Године
су ништа више него степенице.
Пењеш се на врх да би скочио. Приземље се сели у
заборав и успомене добију мирис хране. Несташно
прошлост постаје доминанта. Парадокс је потрага за
прошлим и окончаним. Страшно када се смисао живота
пронађе искључиво у прошлости.
Дани су попут капи. Недовољно да пијеш и премало да
се удавиш. Самоћа је пустиња, врело подне без воде.
Седи на кревету и гледа прошлост. Свака фотографија
задаје бол а утехе нема.
Пионирске мараме. Безазлени осмеси и прво
другарство. Двориште испуњено смехом и игром. Строга
учитељица која се воли. Сунце које гледа како се
игра између две ватре. Парк младости одзвања од
јањина и лоптања. У млади сумрак крећу жмурке и
скривање иза дрвећа. Језик младости је покрет.
Паркаџија их јури и не може да их стигне. Смеју се
свим срцем. Чекају да оде, затим настављају игру на
трави, зеленој трави која се не љути што је газе и
трче по њој.
Споменик их чува.
Велики Милош са уздигнутом руком чува децу. Поред
њега кестени и клупе.Тражи се детелина са четири
листа. Размилела се деца и траже. Нису ништа
изгубили али траже упорношћу рудара.
Не може више да гледа. Боли.
Кад зажмуриш видиш мрак. То је кључно, видети мрак и
одморити очи од прошлости. Чује далеке гласове,
дозивање и растанак у исто време. Почиње кошмар.
Тај кошмар је његов једини смисао.