Piter F. Hamilton

   PADAJUĆE KAMENJE
       (Falling Stones, 1992)



    Buđenje je prava gnjavaža, i mrazni piksiji ponovo mi grickaju prste na rukama i nogama. Otupelost je narasla u poslednjih nekoliko godina, isuviše umanjila učinak fiksanja. Ali jebi ga. Lekari su se udružili s Trezvenjacima, ako mene pitate. Pripadnici uštogljene kulture koji nose maske s voštanim osmesima.

Nešto u vazduhu, kiselo, kao ljubav koja je ostala da krvari. Ali opet, ovo je taj dan, kažu. Okoreli politiko-novinari kao što su Stiv Rajt i Sajmon Bejts na Radio Karolini, koji samo zanovetaju o tome kako će on to danas da uradi. Ne želim da im verujem. I ne bih, da nije znamenja, u ogromnim količinama.

Danas je 22. novembar 1990, i biće to čudovišno depresivan dan. Moja astrološka kretanja zapala su u dugo pomračenje; moja numerološka karta daje rezultat visine velike piramide na kub. Ništa gore od toga; svaka loša vibracija na svetu dolazi u žižu, kida našu majku Geu, odvaja nas od njene ljubavi. U ovakvim danima, mogli bismo da se udavimo u njenim suzama. Onda, povrh svega toga, tu je i Kit. Sada je napolju, pustili su ga s klinike pošto su prognali njegovog demona. Potpuno je suv, mrtav trezan, ispunjen požudom za onim što su mu branili sve te godine. Mogao bi čak i da učini to. 

    On u klin, oni u ploču. Usamljeni gruvadžija. Ako mene pitate, klinike vam zbrljaju um. Dovedu vas u red. Kome to treba? Nismo ni postigli ovoliko tako što smo mislili ispravno. Guram od sebe umotani prekrivač i kotrljam se s madraca na pod. Zelen-Marija gunđa u snu i refleksno navlači prekrivač na sebe. Njeni upleteni pramenovi kose boje mandarine i purpura izbijaju oko useka duž ivica jastuka, a rese su dugačke i po nekoliko jardi, suva morska trava. Ta mačka čak i ne ustaje ovih dana pre šest po podne. Neobično mi je da je gledam neprekidno sjebanu, bila je u svoje vreme prilično živahna. Sećam se kad smo tragali za gljivama u plemenitom osvitu, dok su zvezde visoko sjale. Magija je uvek najjača ako ih ubereš uz prvu iskru sunčeve svetlosti, govorila je.

Hladno sunce koje prodire kroz prozor veli da je oko podne. Zijam odozgo u Ebi Roud. Isto staro sveto tle, živi hram koji diše. Istežem vrat i vidim onaj pešački prelaz. Zatva-ram oči, a oni tuda ponovo prolaze. Ovih dana me tu gaze prokleti turisti. Prokleti turisti, prokleto svuda, s kamerama koje škljocaju u srž stvari, kradu srž stvari. Ipak, Ebi Roud je i dalje centar Zemaljskog Mira, večan; nikada neće moći to da mu oduzmu. Na Roudu nije bilo ničega do studija za snimanje, pesnika i umetnika koji su sve to upijali, uplitali sve u ritam snimaka. Mogli ste da osetite kako duh vremena izbija iz vinila bilo kog albuma rezanog u Ebi Roudu, i širi dalje svoju ljubav.

Svirao sam u to doba gitaru, po vasceli dan i noć, svirao dok mi prsti ne bi prokrvarili, a žice popucale. Ali sada, u studijima koje nisu pretvorili u turističke oltare smeća, neprekidno snimaju muzičari loših vesti. Čelična sintisajzerska bljutava muzika njišti iz njihovih digitalnih zvučnika, u činu obožavanja anti-prirode. Deca dece revolucije. Izgubili su put koji smo mi našli. Mesecima već nisam nigde svirao, možda i duže. Ne znam više, sve je sada isto, suvo vreme bez promena.

