|
Николај
Берђајев
Судбина
човека у савременом свету
Аристократско
начело културе и судбина интелектуалног слоја.
Суд над хришћанством и трагање за новом
духовношћу
1.
Данас сви
говоре о кризи културе и страхују за њену
будућност. То је постало опште место. Криза
културе је социолошки повезана са чињеницом да
је у свакој високој култури присутан
аристократски квалитативни принцип, који се
подвргава највећој могућој опасности услед
процеса демократизације и изједначавања, услед
владавине маса. Живимо у периоду плебејске
побуне против сваког аристократског принципа у
култури. Нове ауторитарне државе дефинитивно
носе плебејски карактер у односу према култури
и означавају власт квантитета над квалитетом.
Античка грчко-римска култура била је
аристократска по своме принципу, била је
култура која је подржавала и штитила квалитет.
Аристократска је била и култура Ренесансе.
Култура се развијала захваљујући слободном
времену, захваљујући могућности да се испољи
стваралачко богатство, она је претпостављала
неједнакост. Култура никада није ни постојала
за човечанство у целини и никада није
представљала задовољавање масовних захтева и
потреба. Народност културе уопште није значила
сагласност са нивоом народних маса и
испуњавање њених налога. Народност је била
израз духа народа, геније је могао боље да га
изрази него маса. Али данас се од културе све
више тражи да буде народна у смислу
сагласности са захтевима и потребама народних
маса. То мења карактер културе и претвара је у
феномен другог реда, коме треба дати друго
име. Понекад тај феномен називају
цивилизацијом, али је та терминологија,
наравно, условна. Владавина маса и безличних
квантитета, која поприма форму буржоаских
демократија са увек скривеном и замаскираном
диктатуром новца, или пак форму ауторитарних
држава са отвореном диктатуром вођа, ставља
стваралачки културни слој, културну елиту, у
веома тежак положај. Та културна елита
преживљава смртну агонију, њен морални и
матерјални положај постаје све неподношљивији.
У либералној демократији она зависи од
капитала и од вулгарног укуса гомиле, у
ауторитарној или комунистичкој демократији она
зависи од диктатуре погледа на свет, од власти
која претендује да организује дух.
Живимо у
периоду <<социјалног налога>>.
Социјални налог маса одређује шта треба да
буде култура, шта треба да буде уметност,
књижевност, философија, наука чак и религија.
Али никакав социјални налог не може да буде
упућен највишој квалитативној култури,
духовној култури, истинској философији, правој
уметности. Социјални налог може да постоји
углавном за технику, за природну науку, за
економију; нема налога за оно што је повезано
са духом и духовношћу. Духовна енергија се
премешта и усмерава на ствари који уопште нису
духовног реда. Интелектуални културни слој
уопште није социјално заштићен, његово
постојање је лишено сваке матерјалне основе,
он виси у ваздуху и често осећа да је
непотребан. Он је приморан да се прилагођава
како дефинитивно не би пропао у бездан.
Положај иницијатора и твораца духовне културе
никада није био лак, он није био лак и
нормалан чак ни у периоду Ренесансе.
Они су
непрестано стварали а да нису знали за кога
стварају, али је њихово стваралаштво ипак било
релативно слободно. Писци, уметници, музичари,
научници, сви су они матерјално зависили
од мецена. Али, они су живели у сложеном,
диференцираном друштву а не унифицираном
друштву, нису били подвргнути диктатури над
духом и могли су да се сналазе.
Капитализам
XIX века, с његовим економизмом и скривеном
диктатуром, изопачио је и деформисао чистоту
културе, прилагодио ју је интересима буржоаске
класе. Формално, творцима културе је била
остављена пуна слобода, али матерјално су били
угњетавани, искусили су усамљеност,
неразумевање и одбаченост, оскудицу. И многи
међу творцима културе либералног,
буржоаског периода, чезнули су за
свенародном и <<органском>>
културом. Социјална усамљеност твораца културе
карактеристична је појава у буржоаском
периоду. Често су били поносни на ту
усамљености било им је драго када би остали у
њој. Та усамљеност је понекад била групна,
усамљеност елите. У средњовековљу, у Старој
Грчкој, култура је била религиозна,
свенародна, <<органска>>. Та
свенародност је била апсолутно другачија него
у нашем демократском веку зато што су масе
тада живеле у религиозно освештаном
хијерархијском организму. Тада није постојао
никакав јаз између твораца културе, између
интелектуалног слоја и свенародног живота. То
је била култура социјалног налога у
благородном смислу те речи, који је допуштао и
претпостављао аристократски, квалитативни
принцип културе. Али тој култури је био туђ
индивидуализам ренесансног и буржоаског
периода, то је била колективна култура.
Култура Старе Грчке је у много већем степену
била култура социјалног налога него што се
обично мисли, уметност уопште није била
<<чиста>>, она је играла социјалну
улогу. Грчка култура је била свенародна и
уједно – аристократска. За раније
<<органске>> периоде
карактеристичан је спој свенародности и
органичности у култури. У нашем периоду, који
је устремљен на колективизму, све се мења.
