ДАРОВИ

ПОЕЗИЈА

ИЗБОР

ПРЕВОДИ

ЛИНКОВИ

ПОСАДА ДЕЦА

ПОСАДА SF

ПРЕУЗМИ ИЛИ ЧИТАЈ

ЕСЕЈИ

НЕОРА

ПОСАДА АРХИВА

ПУТОПИСИ

      ТАТЕКИ НО КУРАИ НО КОТО
(Распоред противника када се сам бориш)

---

---

     

         Александар Зиновјев

   

Шта је човек

Имам једног познаника који оспорава сваку моју тврдњу - он је мој Антипод. Једаред сам се пред њим излануо о некаквом урођеном „светом” начелу у човеку. Он се осмехнуо и одвукао ме у зграду обласног суда, где су судили групи радника хемијског комбината. Ти радници су на дан добијања плате намамљивали своју сабраћу у свој погон, обећавајући им пиће, ту су их убијали, узимали им новац и бацали њихова тела у некакву течност где су се растварали без трага, у потпуности (све до дугмади, кључева и металних зуба). На тај начин су послали на други свет преко двадесет људи. Откривени су случајно. „Обрати пажњу - рекао је мој Антипод - нема у њих никаквог кајања, само жаљење што су долијали због неке ситнице. И где је то твоје „свето начело”? Ако ти ово није довољно, могу ти помоћи да се запослиш у хемијском комбинату, или, још боље, у „Атому” (тако код нас зову тајно атомско предузеће у једном од обласних рејона). Тамо ћеш видети такве ствари, да ће ти концлагери из Стаљинових времена изгледати као дечији вртићи. „Не треба - рекао сам.
    Верујем ти. Али ако у човеку нема ништа свето од природе, онда то треба унети споља. У томе се и састоји задатак Бога.”
    „Пробај - осмехнуо се Антипод. - Кад успеш да учиниш то макар са једним човеком, покажи ми га, и ја ћу ти дати моћ да унесеш светост у читаво човечанство.”

Добро и зло

Један стари алкос испричао ми је овакав случај. Стаљина су известили да је професор Н послао у „Комунист” чланак у коме оспорава неке Стаљинове тврдње о језику.
    Друг Н је упао у заблуду - рекао је Стаљин. - Он је заслужан човек и треба му другарски помоћи да је превазиђе.
    Конкретно како? - упитали су Стаљина.

    Стрељати гада - одговорио је он. Очи су му у том часу зрачиле доброту. Стаљин је добро разумео однос између добра и зла. Он је био готово Бог - био је Сатана. Зато је и говорио са нагласком.

 Совјетски грађанин радо наноси зло ближњем и чини подлости. Али он увек претходно себе убеди да на то има морално право. да су његови поступци већ на неки начин оправдани, да они, на крају крајева, уопште и нису зли, него добри. На пример, разговарао сам са десетинама људи који су извршили прељубу. Врло мали број њих је то учинио без психолошког и моралног самооправдања. По правилу су налазили разлоге својој прељуби у манама супружника, и своје понашање нису посматрали као прељубничко, већ као неки излаз из положаја у коме су се без своје кривице нашли, као тежњу да се превладају тешкоће и чак као жељу да помогну онима које су варали. И готово у свим таквим случајевима долазило је до аналогне реакције другог супружника, који је сад већ сматрао да има пуно морално право на то. Подлост за подлост, зло за зло. И тако се успоставља некаква животна равнотежа, називана добром. На сасвим аналогне случајеве наилазио сам у службеним односима међу људима, у стваралаштву, у друштвеном животу.

 Зло за зло - то је практичан принцип живота нашег друштва. Бог ту више ништа не може да учини.

 Шта ја радим, кад људи желе да чине зло? Али такви мени и не долазе. Ономе ко жели да чини зло савети нису потребни. Он и без савета одлично зна шта и како треба да ради. Осим тога, ја не учим ни добру ни злу. Ја учим томе, како бивствовати у оном пресеку живота, у коме се губи смисао појмова добра и зла. На пример, преко пута мене за сточићем у јефтином кафеу седи поштовани отац породице. За ресторан није имао новца. Једва је скупио неку кинту да ми плати ову консултацију. Син му управо завршава школу. Момак је способан, али далеко од тога да је геније. Нема никаквих посебних талената ни склоности. Добар комсомолац, али не и активиста. Нема ни енергије ни жеље за градњом каријере. Шта да се ради? Отац би, наравно, хтео да му се син добро снађе у животу. Да не буде обичан радник или ситни службеник. А притом не жели да му син буде лакеј, лупеж и томе слично. Шта да ради? Где је ту добро а где је зло? Сасвим свакидашњи проблем. А да и не говорим о таквим проблемима као што је скидање вишка килограма, набацивање мишића, очување полне моћи до дубоке старости. излечење од несанице, савладавање страха од смрти... Шта је ту зло а шта добро? Или, други случај. Најбољи ресторан у граду. На столу - најскупља вина и закуске. Два конобара поред стола спремна да испуне наше жеље. Мој саговорник је овог пута професионални разбојник - провалник, лопов и убица. Он ме не пита, како да убије не остављајући за собом никакве трагове, како да проваљује и краде, остајући неухватљив за правосуђе. За те ствари он је већ прворазредни стручњак, доктор, академик. Не, њему треба нешто друго. У последње време почели су му се јављати знаци страха, неодлучности, сумње и других непожељних у његовом послу стања. Како да их превлада или барем ослаби? И шта сад треба да учиним ја? Да одбијем да му дајем савете? Али то не би било у складу са мојим принципом - оно чему учим не зависи од тога кога то учим. Осим тога, овај човек је злочинац са правне тачке гледишта, а ја немам намеру да преузимам функције правосуђа. За мене је он једноставно човек коме је потребна моја помоћ. „Кад бисте Ви знали (он ми се обраћа са „Ви”, за разлику од већине поштених и пристојних људи) са каквим нитковима ја имам посла, сматрали бисте ме најплеменитијом особом у овом ужасном друштву.” Ако овај човек скине барем половину накита са оне дебеле која је тражила да је одигнем од пода не додирујући је рукама, да ли ће тиме учинити добро или зло? Тиме треба да се бави световни суд, а не божији.