  Stopala mi tabanaju po hladnim, golim, drvenim daskama, znaju put do dnevne sobe. Gajba nam je sasvim moderna, mada nismo mnogo napaljeni što se nameštaja tiče. Previše imovine tlači dušu. A sudski izvršitelji su nam oduzeli poprilično stvari da bi isplatili našeg nafatiranog gazdu. Pisao sam o tome Piteru Fremptonu, odmah pošto su ga postavili na mesto Velikog kancelara. Rekao sam mu da sam veteran Velikog Hepeninga, da lešinari Uštogljene kulture ne bi smeli da tako upadaju u moj lični prostor. Zato smo i marširali, da odstranimo negativna neprijateljska osećanja. Život jc slobodan, okreni se onome što želiš. Niko nema prava da nam to oduzme.

Odgovoriće mi on, srediće stvar. Zajedno smo verovali i ostvarili; to je neraskidiva spona, egzistencijalna. Država brine za svoju decu ljubavi. Država jeste briga. Naša država. Pisaće on. Hoće. Bacam se na džak-stolicu dok slika iskače na teliški, i pripaljujem prvi džoint za taj dan. Čisti ’Zlatni Marokanac’. Izdišem, a plavi dim svetluca.

Kamere prikazuju odaje u Vestminsteru, i kao što se i očekivalo, sve je dupke puno. Hoću da se prevrnem, izađem iz Vaseljene na levi izlaz. Ta nečuvena znamenja, vidite? Znam da su znamenja stvarna. Trebalo bi da po podne puštaju na teliški nešto što se da gledati, neki žešći koncert na kanalu ’Stara siva pištaljka’; ’Planet Gong’ ili punih pet sati Hokvindovog svemirskog rituala, makar nešto s čime bih mogao da se poistovetim. Uistinu napuštena nada, BBC je danas toksična i puna akolita Uštogljene kulture, koji melju o svojoj Odgovornosti i Ponašanju. Država bi trebalo da uradi nešto u vezi s tim. Majk Oldfild je isuviše prokleto mek, ako mene pitate, i Mik nikada nije trebalo da ga postavi za ministra unutrašnjih poslova.

     Ali nema alternative, pa tako ostajem skopčan sa stvarnošću. Vidim stara poznata lica na prednjoj klupi, osmehuju mi se iz stakla. Svi oni, divni ljudi. Mik gore, za govornicom, u svom ljubičastom, baršunastom odelu s žutom kravatom, daje opoziciji, zastupnicima muzike loših vesti, ono što zaslužuju. Njihov vođa, demonski izdanak u crnoj koži, Gari Njumen, izgleda krajnje urokano pod kritikama koje koje pljušte po njemu. Petsi Kensit mu sedi u krilu i smiruje ga, osmehujući se istovremeno pohotno u kameru. Sinita i Rik Astli pokušavaju da se uključe u raspravu; ali usne su im nesinhronizovane s geto-blasterom koji koriste. Mikovi vokali su ih najahali i voze. Nastupi su mu uvek najbolji u Vestminsteru. Taj baja je rođen da sređuje stvari.

Raspoloženje mi kvari mala napuklina u lagodnosti. Mik još ima moćnu prateću grupu. Čarli Vots, ministar poljoprivrede; vidim ga, oduvek smrtno lojalnog, kako na klupi Trezora šapuće ministru finansija Roniju Vudu. Čak je i ministar za omladinu, Bil Vajman, izišao iz prostorije za poslanike da pruži podršku. Rej Dejvis i Alan Prajs dele bocu ’Džek Denijelsa’ na zadnjim klupama; Donovan spava; Rodžer Voters sav usukan i zabrinut. Taj dasa bi trebalo već da nauči kako da igra uz tuđu muziku. Načas vidim Kita, koji izgleda razbijeno i istrošeno, na klupi iza Mika. Zrači ultralošom karmom, talas za talasom, i bolno me potiskuje u džak. Vučem dim iz džointa, ali ne vredi. Kit samo gori li gori; nema izgleda da je sada naštimovan na mir majke Gee. Na klinici je oslepeo za lepotu cveća i nebeske duge.