Масе се укључују у културу. То је нужно и
правично. Масе не могу остати у мраку. У
прошлости су масе биле укључене у културу кроз
религију. Култура народног слоја била је
готово у потпуности религиозна култура и кроз
њу се одвијало спајање народног слоја са
аристократским културним слојем. Само религија
поседује способност да изврши такво спајање.
Ту способност не поседују философија, наука,
просветитељство, уметност, литература. Високо
квалитативна култура, лишена религиозне
основе, нужно се одваја од свенародног живота,
и ствара се усамљена културна елита која осећа
да није потребна народу. Хуманистичка култура
никада није била народна, она је била
култура вишег интелектуалног слоја који је
лишен социјалне основе. Правда
демократизације, која огромне народне масе
укључује у културу, има као своје наличје
деградацију квалитативног нивоа културе.
Тај процес не означава само подизање културног
нивоа маса, буђење културних јпотреба у њима,
већ и то да масе почињу да владају над
ккултуром и да је прилагођавају своме нивоу. У
ширем смислу, кулдтура се прикрада социјалној
свакодневници живота маса. Култура елите
постаје све херметичнија, специфичнија,
суптилнија, у њој се запажају знаци смрти а
њени представници све више задобијају афинитет
према смрти. То и јесте декаденција у култури,
пресахњивање извора живота. Други део
културних радника жели да се спасе,
прилагођава се масама, њиховом укусу и
захтевима, покушава да испуни социјални налог.
Али само постојање културне елите, одвојене од
свенародног живота, постаје све непотребније и
ненормалније. Она нема будућности. Из ове
кризе квалитативне културе и ове тужне судбине
интелектуалног слоја не постоји, како изгледа,
излаз изван духовне револуције у свету, изван
религиозног препорода. Због узраста света није
могућ чисто културни препород, могућ је само
религиозни препород који једини има снаге да
одговори на питање о узајамном односу
аристократског и демократског, личног и
друштвеног начела у култури.
Руски
комунизам и немачки национал социјализам јесу
диктатуре погледа на свет, диктатуре над
духом. Зато и комунистичка и
национал-социјалистичка култура јесу културе
социјалног налога. То поприма наказне форме у
Русији и Немачкој. Културни делатници се
онемогућавају. Тако се остварују идеје
колективне, свенародне културе о којој су
маштали извесни творци културе крајем XIX и
почетком XX : у Немачкој Р.Вагнер, а код нас
В. Иванов и симболисти. Тако се превладава
индивидуализам у култури. Наступа крај
Ренесансе, о коме сам већ толико писао.
Постоји ли у томе некаква правда и да ли је
томе могуће предпоставити стари индивидуализам
и либерализам? Мислим да у томе и те
како постоји правда и да се томе не могу
супротставити стари индивидуализам и
либерализам који су се потпуно расплинули и
расточили. Исправно је оно разумевање
културног стваралаштва које ово третира као
служење надличном циљу. Егоизам интелектуалног
слоја нема оправдања. Идеја служења је готово
потпуно ишчезла у ренесансном и либералном
периоду. Али идеја надличног служења не само
што није супротна слободи духа, слободи
стваралаштва, напротив, она се може
реализовати једино кроз ту слободу.
Стваралачко служење је добровољно служење, оно
не може бити налик радној или војној обавези.
Диктатура над духом не само што стваралаштво
лишава слободе, него и поткупљује ствараоце,
тражи од њих сервилност и тера их да постану
издајници и да под притиском испуњавају
државне налоге. Диктатура погледа на свет
парализује савест стваралаца, тако да једино
херојско противљење слободне савести може да
јој се супротстави. Куповина твораца културе
изглеа као лак посао зато што је њихов
матерјални и духовни положај постао врло
тежак; они су социјално незаштићени и
претворили су се у незапослене. Интелектуалном
слоју прети или пропаст, нестанак због тога
што више никоме није потребан, или претварање
у послушне чиновнике идеократске државе која
спроводи диктатуру над духом. Највиши
културни, интелектуални слој већ одавно живи
затвореним, изолованим животом, одвојеним од
широке социјалне основе, од народног живота.
Догодило се не само одвајање, догодио се
раскол између интелекта и акције, између
<<духа>> и
<<материје>>. То је довело до
слабљења и деградације. Хуманизам, као темељ
европске културе, није имао снаге да успостави
јединство и да подржи културни слој у тренутку
када је почео да дува космички ветар.
Хуманизам нема снаге ни да се одржи, а камоли
да се супротстави процесима техницизације
живота, упада маса, демократизације, сл. Као
што је већ речено, он не може да спасе
аристократски принцип културе и личну
оригиналност. Сада јединство покушавају да
учврсте сурове диктатуре, засноване на
дехуманизацији. Идеја органске културе и
органског устројства друштва у XIX
и XX веку јесте романтична идеја, и
нарастајућа моћ технике јој наноси
непоправљиве ударце. Свет се не креће ка
органском, <<биљном>> јединству
већ ка организованом техничком јединству. Али
када се у космичким и социјалним процесима,
који се данас одвијају, појави питање о
судбини самог човека, о његовом спасењу, о
борби против дехуманизације читавог живота,
онда ћемо нужно доћи до религиозног питања, до
духовне кризе и до појаве нове духовности у
свету.
