између локалних група у Европи била саставни део западноевропске цивилизације још од
неолита, можда и раније; та комуникација се стално одвија између појединаца и корпоративних
група из различитих места, тако да се, с географског становишта, може лакше остварити између
Довера и Калеа него између Калеа и Париза.
    Занимљиво је да утопија националне државе има само најузгреднији однос према географ-
ским чињеницама. Кад год је то у интересу чувара државе, те чињенице се игноришу и уместо
њих наглашавају вештачки односи. Људске заједнице које признаје неки регионални социолог
не одговарају увек онима које државник жели да припоји као „националну територију“; када
дође до тог конflикта, пре побеђује идеја него стварност, често уз помоћ голе силе.
    У утопији националне државе нема природних региона; а једнако природно груписање
људи по градовима, варошима и селима, који је Аристотел сматрао за можда главну разлику
између људи и осталих животиња, толерише се само у оквиру fiкције у којој држава тим групама
преноси део свог свеприсутног ауторитета, или „суверенитета“, како се то још зове, на основу
чега им допушта да упражњавају корпоративни облик живота. Нажалост по тај лепи мит, који
су мукотрпно градиле генерације правника и државника, градови су постојали много пре
држава – Рим на Тибру је постојао много пре настанка Римског царства – а великодушно
допуштење државе је само аљкави печат на свршеном чину.
    Уместо да призна природне регионе и природне људске групације, утопија националне
државе успоставља, дуж линија које је поставио геометар, одређену област коју назива наци-
оналном територијом, а све становнике на тој територији проглашава припадницима јединствене,
недељиве групе, нације, која себе проглашава старијом по праву и супериорнијом у односу
на све остале групе. Али, то је само социјална формација коју национална утопија званично
признаје. За оно што се сматра заједничким свим становницима те територије стално се го-
вори да је важније од било чега другог што може повезивати људе у одређеним цивилним или
производним групацијама.
    Погледајмо сада тај свет националних утопија. Контраст између мапе политичара и географа
неће нас толико зачудити јер смо се на тај призор већ навикли и научили, у ова модерна
времена, да на њега гледамо као на нешто неминовно. Уместо природног груписања
копнених маса и региона, наилазимо на мноштво крајње произвољних линија: границе, као
што је она која раздваја Канаду од Сједињених Држава или Белгију од Холандије, густе су
као и природна морска граница која окружује Енглеску. Понекад су те националне територије
велике, а понекад сасвим мале; али величина тих царстава, попут оног француског, енглеског
или Сједињених Држава, не извире из суштинског јединства интереса складних заједница унутар
њих, већ из чињенице да их је насилно ујединила политичка власт. Другим речима, националне
линије постоје све док се становници понашају у складу с тим оквирима; ако плаћају порез
за одржавање царинарница, имиграционих канцеларија, пограничних патрола и образовног
система; ако су спремни да, у крајњој нужди, положе животе да би спречили друге групе да
самовољно пређу те замишљене линије.
    Главна брига националне утопије је одржавање централне власти, пошто је она једини гарант
територије и привилегија. Главна брига власти је да територија остане целовита и да прошири своје
границе, када је то могуће, тако да и пореска зона буде што већа. Сталним наглашавањем
значаја ових питања и указивањем на опасност од ривалских националних утопија, држава
гради мост између летњиковца и Коуктауна и убеђује раднике из Коуктауна да они имају
више тога заједничког са класом која их израбљује него с другим групама у некој мањој
заједници. То измирење Коуктауна и летњиковца не делује нимало чудесно, чак ни идеално;
можда би зато требало пажљивије истражити апарат помоћу којег се то измирење остварује.


12.