Čujem njegov otrov u svojoj glavi, prekinuti rif koji odjekuje iz budućnosti. Boli gadno kao esid koji začine Trezvenjaci. Oko mene se čuje hladan, kristalni zvuk uklete aveti, stari prsti zime posežu unutra iz plastičnosivog podneva napolju. Trebalo bi da budemo svesni godišnjih doba, najveće zemaljske pesme od svih, ali voleo bih da su radijatori u gajbi puni vruće vode. Mik seda i, o, čoveče, Kit je na nogama. Sa’ će da izjavu, saopštava svima, njiše se kao nešto trulo usred uragana. Izložiće sve, pokazaće vam odakle dolazi, sve to sranje koje ste gutali dvadeset jednu godinu.

A ja vičem na njega sa svog džaka: ne radi to, sedi, Kit, ne to, ne sad. Ne treba nam verbalni Če Gevara, ne treba nam oživljavanje mračne Uštogljene kulture. Svi znamo kako stvari stoje izmedu tebe i Mika. Varnice, to je ono što je pokretalo Kamenje da se kotrlja. Možda Mik nije trebalo da te izbaci iz vlade, ali bio si ufiksan tokom čitavih osamdesetih. Ništa strašno, živiš kako ti se živi. Ipak, nisi mogao da nam pomogneš, Kit. Mik je bio taj koji je rasturao muziku loših vesti, on je bio taj koji nas je držao van domašaja Trezvenjaka. Ali ne ti. Naš trijumf ostao je da živi i posle pobede. I za sve to bio je zaslužan Mik, premijer s najdužim stažom u ovom veku, on je sve držao na okupu, održavao baklju u plamenu, cveće u životu, bele leptire u letu. Psihodelici su pevali tokom sedamdesetih i osamdesetih, pticama, pčelama i Galaksiji. Čitav svet održavale su u životu naša milozvučja.
Ne vredi. Kit me ne sluša. Stuštio se kao šišmiš iz pakla, samo melje, sipa drvlje i kamenje po Miku. Brut u kaftanu.

Zašto ne može da shvati ? Ovo je baš ona prilika na koju je Bob Geldof čekao otkad je šutnut iz vlade zbog dila sa sponzorstvom MTV-a; on i njegovo propovedanje pogleda napolje, prihvatanja sveta onakvog kakav je. Ne želim to. Nipošto. Duhovnost se rađa unutra. Proveo sam život dovodeći sopstvenu dušu u sklad; esid me je spuštao do dubina mog ida, i posmatrao sam čudesa vedrih zvezda osvita sa Stounhendža - pre nego što su ga druidi zatvorili za posete publike. Tako moja svest sada obuhvata čitav kosmos. Shvatam otvorenost,sve sam to istražio. Morao sam, niko drugi ne može to da uradi umesto mene. Možeš jedino sam sebe da spaseš.

Grupa će se raspasti posle ovoga. Osećam to. Naprosto, ne postoji toliko veliki flaster koji bi pokrio tu posekotinu. Mik će pasti. Ima da nam Fil Kolins i Pit Taunsend džemuju za sledeći nastup rukovodstva pokreta Hepeninga; samo su oni dovoljno veliki da gruvaju s Geldofom. Mik sedi na klupi dok Kit melje i melje, zuri ispred sebe kao da ne čuje, ne mari. Kamera se njiše duž klupa opozicije; pronalazi Dejvida Bovija, samog, potonulog do najniže tačke svih vremena. Prestaće da se bavi tom buđavom britanskom politikom, izjavio je osamdeset prve, ostaviće te tipove za sobom. Ipak, nikad nije uspeo ništa drugo da uradi. Postoje samo dva puta: naš i Uštogljena kultura. Siroma’ Dejvid. Možda će ga ovaj trzaj vratiti našoj ljubavi. Kod nas su svi dobrodošli.

Onda su tu Stok, Ejtken i Votermen, umiru od smeha i misle da je zimska ravnodnevica uranila za njih. Greše. Ne bi smeli da se smeju, ni oni, ni Džajv Bani, ni Bananarama. Nema izgleda da njihova muzika zadrži Trezvenjake. Srušiće sve sa sobom. I tamo su, u redu? Čekaju. Urbana Megi operiše negde van prestonice, kažu u Dalviču, možda Finčliju, mada niko nije sasvim siguran, niko nije đovoljno brz da je stigne. Divlja mačka. Isto tako i Nil, koji jaše na čelu svojih Ravničarskih Indijanaca, pljačka komune po Velsu, ugrožava nam snabdevanje. Vratiće nam se Uštogljena kultura; Trezvenjaci, ubice snova, sa svojim pravilima, poretkom i istovetnošću, ratnim mašinama, porezima, novim načinima da se umre i brigama. Oni nikada ne odustaju. Nikada.