У једној ствари могу да дам јемство -
Да ову чаму и сивило руско,
Руску до бола и муке простоту
Мењати нећу низашта на свету.

 Ја сам рођен управо за ову безизлазну руску чамотињу, за решавање нерешивих руских проблема. Не може се бити пророк У својој отаџбини, сматрао је Исус. Мој положај је супротан - није ми суђено да будем пророк ван своје отаџбине.

Чудо

Проповедао сам део свог учења који се тиче опијања у кафеу у улици Горког - неопростива грешка за овако искусног проповедника. Говорио сам о томе да моја религија не брани опијање, да ни сам Исус није имао ништа против да попије коју и да је повремено чак претварао воду у вино (што ја, нажалост, нисам способан да чиним). Наравно, све оно добро, што човек има захваљујући опијању, може имати и без њега. Али то треба научити. То је тешко. Много је лакше пити. Али увек треба бити доследан. Сваки начин живота је добар на свој начин, само ако је човек доследан. Ако си лопов - кради до краја, јер ако постанеш поштен, пропадаш као човек.

    Тако је! - повикали су моји слушаоци.
    Ако си женскарош - наставио сам - буди женскарош до гроба.
    Тако је! - још јаче се продераше слушаоци.
    Ако си пијаница - развијао сам своје учење - пиј до краја, до задње паре, пропиј све што имаш.
    Ура!!! - стадоше клицати моји слушаоци и ортаци у пићу.

Ово је превршило меру, па је по нас дошла милиција.
Обећали су нам по петнаест дана за хулиганство. Мене су затворили посебно, у најдубљем подруму, у собичак где нису затварали ни најгоре криминалце јер је тамо увек вода до колена. Закључали су ме са два огромна катанца.
    Е, сад, ако си Бог, да те видим да изађеш одавлен - рекао је милиционер који је закључавао моју ћелију. Он оде, а ја тек-тек гурнух врата и она се отворише са стране где су шарке. Како су се отворила - ни сам не знам. Изишао сам из ћелије, затворио за собом врата и упутио се у собу за дежурне, одакле се чуо грохотан смех. Можете замислити запрепашћење милиционера кад сам ушао. Укочили су се отворених устију. Ја тихо прођох кроз собу и изиђох на улицу. Нико није ни покушао да ме заустави.

Исусова „чуда” су само књижевна форма његовог учења (као и његове параболе). Сам Исус је био против разглашавања његове способности да чини чуда. Зашто? Па зато што је он, као и ја, имао виши циљ - да промени оријентацију друштвене свести и тим самим измени читав свет.

 У оној пијанци, кад нас је милиција покупила, частио сам гомилу тешких пијандура, не плативши ни копејке, а таква чуда није могао да чини ни Исус. Штавише, већ кад су нас хапсили, конобарица ми је донела кусур. Како чиним таква чуда - то је тајна. Али морам нагласити да ја ову своју способност не злоупотребљавам; моји, су циљеви много узвишенији. Прибегавам томе само онда кад нема никакве шансе да поштено зарадим за ручак, а у глави ми се мути од глади.

ЗАДОВОЉСТВА

Тежња ка задовољствима (наслади) је карактеристична болест нашег времена. Она је налик алкохолизму и наркоманији. Ако је човек стао на тај пут и прошао по њему макар малу етапу, готово да се више не може излечити. Уз то, у наше време та тежња поприма наказне, изопачене форме-људима се у смислу насладе намеће нешто што је супротно њиховој природи, то јест лажна наслада. То је моћно средство за манипулацију људима. Ако успеш да се одупреш тој епидемији, схватићеш да је права наслада у животу сама чињеница живота. А за то је потребна једноставност, јасност, умереност, душевно здравље – најобичније појаве живота које је данас тешко наћи.

За огроман део нашег становништва су убога стварност и дефицит свега што носи задовољство дати једном заувек. Треба мислити како се томе прилагодити, чиме то компензовати. Једини начин за то – ако се искључи борба за животна добра као циљ живота – јесте развити религиозни однос према стварности, развити духовни мир и културу духовног општења.

Тачно је то да човек тежи ка срећи. Али нема среће без способности за самоограничавање и без самоконтроле. Срећа је плата за самоограничавање, резултат самоконтроле. Ограничавајући и суздржавајући се у уобичајеној димензији живота, ти водиш своје “ЈА” у другу димензију, у којој се једино може осећати срећа. Без овога могућа је само краткотрајна илузија среће. Задовољство је резултат победе над околностима. А срећа је резултат победе над самим собом.

---