2.
Догађа се не
само суд над историјом него и суд над
хришћанством у историји. Над хришћанским
човечанством. Хришћанство у историји није било
само откривање Бога него и стварање човека. А
стварање човека било је добро, али било је и
рђаво. Чистота откровења често је била
деформисана од стране људског елемента, Људске
свести, кроз коју се оно преламало. Велики и
тешки били су греси хришћана у историји. Био
је измишљен огроман број лажних теофанија.
Људско, сувише људско, приказивало се као
Божије. Историја хришћанства, историја цркве
јесте Богочовечански процес, и у том животном
процесу постојали су и патолошки процеси,
процеси распадања. Човекова слобода
претпоставља могућност неуспеха хришћанства у
историји. Хришћанство, црква, није само Бог,
није само Христос, мада у њима делује Бог,
делује Христос. Хришћанство је човечанска
историја и у њему се одражавају све
противречности људског постојања.
Хришћанство, хришћанско човечанство, пролазило
је кроз све саблазни овога света, које су се
маскирале светињама. Пала слобода је деловала
у хришћанској историји и приказивала се као
воља Божија. Суд над хришћанством је суд над
лажним теофанијама, лажним освећењима
природног и историјског, која носе у себи црте
пада. Сувише је много релативног и недостојног
било промовисано за свето, за табу. Процеси
сакрализације природно-историјског,
социјалног, дефинитивно су због свог порекла
однели победу над преображајем живота, над
профетским начелом у религиозном животу. Суд
над хришћанством у историји увек је профестски
суд и он претпоставља распламсавање
профетског духа окренутог ка преображењу а не
само ка освећењу. Суд над хришћанством јесте
очишћење и он открива пут ка преображају
живота. Суд означава да је човек постављен
пред неприкривене, огољене реалности, и то је
добро. Пад многих историјских светиња означава
само то да се човек приближава стварној
светињи, светињи над светињама, да се
приближава Богу. Бог нема потребе за човековим
освећивањима. Он је преиначио свет. А за овај
свет светост Божија је – суд. Суд над
историјом је исто тако и суд над хришћанством,
јер је хришћанство део историје и јер се као
такво инфицирало свим противречностима и
саблазнима историје. У унутрашњост
хришћанства, као људске појаве, били су
пренесени комплекси људског душевно-телесног
живота, које разоткрива и проучава
психопатологија: садизам и мазохизам су чак
затровали и хришћанско учење, њихов печат је
могуће препознати у учењу о вечним пакленим
мукама. Ту је потребан процес духовног
прочишћења. Суд над хришћанством се догађа у
свим сферама човекове културе. То је суд и над
лажним монизмом и над лажним дуализмом, суд
над крајњим иманентизмом и над крајњим
транцендентизмом, суд над обоготворавањем
људских слабости и над деградирањем људског
достојанства. Светска криза је суд одозго и
суд одоздо. У трагичном судару хришћанства и
историје, који није никаква новост него
постоји одувек, хришћанство суди историји, али
и историја суди хришћанству. Неуспех
хришћанства у историји значи да није
хришћанство победило историју него да је
историја победила хришћанство. Историја суди
хришћанству баш зато што је победила она, а не
хришћанство. Али тај пораз хришћанства јесте и
неуспех историје. И данас је то очигледније
него икад.
Суд над
хришћанством и хришћанима догађа се пре свега
кроз социјално питање које стоји у центру
нашег периода. Укидање ропства и крепосног
права, признање људског достојанства свакоме
човеку, афирмисање слободе савести и слободе
духовног живота – све је то бесумље повезано
са тајанственим подземним деловањем
хришћанства на људске душе.
Али хришћани
нису директно остваривали правду у социјалном
животу, они су то препуштали нехришћанима а
сами су често остваривали неправду и
неправичност и усклађивали највише духовне
вредности са интересима владајућих класа и
владајућег система. Знали су да хришћанство
начине <<буржујским>>. Данас се
догађа сурови суд над
<<буржујским>> хришћанством, над
сваким прилагођавањем хришћанства људским
интересима. Хришћани су успели да у радничким
масама произведу веома тешке асоцијације у
вези са хришћанством, све су учинили да
антирелигиозна, безбожна пропаганда буде што
лакша у радничкој средини. Задатак стварања
праведнијег и хуманијег социјалног система,
допао је у руке антихришћанима а не
хришћанима. Покидана је веза Божанског и
људског. С тим у вези је и суд над
хришћанством у вези морала. Хришћанство је
сувише често бивало антиљудско, антихумано,
позивало је на испуњавање заповести љубави
према Богу против заповести љубави према
човеку. Из учења о првородном греху хришћани
су извукли лажне моралне закључке, негирали
човеково стваралаштво, сматрали су да је за
грешног човека корисније да буде ограничаван и
да пати, и бранили су управо онај животни
поредак који производи ограничавање и патњу.
Учење о смирењу и послушању доживело је
највећу деформацију, оно се претворило у
тражење смирења под злом, у послушање злу, у
одбацивање сопствене савести. Религија љубави
и милосрђа претворила се у проповед
безосећајног и суровог односа према човеку.