Zaveži, Kit! Ali on me ne sluša. Privreda. Sad bi malo o tome kako je privreda u lošem stanju. Krivi Mika.
Mi smo spasli svet, Kit. Ispunili ga obožavanjem mira. Šta je jedna privreda u poređenju s tim?

    Palim novi džoint. Moje gomile albuma visoke deset stopa naginju se pod opasnim uglovima ne bi li pobliže pogledale telišku, stubovi prošlosti i sve one radosti koja je tada postojala. Arheološke stvari, sva moja kultura narezana u crne pice. Sudski izvršitelji ih nisu uzeli. Nasmejali su se i rekli da ih niko neće. Sada su fora kompakt diskovi, savršeno digitalno srebro, bez ogrebotina i šuštanja. Carstvo u kom ispuštena čioda odzvanja kao crkvena zvona, i nema mesta za srce. Ne, to leži napušteno u nemirnom snu.

Ne kapiram; muzika je muzika, i dok god je topla i super, zar je važno koje je boje album?

Kitova zloba neprestano me saleće. Neobične reči, tuđinske iz njegovih usta. Nisam marširao zbog takvih reči. Kit i Mik su nekada zajedno pisali poeziju, a ne krvavi bol. Batrgam se, izgubljen u crnoj mističnoj topografiji. Nisam osetio ništa slično tome otkad sam izbacio Zigija Zvezdomira iz gajbe. Nikad nisam bio u stanju da shvatim kako je mogao to da uradi; moj rodjeni sin da nosi majicu s natpisom ’Oslobodite Džonija i Sida’. Najbolje što je Rod Stjuart ikad uradio dok je bio ministar unutrašnjih poslova bilo je kada je zatvorio te satanističke zloduhe. Pistolsi su bili čisti crni magovi, veštičje kolo elementala neprijateljstva. Tkanje naše Vaseljene krivilo se oko njih, zvezda negativnosti blistala je mračnim sjajem, usisavala u sebe konceptualne albume i divne dvadesetominutne instrumentalne solaže lebdenja na oblacima, a oni su otvarali stepenište koje je vodilo pravo dole u pakao.

Od Zlatnog vazduh miriše kao orlovi nokti, živi letnji lahor prirode. Ali nije dovoljno jak da zatvori Kitove usne.
Šta je bilo s poezijom, Kite? Bilo je poezije u našim nogama dok smo marširali u Veliki Hepening. Nadahnuće i ljubav bili su u etru, kosmičko preopterećenje. Otplovili smo natrag na kopno s ostrva Vajt i prošli kroz njive i medje, pravo u Vajthol, trulo srce strukture moći Uštogljene kulture, pevajući kontračaroliju. I niko nas nije zaustavio. Baš niko. Kao da su to očekivali, kao da su nas dočekali s dobrodošlicom u svom tajnom srcu, prevrnuli se, legli i pustili nas unutra. Nije uopšte bilo onih potpuno negativnih vibracija koje su odzvanjale oko Pariza kada je ovaj pao šezdeset osme.

Nikada nismo istrpeli ogorčenje kroz koje je Amerika prošla pošto je narod Vudstoka odmarširao šezdeset devete na Vašington, kada je Elvis postavljen za direktora FBI i kada je organizovao svoj lov na veštice proganjajući okorele poklonike kantrija. Sada se sećam samo kako je jarko srebrni Mesec sijao te godine; Ljudi-mašine stajali su na njemu i psovali na svom hladnom, mrtvom jeziku, da se nikada ne bi vratili na planetu koju su napustili.

Moje pokolenje je nada, spasenje. Naš duh nije umro pre nego što smo se umorili i pogubili iluzije. Prvi smo u istoriji otkrili svoje karmičko središte. Vratili smo u ratom opustošenu baštu naših roditelja slavljenu esenciju, posadili je, zalivali svojim suzama, a oni su nam na kraju zbog toga bili zahvalni.