   Главни инструмент националне државе је мегалополис, њен највећи град, место у којем
настаје идолум националне утопије и у којем се она непрекидно регеренише.
   Да бисмо схватили суштински значај мегалополиса, морамо затворити очи за опипљиву
земљу, с њеним тепихом од вегетације и кровом од облака и замислити шта се може направити
од људског пејзажа када би се у потпуности могао фабриковати на папиру; наиме, крајња
сврха мегалополиса је управљање целокупним људским животом и односима кроз медиј
папира.
   Млади грађанин мегалополиса најраније године проводи у стицању знања о алатима за
употребу папира. Називи тих алата су писање, читање и аритметика; некада давно то су били
главни елементи образовања сваког житеља мегалополиса. Ипак, тај огољени програм је,
на папиру, изазивао доста незадовољства, тако да су прилично рано у историји мегалополиса
у тај програм, опет на папиру, почели да се убацују предмети као што су књижевност,
наука, гимнастика и мануелне вештине. Заиста је могуће да неки ученик из мегалополиса
зна атомску формулу глине а да никада није видео сирову земљу, или да барата комадом
боровине у некој радионици а да никада није ходао боровом шумом, или да пролази кроз
ремек-дела поетске књижевности а да никада није доживео осећање које би га могло приближити
нечему другачијем од најпопуларнијих велеградских часописа, као што су „Прљаве приче“;
али све док су часови које је похађао евидентирани на папиру и све док на испитним папирима
може пружити задовољавајући доказ свог образовања, његова припрема за живот је скоро
комплетна; на крају добија папирну потврду у облику дипломе и укључује се у индустрију
Коуктауна или улази у неку од безбројних канцеларија мегалополиса.
   Крај тог периода папирнатог туторства је само увод у његов наставак у другом облику;
религиозна брига за папир је стална животна преокупација мегалополиса. Дневне новине,
досијеи, картотеке, све су то средства с којима сада може да остварује контакт са животом,
док су фантастични и илустровани часописи средства помоћу којих може побећи од њега. Кроз
светлуцаву форму папира, познату као целулоид, могуће је сасвим одувати са сцене људе
од крви и меса; тако се животна драма, како би то рекли мегалополисови писци прича, може
покренути на само корак од стварности. Уместо да путује, становник мегалополиса има свет
који му промиче пред очима, на папиру; уместо да крене светским цестама, авантуре му
долазе на ноге, опет на папиру; уместо да му обезбеди партнера, његова срећа може бити
одмах конзумирана – на папиру. У ствари, становник мегалополиса је толико навикнут да
сва своја осећања доживљава само на папиру да би га могла забавити и пројекција статичне
вазе с цвећем на fiлмском екрану; његово кокнијевско непознавање природе је тако
дубоко да би неки извођач из водвиља, који би хтео да га забави имитирањем гласова птица
и животиња, схватио како је уму тако темељно лишеном сваке личне представе довољно
показати само покретне слике петла, пса или мачке.
   Идеја о директној акцији, директним односима и директном удруживању потпуно је страна
мегалополису. Ако цела заједница или нека група унутар ње треба да предузме нешто,
неопходно је да тај предлог прође кроз Парламент мегалополиса, где безброј људи, од
којих ниједан није за њега истински заинтересован, износи о њему своје мишљење на папиру.
Ако треба остварити неки однос, он се углавном мора извести на папиру; а ако тај медиј
није непосредно доступан, користе се заменски инструменти, као што је телефон. Главни
облик удруживања у мегалополису су политичке партије; кроз њих житељ мегалополиса на
папиру изражава своје ставове о свему што би требало изменити у папирнатом уставу или како
промовисати благостање папирнате заједнице – иако је свестан да су обећања политичких
партија оно што житељи мегалополиса, у својим нешто циничнијим тренуцима, зову „коначним
папиром“, који никада неће ући у оптицај.
   По свом промету свакојаких добара које стижу из Коуктауна и баратању одређеним
врстама папира, као што су хипотеке и полисе осигурања, мегалополис обезбеђује снабдева-
ње стварним намирницама и стварним производима са села. Кроз неуморну производњу
мамаца, часописа, новина, популарних фраза и слика за општу употребу мегалополис постиже
да идолум националне државе остане жив у свести свих становника земље. На крају, помоћу
средстава као што су „национални образовни систем“ и „национално рекламирање“ сви житељи
националне утопије се убеђују да се добар живот, на папиру, живи само у главном граду; и да
се нешто приближно том животу може постићи само ако се једе храна, носи одећа, заузимају
ставови и троше робе које продаје мегалополис. Зато је главни циљ сваког града у националној
утопији да постане мегалополис; када се хвали, за себе каже да је други велеград. Када житељи
велеграда сањају о бољем свету, на папиру је то само усавршена верзија оне националне
утопије у коју је Едвард Белами био загледан у Погледу уназад.
   У садејству с машинским процесом Коуктауна, мегалополис подиже животни стандард
изражен у комерцијалним оквирима, на папиру, чак и када не нуди опипљиво задовољење у
добрима, услугама и побољшањима. Оно чиме се тај стандард највише размеће је његова
униформност, односно његова применљивост на сваку особу из заједнице, без обзира на
њену историју, околности, потребе и стварну корист. Зато та добра која мегалополис производи
у изобиљу највећим делом спадају у исто групу као и водоинсталатерске поправке и санитарна
средства: ако не увећавају радост живљења, онда свакако рутину мегалополиса чине мало
подношљивијом.
   Укупни учинак те стандардизације и униформности јесте да оно што је првобитно била фикција
временом постаје чињеница. Док су житељи националне утопије првобитно могли бити разнолики
као дрвеће у шуми, они сада, под утицајем образовања и пропаганде, постају слични као те-
леграфске бандере дуж пута. Није мала заслуга мегалополиса то што је пронашао прагматично
оправдање за националну утопију. Створио је, на папиру, ментално окружење неопходно
за глатко узајамно прилагођавање Коуктауна и летњиковца. Шта је у ствари мегалополис ако
не папирнато чистилиште, медиј кроз који пали синови Коуктауна, произвођачког пакла, могу
коначно стећи узвишено блаженство летњиковца, тог потрошачког раја ?