Догодила се издаја, издаја у односу према
вечној идеји Бога о човеку као свом образу и
подобију, а такође и у односу према откровењу
о Богочовеку и богочовечном животу. Догађа се
суд над хришћанством у култури. Сувише често
је хришћанство, због лажног тумачења
аскетизма, мрзело, било непријатељски
расположено према културном стваралаштву,
стваралаштву у философији, науци, уметности,
техници. Хришћанство је са закашњењем
санкционисало културно стваралаштво и
социјалне реформе. И човеково стваралаштво је
отишло од хришћанства, стваралачка иницијатива
је испала из руку хришћана. Догађа се суд и
над хришћанском духовношћу, над старим
схватањем аскезе. Аскеза је била схваћена као
циљ а не као средство и постала је
непријатељска према животу и стваралаштву.
Монашка аскеза је често водила гашењу људског
срца, водила је апстрактној а не конкретној
љубави. И монаштво како католичко тако и
православно, преживљава тешку кризу. Свету је
потребна потпуно нова форма монаштва, коју ће
моћи да изнедри само нова духовност. Често,
сувише често се хришћанска духовност схватала
као напуштање света и човека, она није у
довољној мери била прожета љубављу и
милосрђем, није у себи имала ни најмање људске
топлине. И свет би се побунио против те
духовности као суптилне форме егоизма и
равнодушности према мукама света. Само нова,
препорођена духовност може да се супротстави
тој побуни. Брига о животу другога, ближњега,
чак и матерјална, телесна брига већ је брига
духовна. Хлеб за мене, матерјално је питање,
хлеб за другог – питање је духовно. Догађа се
суд над хришћанством и у вези с његовим
односом према полном животу, према љубави и
браку. Владајуће хришћанско учење је негирало
смисао љубави и проклињало ју је. И љубав, не
у сниженом већ у узвишеном смислу речи, почела
је да се афирмише изван хришћанства и насупрот
хришћанству. Била је освештана
буржоаско-малограђанска породица с њеним
егоизмом и затвореношћу. Али, љубав је
напустила хришћанство. Највиши смисао љубави
су разоткривали провансалски трубадури, и њега
су браниле поезија и књижевност. Што се тога
тиче, хришћани су живели у неспоразумима и
дуализму. Пол, љубав, брак, све се то
повезивало са родом, са устројством родовског
живота а не са личношћу. И личност није могла
то да поднесе. Запрепашћујућа је беспоштедна
строгост хришћана када је у питању љубав, и у
најмању руку је необична њихова снисходљивост
у односу према власништву, које је
санкционисао у својим најудорнијем
маифестацијама. Догађа се суд и над
хришћанским богословљем, над загушљивом
рационализацијом хришћанске истине и тајне,
над изопачавањем богословске мисли путем
социјалне хипнозе, над преношењем најрђавијих
и
најгрешнијих
социјалних односа између људи на сам божански
живот, на односе између Бога и човека, Бога и
света. Само стваралачка религиозна и
философска мисао може све то да почисти и да
одбрани вечну истину хришћанства. Све
мутљавине и све деформације хришћанства
условљене су тиме што човек није имао снаге и
воље да захвати и обухвати пуноћу истине о
Богочовечанству. Човек се или обраћао Богу
тако што се окретао од човека, или се обраћао
човеку тако што се окретао од Бога. Али ни
онда, када се окретао од човека, он није био у
стању да се одвоји од своје рђаве људскости у
општењу са Богом. Проблем хришћанске
антропологије, религиозни проблем човека је
основни проблем нашег времена. Само пуноћа
хришћанске истине у својој чистоти може да се
бори против дехуманизације, може да спречи
погибију човека. Свет је покушао да афирмише
човека насупрот хришћанству и на крају је
дошао до негације човека. А изван хришћанства,
тачније изван Христа, нема спасења за човека
који пропада. Ка хришћанству, препорођеном и
обновљеном, креће се данас одбрана човека,
људског достојанства, људске слободе, људског
стваралаштва, људских односа између људи. Само
хришћанство може да изгради унутрашњу
заједницу, напротив, сви социјални покрети
организују само спољашње друштво.
3.
Данас је свет
не само у страшном и неиздрживом економском и
политичком положају, он је пре свега у
неиздрживом духовном положају. Огромној
опасности се подвргава само постојање
духовног живота. Живимо у време лудила. Нико
није приметио да је човек једноставно полудео.
Због жудње за животом, због љубави према овом
свету, он је изгубио равнотежу и срушио се.
Светом је изнова завладао полидемонизам, од
којег га је некад ослободило хришћанство.