Nada je oduvek bila večna. Predsednik Dilan mi je rekao to kada me je poljubio na koncertu ’Pozdrava Iskupljenju’ u Hajd Parku, i ona je sada trijumfovala. Zajedno smo je toliko osnažili da odzvanja u svakom mračnom uglu. Ozvučenje mega-bendova srušilo je zid, Nemačka sada djuska u ritmu, i Moskva, sama ledena citadela, topi se; Pink Flojd i Springstin konačno idu tamo da sviraju. Biće tancanja na Crvenom trgu pre nego što iscuri milenijum, videćete. Cveće nežnih duginih boja niknuće iz crnih gvozdenih tenkovskih cevi.

Kit seda, blaženo izbezumljen. Čoveče, o, čoveče. Mik samo izgleda tužno. Gledam formiranje izdajničkih i privremenih alijansi na klupama iza njega. Čista trgovina uslugama, Uštogljena kultura. Izdaja.Opozicija muzičara loših vesti skače unaokolo, kliče. Ja sam naduvan, ali oni su ti koji padaju.

Kraj džointa leži mi vreo medu prstima, i dah mi ispunjava vazduh radioaktivnim vilinskim prahom. Napolju, poslednji akordi slatke, slatke muzike umiru u čistom belom mrazu sutrašnjice.

                                               

  

   Robin M. Grin

ASTRONOMIJA
Klasika u novom ruhu

Vreme

10.1. Astronomska i fizička koncepcija vremena.
Krajnja priroda vremena je duboko i neodređeno filozofsko pitanje, ali na sreću nije jedno od onih kojim je potrebno da se bavimo u jednom uvodnom tekstu položajne astronomije. Dovoljno je usvojiti da vreme može biti mereno i definisano periodičnim ponavljanjem događaja. To mogu biti jednostavni otkucaji sata, prolazi Sunca kroz posmatračev meridijan ili nešto suptilnije. Mada bi se neke vremenske skale, u globalnom kontekstu fizičke nauke, morale razmatrati detaljnije od drugih, morala bi se shvatiti i njihova nezavisnost pre bilo kakvog pokušaja pravljenja njihovog kompromisa i uspostavljanja povezanosti između njih. U astronomiji se koristi šest različitih vremenskih skala; one su:

1.  Zvezdano vreme
2.  Srednje vreme
3.  Dinamičko vreme
4.  Atomsko vreme
5.  Sopstveno vreme
6.  Koordinatno vreme.

U ovoj glavi su date formalne definicije navedenih vremenskih skala, njihovih varijanti i konvencijom usvojeno povezivanje svake sa svakom. Ipak, pre definisanja, važno je, radi razumevanja, naglasiti neke principe. Stoga je ovaj paragraf posvećen pravljenju nekih opštih uvodnih komentara za svaku od gore pomenutih vremenskih skala.

(1) Zvezdano vreme. Zvezdano vreme je časovni ugao T tačke. Nezavisno od malog uticaja precesije, ono zavisi isključivo od Zemljine rotacije. Poznato je da brzina Zemljine rotacije, kada se uporedi sa drugim, fundamentalnijim vremenskim skalama, nije sasvim ravnomerna. Ta brzina sigurno sadrži kvazi-periodične nepravilnosti sekularnog usporenja, koje uzrokuju odgovarajuće neravnomernosti u zvezdanom vremenu.

(2) Srednje vreme. Pravo vreme je definisano časovnim uglom pravog Sunca. I ono je izloženo svim nepravilnostima, koje su razmatrane u §2.6, pa se zato uvodi srednje vreme. Časovni ugao pravog Sunca zavisi od dve stvari: Zemljine rotacije i Sunčeve rektascenzije koja se menja sa Zemljinom revolucijom. Stoga sledi, da je srednje vreme, bez obzira na ukupne ali uklonjive nepravilnosti, hibrid zavisan od dva različita i nepovezana periodična fenomena, nazvana Zemljina dnevna rotacija i njena godišnja revolucija oko Sunca. Da bi se uklonila zabuna, u astronomiji se definiše srednje vreme na dva različita načina. Svetsko vreme (UT) je potpuno zavisno od Zemljine rotacije, dok je efemeridsko vreme dinamička skala vremena koja zavisi samo od Zemljine revolucije.
UT mora biti definisano preko Griničkog časovnog ugla (to) fiktivnog tela koje se naziva srednje svetsko Sunce (Universal Mean Sun—UMS). Da bi početak dana padao u prethodnu srednju ponoć, definicija je:

UT = 12h 4- tc-

Srednje svetsko Sunce se kreće po ekvatoru ravnomernom brzinom kao u pomenutoj vremenskoj skali. I zvezdano vreme i UT su zasnovani na Zemljinoj rotaciji. Mada su vremenske jedinice (sekunda, minuta, čas, dan) u dva sistema različite, one su povezane. Stoga, sledi da rektascenzija srednjeg svetskog Sunca ravnomerno raste sa zvezdanim vremenom. Postavimo sve prilično drugačije, ali, nadamo se, jasnije ako bi zaustavili Zemljinu rotaciju, i zvezdano i svetsko vreme bili bi u mirnom stanju, a kretanje srednjeg svetskog Sunca po ekvatoru bilo bi, takođe, zaustavljeno, čak iako je rektascenzija pravog Sunca u stalnom porastu za Zemlju koja zadržava svoju revoluciju. U stvari, malo neslaganje između rektascenzije svetskog srednjeg Sunca i vrednosti koja bi se dobila iz srednjeg kretanja pravog Sunca je oko 2".

 (3) Dinamičko vreme. Dinamičko vreme označava nezavisnu promenljivu koja se pojavljuje u gravitacionim jednačinama kretanja. Stoga, srednje anomalije neporemećenih planetskih putanja, ravnomerno rastu u dinamičkom vremenu. U Njutnovoj fizici ova vremenska skala je prihvaćena kao apsolutna i u prošlosti je bila definisana Njutnovim izrazima sa ad hoc relativističkim popravkama, koje su uzimane kao Njutnovi poremećaji.

Efemeridsko vreme (ET) je dinamička skala vremena izražena preko efemeridskog Sunca. Ono može da se definiše časovnim uglom drugog fiktivnog tela koje se naziva srednje efemeridsko Sunce (Ephemeris Mean Sun—EMS). Ono se kreće po srednjem ekvatoru ravnomernom brzinom koja odgovara srednjem kretanju pravog Sunca. Međutim, jedino Grinički časovni ugao ovog tela ne može da se koristi za definisanje dinamičke vremenske skale, pošto, u odnosu na zvezde, pravac ovog meridijana zavisi od Zemljine rotacije. Stoga je definisan drugi standardni meridijan, efemeridski meridijan, koji bi se poklapao sa Griničkim meridijanom kada bi Zemljina rotacija bila potpuno ravnomerna. Zbog toga, efemeridski meridijan nije vezan za Zemljinu površinu već ima sporo pomeranje ka istoku. Časovni ugao koji karakteriše ovaj meridijan označen je kao efemeridski časovni ugao (tE), a ET može da se definiše jednačinom sličnoj kao

ET = 12 h + tE

ET je uvedeno 1960. kao argument koji je korišćen u efemeridama koje su publikovane u godišnjim almanasima. Razlika između UT i ET označena je sa ΔT, u smislu:

ΔT = ET - UT

  
Ovaj iznos nije unapred tačno poznat pošto zavisi od nepravilnosti u Zemljinoj rotaciji koje su nepredvidive. Ipak, dinamička teorija dopušta da heliocentrični položaji planeta budu unapred određeni za svako ET. Osim toga, koordinate geocentra mogle bi se odrediti na sličan način. Odatle se geocentrične koordinate mogu računati sa ET kao nezavisnim argumentom.

(4) Atomsko vreme. Atomski časovnici obezbeđuju dosledno i najpreciznije merenje vremena. Međunarodno atomsko vreme (International Atomic Time—IAT) uvedeno je 1972., mada su atomske vremenske skale korišćene mnogo ranije. Zato je bilo moguće ekstrapolovati IAT unazad, čak do 1956. Osnovna jedinica IAT je SI sekunda, koja je definisana preko rezultujuće učestanosti zračenja pojedinačnih superfinih promena u atomu cezijuma.