13.

    Требало би да је очигледно да сам у описивању националне утопије и мегалополиса покушао
да назначим оно што би Платон назвао чистом формом. Верујем да је исто тако јасно да је
та чиста форма идолум којем постојеће националне државе или метрополе одговарају само
приближно и само ако тај идолум није сувише удаљен од стварних мушкараца и жена, стварних
заједница и региона, стварних радних преокупација, који упркос доминацији тих идолума
настављају да постоје и заокупљају највећи део наше пажње. Формално образовање још увек
није сасвим потиснуло оно витално; лојалност према држави још увек није сасвим потиснула
дубље везе и осећања; понекад, ту и тамо, људи се и даље срећу лицем у лице, једу праву
храну, копају праву земљу, миришу право цвеће уместо мириса угљеног катрана који се шири
из папирнатих букета, и још увек се потпуно безглаво упуштају у љубавне афере. Тачно је да
те чињенице делују ометајуће: оне стално прете да подрију идолум који политичари, новинари
и академски мајстори удруженим снагама тако вредно граде; али, оне су ту – чак се и
најтврдоглавији идеалиста понекад мора сударити са светом чије постојање оспорава!
    Када бисмо ви и ја били савршени грађани мегалополиса,, никада не бисмо дозволили да
се нешто испречи између нас и наше лојалности према држави: када држава тражи да платимо
порез, никада не смемо с негодовањем помислити на све што морамо проћи да бисмо
га платили; када држава захтева да кренемо у рат, никакво позивање на породицу, посао
или морална уверења не може се испречити између нас и наше националне дужности. На исти
начин, никада не смемо јести неки другу храну осим оне која се рекламира на националном
нивоу, нити купити нешто директно од произвођача ако то можемо набавити од треће особе из
мегалополиса; никада нећемо читати литературу која није произведена у нашој земљи, пожелети
неку климу другачију од оне којом се дичи наша домовина, нити тражити у некој другој
културу, удаљеној у времену или простору, ствари које можда недостају у нашем окружењу.
Када би се та националистичка утопија могла остварити у потпуности, била би самодовољна;
не би тада било нигде на земљи, ни на небесима, нити у морима било чега што не би носило
аутентични жиг мегалополиса.