Дехристијанизација је довела до
дехуманизације, дехуманизација је довела до
лудила јер је искварила сами људски лик. Човек
се отворио за сваку врсту лудила, за демонију
сваке врсте, њиме су овладале демонске
космичке и социјалне силе. И човек је открио
своју слободу у томе што је могао у потпуности
и до краја да се потчини тим демонским
космичким и социјалним силама, да се стопи са
њима. Савремена дехуманизација ставља човека
под знак опседнутости и лудила. Организована
опседнутост и лудило су карактеристике управо
нашлег времена. Када дух престаје да влада
човековим душевним и телесним саставом, човек
губи унутарњу целовитост и равнотежу. Космичке
и социјалне елементарне силе продиру унутар
човека и хипнотишу га. Услед те хипнозе човек
постаје опседнут или елементарним космичким
телурским силама земље, расе, народа, пола,
или елементарним социјалним силама економских
интереса, новца, класа, социјалних група,
партија. Али, духовно је човек потпуно
дезорганизован. Он је изгубио духовни отпор
према сугестији, хипнози и лудилу. То је, у
ствари губитак самог принципа личности јер
личност је дух, она претпоставља духовни отпор
свакој демонској опседнутости безличним
космичким и социјалним силама,претпоставља рад
духа на просветљавању душевног и телесног
човековог састава. Савременом колективном
лудилу и опседнутости, савременом
полидемонизму и идолатрији могуће је
супротставити се једино кроз мобилизацију
духовних снага. Сама по себи, социјална
организација је немоћна да се супротстави
хаотичном распадању света и човека. Свет може
да се претвори у организован и техницизирани
хаос, коме ће одговарати најстрашније форме
идолатрије и демонолатрије. Човеку преостаје
или да се изнова врати једнобоштву или да се
распадне, да се распрши на космичке елементе
присилно организоване у социјалне колективе. И
човек ће се раздвојити у два супротна правца,
у правцу поживотињења или у правцу
машинизације. У свету треба да се разоткрије
нова хришћанска духовност. Од те духовности ће
зависити судбина света и човека. Та духовност
не може бити апстрактна, не може представљати
одлазак из света, напуштање човека. Она ће
означавати рад духа у свету и у човеку, над
светом и над човеком.
Нова
духовност не може да допусти да човек робује
космичким силама. Она ће уздићи човека до
царског трона и позваће га на стваралачко дело
у свету. Човек нове духовности не проклиње
свет, не суди и не анатемише опседнуте и
идолопоклонике, он учествује у страдању света,
он носи у себи трагедију човека, он жели да
духовно, ослобађајуће начело унесе у читав
човеков живот. Личност, духовно оснажена и
заштићена, не допушта да је растргну силе овог
света, не допушта да је обузму демонске силе,
али она није изолована и затворена у себе, она
је отворена за универзалне садржаје, за све
надличне вредности. Проблем односа између
личног и надличног проблем изласка личности из
себе кроз општење, изласка који никада не
представља прелазак у безлично, јесте веома
сложен духовни проблем. Нова духовност није
само пут од света и човека ка Богу већ је и
пут од Бога ка свету и човеку, она није само
успеће већ и нисхођење, то јест смештање у
пуноћу истине о Богочовечанству, о
богочовечанском животу. Љубав према Богу је у
старој духовности често патила од недостатка
љубави према човеку, она је често означавала
напуштање човека и бацања проклетства на свет.
Спасење може да донесе само нова духовност у
којој ће слобода од власти света такође бити и
љубав према читавој Божијој творевини, у којој
ће духовни живот човеков бити не само
искупљење већ и стваралачко дело у свету. То
не предпоставља негацију аскезе, већ ново
схватање аскезе захваљујући којем ће она бити
ослобођена од елемената непријатељских према
животу, од онога што се може назвати
религиозним нихилизмом. Хришћанство је пре
свега религија љубави и слободе. Али баш зато
што је хришћанство религија љубави и слободе,
будућност није предодређена, није фаталистички
детерминисана ни према злу, ни према добру. И
зато човеку предстоји трагична борба. Нова
духовност мора изнова да хуманизује човека,
друштво, културу, свет. Али за хришћанство тај
процес хуманизације није само човечански, већ
је и Богочовечански процес. Човек може да се
спасе само кроз Богочовечанство, само кроз
Христа и кроз тело Христово. У противном
растргнуће га демонске силе, дефинитивно ће се
распасти захваљујући демонима мржње и злобе,
опседнутости и лудила. Проблему човека припада
примат над проблемима друштва и културе. Али,
човек се ту не узима као апстрактно духовно
биће, не узима се само у своме изолованом
унутрашњем личном животу, него као целовито
биће, као биће социјално и биће космичко. У
свету наступа нови дан за хришћанство.
Социјално гледано, хришћанству може да
одговара персоналистички социјализам који
повезује личност и друштвени принцип. Куцнуо
је час када ће се, после страшне борбе, после
невиђене дехристијанизације света и
преживљавања свих последица тога
процесашћанство појавити у чистом виду. Тада
ће бити јасно за шта је хришћанство и против
чега је хришћанство. Хришћанство ће изнова
постати једино и последње прибежиште човеково.
Оног момента када се догоди прочишћење,
постаће јасно да је хришћанство за човека и за
човечност, за вредност и достојанство
личности, за слободу, за социјалну правду, за
братство људи и народа, за просвећивање, за
просветљавање, за стваралаштво новога живота.
И да је само хришћанство за то ! Суд над
хришћанством је суд над издајом хришћанства,
над изопачавањем и загађивањем хришћанства, и
правда тога суда јесте и правда суда над палим
светом и над његовом грешном историјом. Али
истински духовни препород у свету вероватно ће
започети тек пошто буду решени елементарни
насушни проблеми достојног, хуманог живота за
све људе и све народе, тек пошто буду побеђени
чемерна оскудица и економско ропство човеково.