Postoji konceptualna razlika između atomskog i dinamičkog vremena. Međutim, uzimajući da su konstante u prirodi apsolutne, ove dve skale treba da budu čvrsto vezane. Osim toga, definicije sekunde u IAT i u ET, iako formalno nezavisne, u stvari su numerički jednake, tako da se ne nalazi ništa drugo osim izjednačavanja dveju vremenskih skala. Razlika između dveju vremenskih skala postaje značajna ako bi se dogodilo, na primer, da gravitaciona konstanta G ima promenu u kosmološkoj vremenskoj skali. Ovo je sugerisano nekim neortođoksnim kosmologijama; dinamičko vreme bi tada teklo sporije od atomskog vremena.

U klasičnoj fizici, vreme je apsolutna veličina, a razlika između atomskog i dinamičkog vremena je samo stvar njihovih merenja i definisanja. Međutim, u opštoj relativnosti, razlika postaje bitna jer je prirodno razlikovati sopstveno od koordinatnog vremena.

(5) Sopstveno vreme. Zemljina svetska linija u opštoj relativnosti je geodezijska. Sopstveno vreme s duž ove geodezijske linije korišćeno je kao parametar krive u §6.9. To vreme koje bi merio posmatrač na svetskoj liniji je fizički smisao ovog parametra. To je vreme posmatrača vezanog za Zemlju. Sledstveno tome, vreme mereno na bilo kom časovniku na Zemlji biće sopstveno vreme. Posebno, atomsko vreme biće oblik sopstvenog vremena.

(6) Koordinatno vreme. U §6.9 pokazano je da sopstveno vreme ima periodične varijacije u odnosu na koordinatno vreme t. Zaista, sopstveno vreme je algebarski najzgodnije za korišćenje pri rešavanju geodezijskih diferencijalnih jednačina, što znači da je korišćeno kao nezavisna dinamička promenljiva. Međutim, nepodesno je kao osnova za opštu dinamičku vremensku skalu, jer je kao posebna sopstvena vremenska skala definisano za svako nebesko telo. Samo je Zemljino sopstveno vreme to koje je merljivo, dok je koordinatno vreme očigledno drugačije od sopstvenog, jer se može primeniti uopšteno. Dok u opštoj relativnosti koordinatno vreme nije jedinstveno definisano, može da se napravi pojedinačan izbor. U statičkom sferno simetričnom Svarcšildovom prostor-vremenu, izbor je očigledan. To vreme je koordinatno da bi se koristilo u svim izrazima metrike navedene u glavama 3, 6 i 8.

Priznajući važnost relativističkih efekata, IAU je 1976. preporučila uvođenje dve nove vremenske skale umesto efemeridske skale ET. Ipak, IAU ne želi da opštu relativnost otvoreno potvrdi kao konačnu relativističku teoriju, pošto su druge post-Njutnovske teorije gravitacije bile, i još uvek jesu, u procesu suštinskih proučavanja i testiranja. Stoga, sledi da samo jedna od ovih vremenskih skala može biti definisana na neprihvatljiv način.

Jedna vremenska skala je Zemljino dinamičko vreme (Terrestrial Dynamical Time—TDT) uvedeno 1. januara 1977. Zasnovano je na SI sekunđi, ali je njegova nulta tačka izabrana tako da je nastavak skale ET. Namenjeno je da se koristi kao vremenska skala za prividne geocentrične efemeride. Iako nije učinjena pretpostavka o teoriji gravitacije, unutar konteksta opšte gravitacije ova vremenska skala je sopstveno vreme na Zemlji i meri se atomskim časovnicima.

Druga vremenska skala je baricentrično dinamičko vreme (Barycentric Dynamical Time—TDB). Namenjeno je za korišćenje kretanja planeta u jednačinama koje se odnose na baricentar Sunčevog sistema. Ova vremenska skala nije jednoznačno definisana i zavisi od prihvatanja posebne post-Njutnovske gravitacione teorije. U svakom slučaju, ograničenja koja se nameću skali TDB su zahtev da se od skale TDT razlikuje samo po periodičnim članovima. Ovo ograničenje može da se koristi u bilo kojoj gravitacionoj teoriji. U opštoj gravitaciji TDB će biti koordinatno vreme t, ranije spomenuto, sa podesnim izborom nulte tačke i skalnog faktora mere.

---