14.

  Моја слика националне утопије је можда сувише црна да би се јасно сагледала; сада је
морам мало посветлити, да би се неке ствари боље дефинисале. 
Као што у Коуктауну постоји тачка до које је ефикасност механичке производње добра
ствар, тако и у националној утопији постоји тачка до које је униформност пожељна. Изгледа да
је национална држава у неким деловима Европе делимично настала из осећања олакшања које
су људи из средњег века осетили путујући под заштитом краљевског закона дуж краљевских
друмова, а њихово откриће заједничких закона и обичаја, заједничких мера и мерила, у целини
гледано, било је напредак у односу на бесмислену неправилност која је и даље владала у
конкретном суседству. Када су, на пример, људи из Лондона и Единбурга схватили да имају
нешто заједничко, као грађани исте земље, и нагласили сличности које су их повезивале као
људе, уместо антагонизама који су их раздвајали као градове, то је био јасан тријумф доброг
живота. Ако је национална држава подигла трговинске границе према другим земљама, онда
је свакако срушила баријере које су дуго постојале чак и у најограниченијим областима и које
су још дуго опстајале у неким градовима Италије и Француске. Толико о добром.
   Али, униформност није добра сама по себи. Добра је само док промовише повезивање и
друштвене односе. У сламању мањих граница, држава је подигла још веће и створила наци-
оналну униформност у областима где је она била бесмислена. Поврх тога, национализам је
непријатељ културног јединства, јер продужава небитне сукобе у краљевству духа, где не би
требало да буде ни робова, нити слободњака, ни белих, нити црних, ни држављана, нити странаца.
У ствари, два велика културна оруђа средњег века – латински језик и Римска црква – била
су сломљена пропагирањем употребе националног језика, који се говорио у националној
престоници, као и националне цркве, подређене држави; ништа што је национализам од тада
урадио није надокнадило тај губитак. С једне стране, идолум националне државе био је сувише
ускогруд, јер је свет културе заједничко наслеђе људи, које се не може свести на сегмент
звани „национална култура“ или „национална наука“. С друге стране, тај идолум је био превелик,
јер у њему није било друге везе, осим оне на папиру, која је спајала људе из Бермондсија и
Бомбаја или Њујорка и Сан Франциска. Темпорална заједница, као што је то добро приметио
Огист Конт, јесте она локална, ограничена и разнолика; то је суштина њене природе и огра-
ничености. Духовна заједница је општа. Национална утопија је направила велику културну
грешку када је, ширећи се у облику империјализма, покушала да духовну заједницу ограничи,
а ону темпоралну учини универзалном; управо је то огрешење о добар живот све претензије
националне утопије учинило тако климавим и лажним.


15.

   Да су Коуктаун, летњиковац и национална утопија остали само на папиру, нема сумње
да би дали велики забавни и морални допринос нашој књижевности. Нажалост, ти друштвени митови
били су потентни; поставили су образац за наше животе; постали су извор многих великих невоља,
које као неки смрдљиви коров гуше добар живот заједнице. То није било зато што су ти митови
били слични утопијама које сам тако упорно критиковао; пре ће бити да је то због тога што
настављају да праве тако велику штету. Зато ми се учинило корисним да укажем како се оне
налазе на сличном нивоу реалности као и Република или Кристијанополис. Можда ћемо нашим
друштвеним институцијама прићи смелије када схватимо у којој смо их мери сами створили; и
како би без наше сталне „потребе за веровањем“оне ишчезле као дим на поветарцу.

---

---

---