Само се тада може догодити ново и снажније
испољавање Светога Духа у свету.
1934.
обрада: Посада
Милица Стојадиновић
Српкиња
Прва „српска списатељка” изузетна је појава и
времена и средине у којој је живела. Као дете,
родољубива осећања стиче из причања старијих и
из књига; дугу песму Гаврила Ковачевића о
Косовском боју зна наизуст. Родољубиве теме су
честе у њеним раним песмама, она пева о кнезу
Михаилу, књегињи Љубици; њена везаност за
Србију и Обреновиће остаће трајна. Као млада
девојка, отворена срца дочекује 1848. годину,
носи тробојницу пред поворком, песмама слави
Книћанина, бој код Панчева, опева „словенску
липу” и мајски сабор у Сремским Карловцима. Да
је Милица била позната у покрету српском, види
се и по намери сликара Павла Симића да је
наслика међу учесницима Сабора. Када је после
буне остала само „горка судба рода славног”, у
њеним ће се песмама чувати сећање и туга на
неостварене наде.
Миличине се
песме јављају у часописима већ од 1847.
године, а слава се о њој рано разноси. Тада је
већ она свесна тежине животног пута који је
одабрала, осећа се усамљена и као да већ
сажаљева саму себе.
Милица је
одушевљавала савременике својим стиховима
пуним поноса на српску прошлост и нада за
будућност, као и својом личношћу лепе, самоуке
девојке, која је имала љубави за народ и вере
у своје столеће, а очи и душу за цвет и поток,
ласте малене, пролеће и ветар. Већ у време
када су се њени стихови појавили, били су
испевани по шаблонима старе школе. То су
осећали и њени савременици, али су хвалили
лепу песникињу и посвећивали јој песме.
У три маха је
Милица Стојадиновић штампала своју поезију
(1850,1855,1869). Њене су песме пале у
заборав, али јој место у нашој књижевној
историји чува далеко значајнији дневник. У
Фрушкој гори 1854 (I-III, 1861,1862,1866)
који, по Ј. Скерлићу, „иде у најважније,
најтипичније интимне документе романтичног
духа у нашој књижевности”.
За Милицу
Стојадиновић је у много чему значајно
познанство и дугогодишње пријатељство са Вуком
Караџићем. Уз Вука је Милица упознала Бранка
Радичевића, Његоша, кнеза Михаила и кнегињу
Јулију, аустријске књижевнике Сајдла и
Франкла. Из Вукове је куће упознала Беч.
После
свог другог боравка у Бечу она пише свој
дневник У Фрушкој гори 1854. као „спомен
овом дивном поднебију”, али и са жељом да
у њему забележи своје утиске из културног
света, да улије себи храбрости, да се
похвали како је у Бечу примљена, да сачува
сећање на значајне сусрете, али и да каже
понешто што друкчије није могла. Пишући
ове странице, Милица је умела да ослободи
перо и оживи казивање, као на пример у
причањима о оцу свештенику и његовом раду
у Врднику: како је учио сељаке да уредно
живе, да се окану враџбина, уређивао
цркву, градио торањ. Особито се истиче
онај део где говори како је поп-Васа
свладао вампира. То је засебна, омања
приповетка казана живо и сликовито. У њој
има неког глишићевског разумевања и
симпатије за народно сујеверје и вештине
причања која осваја лакоћом и хумором.
Дневник Милице Стојадиновић одликује се
још једном драгоценошћу: у њему се налази
особита антологија усмене књижевности
српске. Милица је била Вуков сарадник на
скупљању народних умотворина, а њен избор
у дневнику многоструко је значајан. Настао
је доста година после појаве Вукових
збирки, показује Милицу као најврснијег
сабирача песама и приповедака народних,
високе уметничке вредности, на које,
већином нису утицале Вукове штампане
књиге. Ништа мање не привлаче пажњу и
подаци које она даје о животу усмене
књижевности свога времена у Срему.
Миличино познанство са Вуком било је за њу
драгоцено: „ А дан мојега с вама
познанства, остаје незаборављени дан до
смрти моје, знаменити дан, и можда
најрадоснији у мојем животу...” - пише она
у једном писму. Бројна писма Вуку од 1849.
Године до краја његова живота, као и писма
Вуковој кћери Мини, све до 1873. када ће
бити објављена, осветлиће лик и обогатити
културно-историјску појаву Милице
Стојадиновић Српкиње. Занимљиво је
напоменути да је писма Вуку и Мини Милица
писала Вуковом ћирилицом, иако се свугде
служила старим писмом и њиме књиге
штампала.
Мањи је део писама Српкиње другим
личностима понегде објављиван; још их има
необјављених, нарочито из последњих година
њена живота које је провела у Београду у
самоћи, беди, болести и понижењу. Иако
није дочекала старост, али по судбини
заборављеног песника и усамљене особе,
Милица Стојадиновић Српкиња као да је
предуго живела у бурном времену које је
прелетело преко њених заноса и идеала.
Приложено писмо упућено је Јовану
Ристићу, у чију је кућу Милица као
пријатељ залазила. Писано је у време њених
припрема да се из родитељске куће пресели
у Београд. Наде јој се нису оствариле и
последње године није провела уз најмлађег
брата.
Писмо је пренето на савремену ћирилицу.
„ Високо цењени господине !
Ја сам се решила преселити се у
Србију, а овде кућу и све разпродати, с
тога долазим Вас молити да ми укажете то
Пријатељство, да мој брат, који је у
Пожаревцу Професор, добије службу у
Београду, где би ја најволела живити, због
давнашњег познанства, и Пријатељства које
тамо имам. Мени су сви крајеви Србије
мили, и давнашња, тежња – као што Вам је
познато, вукла ме је у њено Поднебије, али
ни за мога брата, и његову високу науку,
није остатак у Пожаревцу, с тога би желила
да он сад у Београд дође, да се ја неморам
опет пресељавати, већ како у Србију
пређем, да се одма станим, и да кућу
кућимо.
Ја се поуздано надам даће моја молба наћи
код Вас уважења, уздам се у Ваше лично
пријатељство коим сте ме и Ви и Ваша
Госпођа свагда предусретали, и кое мислим
да се, годинама Вашег удаленија из
Отачаства¹ није изменило.
Мој је брат Јуриста, он би могао и коју
другу службу добити, још кад би се и то у
призрење узело да њега ние нужда одавде
одвела но једино љубав за Србијом, ер баш
онда кад је у Србији професором постао,
добио је већу службу у нашој
Жупанији па кад се вратио из Вуковара да
се сели на своје определење застане код
куће позив из Србије, и одма напише
оставку на звание овде, и пошаље
вел.Жупану.
Ја би сада лично у Београду и код вас била
да непаде у четвртак обноћ така киша као
да је мај, а не Новембар. Грмило је сву
ноћ као да су јулинске врућине, а падале
је туча (град) као средњи ораси крупна.
Сад не знам да л могу до сеобе доћи, ер
због деоба и распродаје имаћу са судовима
осла, притом и са општином уговарам кућу
за парохијалну кућу, што сам рада да нам
кућа на веки свештеничка остане, ка
прерана смрт узела нам онога, који² би као
син ове куће у њојзи свештеником осто.
Свршуем ово писмо са пуним поуздањем да ће
моја молба и као србске Списатељке и Ваше
личне познанице код Вас одзива наћи.
Молим Вас поздравите љубезно вашу Госпођу,
и Госпођу Даницу и њеног Господина.³
Остаем са особитим уважењем”
Милица
Стојадиновића
у Врднику на Св. Првозваног Андрију 1868.
------------------------------------------------------------
1 Односи се на Ристићев боравак у
Цариграду
2 Миличин старији брат Љубомир
3 Филип Христић, председник владе
Радмила
Пешић (Даница 1997.)
ФРАНЦУСКИ
ШАНСОЊЕРИ НА ФИЛМУ
(мај
2013 - ПРОГРАМ МУЗЕЈА југословенске
кинотеке)
Готово да
нема правог познаваоца, односно љубитеља
музике који не
воли
француску шансону. Наши дедови и родитељи су
одрастали уз њу, а
и ми, нешто
млађи, смо поред њих слушали и научили да
волимо и уживамо
у предивним
звуцима и мелодијама врхунских бисера овог
жанра.
Своје далеке
корене шансона вуче још од средњег века од
chanson de geste, француских народних јуначких
песама насталих од XI до XIV века које су на
бази једноставних мелодија опевавали догађаје
из времена Карла Великог и других великана
ране француске историје. Испеване су махом у
десетерцу, врло мало их је сачувано а међу
њима је напознатија Песма о Роланду /La
Chanson de Roland/. Певали су их углавном
путујући професионални певачи - жонглери,
минстрели и трубадури. Иза њих долазе форме
куртоазне шансоне или велике песме а наслеђују
их у каснијем периоду позног средњег века и
ренесансе, бургундска шансона и париска
шансона.
Модерна
шансона у данашњем смислу, као жанр је зачета
од осамдесетих година XIX века у кафеима,
кабареима и мјузик-холовима, а свој врхунац
достиже у другој деценији ХХ века.Са појавом
нове уметности, филма, пословни људи и
продуценти као Шарл Пате /Charls Pathe/ и Леон
Гомон /Leon Gaumont/ схватајући значај
повезивања слике и звука и њиховог утицаја на
гледаоца, већ у својим раним филмовима
ангажују популарне певачке звезде - шансоњере,
који изводе најпознатије песме периода
„озвучени" помоћу фонографа и нешто касније
грамофона. Били су то комичари Полин и Дранем,
сјајни интерпретатор Феликс Мајол / Felix
Mayol/ и многи други. У лудим двадесетим
годинама највеће звезде шансоне су Мистингет
/Mistinguett/ њен млади штићеник Морис Шеваље
/Maurice Chevalier/ и темпараментна бомба,
Афро-американка на раду у Паризу Жозефина
Бејкер /Josephine Baker/, Сви они су увелико
наступали на француском немом филму (Мистингет
у 62 од којих 11 дугометражних филмова,
Жозефина Бејкер у 9, док је каријера
легендарног Шеваљеа на филму трајала до
његових позних година, са 47 дугометражних и
10 краткометражних остварења).
Прави пробој
шансоне настао је узвучном филму, нарочито у
делима тзв. поетског реализма, чији су јунаци
махом из радничке класе, људи са оне стране
законе или они који су изгубили све илузије.
Зато се у овим филмовима они често друже са
певачицама из бистроа и слушају њихове тужне и
меланхоличне мелодије. Златне тридесете су
време легендарних певача као што су Едит Пјаф
/Etith Piaf/ Жан Саблон /Jean Sablon/, Дамија
/Damia/, Фрехел, а за њима навиру млади Тино
Роси /Tino Rossi/ и Шарл Трене/Charles
Trenet/, који ђе бити и филмске звезде, први у
28 а други у 10 филмова. Осим последње двојице
ови прваци шансоне нису имали среће да их филм
заволи. Но, истовремено се из позоришта,
оперета и мјузик- холова за успешне филмске
глумце кандидују талентовани певачи Жан Габен
/Jean Gabin / Арлети /Аrletty/, Фернандел ,
Мишел Симон /Michel Simon/ и нешто касније
Бурвил /Bourvil/. Сви они ће постати велике
филмске глумачке ведете, али ће понекад уз
одобрење редитеља и сценаристе показати и
своје несумњиво певачко умеће.
Ипак, своју
највећу популарност, укључујући и међународни
план, шансона доживљава током педесетих и
шездесетих година прошлог века, када је пишу
највећи аутори и изводе најбољи извођачи.То је
време Жоржа Брасенса /Georges Brassens/ и
Жилбера Бекоа/Gilbert Becaud/, Бориса Вијана
/Boris Vian/ и Леа Фереа /Leo Ferre/,
егзотичних Луиса Маријана /Luis Mariano/ ,
Жоржа Мустакија /Georges Moustaki/ и Енрика
Масијаса /Enrico Macias/, Далиде, Сержа Ламе
/Serge Lama/, Клода Ноугароа /Claude Nougaro/,
Адама и младе Миреј Матје /Mireille Mathieu/,
али они углавном само певају, а мали али
изабрани део њихових колега доживљава и
филмску славу. Они дивно певају а сјајно и
глуме. Сетимо се тако омаленог Мулуђија
/Marcel Mouloudji/ (39 филмова), женског идола
Жана Клода Паскала /Jean Claude Pascal/ (37
филмова), мужевног „Американца у Паризу" Едија
Константина /Eddie Constantine/ (90 филмова)
вишеструко обдареног Сержа Ређијанија /Serge
Reggiani/ (72 филма), „музе егзистенцијализма"
Жилијет Греко /Juliette Greco/ (22 филма),
прелепе Мари Лафоре /Marie Laforet/ (37
филмова), бриљантних кантаутора Жака Брела
/Jacques Brel/ (10 филмова) и Сержа Гензбура
/Serge Gainsbourg/ (29 филмова), шансоњера -
рокера Џонија Халидеја /Johny Hallyday/ (24
филма), па све до еминенција појма шансоне али
и француског глумишта, харизматичног Ива
Монтана /Yves Montand/ (57 филмова) и
омаленог, темпераментног Јерменина Шарла
Азнавура /Charles Aznavour/ (55 филмова).
Ова глумачко
певачка екипа је наступала у многим од
најзначајнијих француских филмова, често
гостовала и у италијанској кинематографији, а
изузеци као Ив Монтан и Жилијет Греко су
добили шансу и у Холивуду.
У
седамдесетим годинама, иако још врло успешна,
шансона полако губи надахнуће што се нарочито
осећа композитора тога времена. Од тада па до
данас, мањи број шансоњера је успевао да
досегне и до филма. Но, ипак треба споменути
шармантног Жака Дитранка /Jacques Dutronc/(38
филмова), Алана Сошона /Alain Souchon/ (9
филмова), популарног Реноа /Renaud/(4 филма) и
прелепу Ванесу Паради /Vanessa Paradis/ (15
филмова). Да ли ће им се придружити и тренутно
француска интернационална звезда број.1, Заз,
показаће време.
Слично
Холивуду где су велики певачи добијали и
искоришћавали шансу да постану и филмски
старови, на пример Бинг Крозби /Bing Crosby/,
Френк Синатра /Frank Sinatra/, Дин Мартин
/Dean Martin/ и Елвис Присли /Elvis Presley/ и
великани француске „лаке музике" су дали
велики допринос квалитету глуме у ремек делима
богатој кинематографији „галског петла".
Серж
Гензбур и Џејн Биркин
Иза
њих остаје и њихова певачка баштина у виду
шансона, мелодија лаког и течног стила,
некад сетних а некад веселих, које певају
о промашеним љубавима и лепоти живота,
граду светлости и трговима из младости,
изгубљеним илузијама и срећи која се чека.
А песме као што су La vie en rose, Ne me
quitte pas, La mama, La mer, Les feuilles
mortes, Je’Taime…Mon noi plus и силне
друге, надживеле су своје извођаче
остајући за сва времена пример лепоте
којој боре не могу ништа.
Александар Саша Ердељановић
|
