ПОСАДА ДЕЦА

Посада Деца

 Посада Деца

Посада Деца

Посада Деца

Посада Деца

Посада Деца









po



Прва књига Посаде - Књижевне Авантуре:

ГАЛИМАТИЈАС НА ГАЛИЈИ ПОБУЊЕНИХ ГАЛА

Posada Deca


50 rat



d lukic
    
СВЕЈЕДНО
Легао Јоца
синоћ у кревет.
Пробудио се јутрос
у девет.

Зевнуо двапут
тога јутра,
па реко: - Нека
устаћу сутра.
                                                                
РАДОЗНАЛА ПЕСМА

Шта то ради
припијена за дно мора,
шкољка плава?

- Спава.

Шта јежеви морски раде
кад их гледа
неко дете?

- Прете.

Шта рибице мале раде
кад рибари
баце мреже?

- Беже.

А кад ја са стене скочим
шта то каже
море плаво?

Браво.


nenad rumenic

             Ненад Руменић

  НИЈЕ  ЛАК  МАТИШ


Сине, кад ћеш да схватиш
није лимунада матиш

Е, моја узданице, Дако
учење једначина није лако

Због синусне теореме патиш
окривљујеш учитеља и матиш

А кад на ред дођу интеграли
мачку смо на шиљак одрали

Зато боље посла да се латиш
шестар у руке и вежбај матиш

Тек кад осетиш столицу под гузом
биће збир квадрата над хипотенузом

Ако треба и десет кликера  да платиш
да ти друг Лазар покаже матиш

А копка те, Дако, запремина ваљка
ал’ ту ради кефало а не рачунаљка

Пробај свима мукице да скратиш
уради контролни, згази тај матиш

Знам да твој мозак биће сморен
ал’ мораш да научиш кубни корен

И живот ћеш ко’ ћата да страћиш
ако не научиш тај фамозни матиш

Зато буди паметан дечак,  ти
јер неће ти са неба пасти број пи


zima





Jovan J Zmaj
Жаба чита новине

Седи жаба сама
на листу локвања,
од жаркога сунца
штитом се заклања.

Да новине чита,
то вам слика каже,
ал' не мож' да нађе
што јој очи траже.

Знате већ о чему
жабе бригу воде:
хоће ли се скоро
одселити роде.
   
  Сунце и ветар

Хвалио се ветар свуда
уздизо се преко свега,
и сунцу је пркосио
да је јачи и од њега.

„Ниси јачи,- сунце рече.-
Хвалиша си, ветре, само.”
„Ја ти рекох да сам јачи !”
„Е, па хајд′ да покушамо !

Ви′ш путника оног доле
где корача поред Саве,
да видимо ко ће прије
шубару му скинут с главе ! “

Поче ветар дуват,-али
што он већма дува, брије,
путник већма  капу чува,
и на уши навлачи је.

Затим поче сунце сјати
кад је ветар већ умино,-
сунце сјало љупко, мило,
а путник је капу скино.



  
                                            
D Kis

                                               Данило Киш

Улица дивљих кестенова

ГОСПОДИНЕ, да ли бисте знали да ми кажете где се налази Улица дивљих кестенова? Не сећета се? А мора да је негде овде, имена се више и не сећам. Али знам поуздано да је негде овде. Шта кажете, нема овде нигде улице са дрворедом кестенова? А ја знам, господине, да она мора ту да постоји, немогуће је да успомене толико варају.
Да, још пре рата... На углу се налазила школа, а пред школом артешки бунар. Не мислите ваљда, да сам све то измислио. У тој школи сам ишао у први разред, а пре тога у забавиште. Учитељица се звала госпођица Фани. Могу вам, господине, показати једну фотографију где смо сви на окупу: госпођица Фани, наша учитељица, да, тај што седи поред ње, то сам ја, Андреас Сам, моја сестра Ана, Фреди Фукс, вођа наше банде...Да, господине, одлично, сада сам се сетио. Улица мора да се звала Бемова улица, јер ја сам био борац у банди чувених бемоваца, чији је вођ био Фреди Фукс (звани Аца Дугоња), Фолксдојчер. Сјајно господине, да није било овог нашег разговора, ја се уопште не бих сетио да се та улица звала Бемова улица, по чувеном пољском генералу, четрдесетосмашу. Да ли вам, можда, господине, то име говори нешто: Бем, Бемова улица. О, да, извините, наравно ви се не можете сетити, уколико нисте ту живели пре рата, но бар бисте могли знати да ли има ту негде нека улица с дрворедом дивљих кестенова? Ти су кестенови цветали с пролећа, тако да је цела улица мирисала помало отужно и тешко, осим после кише. Тада је, измешан са озоном, мирис дивљег кестеновог цвета лебдео свуда наоколо.

Ох, ја сам се запричао, опростите,мораћу да питам још неког, мора да има неког ко ће се сетити те улице, пре рата се звала Бемова, а била је засађена дрворедом дивљих кестенова.

Зар се не сећате, господине? Ни ви? Ето, све што још могу да вам кажем, то је да је на углу био један бунар, артешки, испред школе. У близини је била касарна, лево, некако иза угла, на другом крају улице. Ми, деца, дотле смо смели да одлазимо. Ту саобраћај није био жив. А на углу, код касарне, почињале су шине (мали жути и плави трамваји). Да, господине, заборавио сам вам рећи да је поред дрвореда кестенова, с леве стране било уочи рата ископано склониште, у цик-цак. Ту је боравила наша банда. Да вам, можда тај податак не помогне да се сетите: било је ископано велико склониште. Наравно, свуда је било склоништа, али добро се сећам да дивљих кестенова није било осим у нашој улици.

Наравно, све су то детаљи, но хоћу само да вам кажем да се сасвим поуздано сећам да је та улица била засађена дивљим кестеном, а ово, господине, ово је багрем, а бунара нигде не видим, па ипак ми се чини да је то немогуће, можда сте ви погрешили, мора да се нека друга улица звала Бемова, ова ми се чини премала. Уосталом, хвала вам, проверићу. Закуцаћу на нека врата и питаћу: Да ли се ова улица пре рата звала Бемова улица, јер све ми је то врло сумњиво, господине, не верујем да би толика кестенова стабла нестала, макар би једно остало, дрвеће, ваљда има дужи век, кестенови, господине, не умиру тек тако.

Ето, не верујем, госпођо својим очима. Нико није у стању да ми објасни где су нестали, и да није вас, ја бих посумњао да сам све то измислио или сањао. Јер, знате, тако је то са успоменама, човек никад није сигуран. Велико вам хвала, госпођо, идем да потражим кућу у којој сам живео. Не, хвала вам, више бих волео да будем сам.
Онда он приђе једним вратима, мада то нису била она врата, притисну звонце. Извините, рече сасвим обичним гласом, да ли ту станује Андреас Сам? Не, не, рече жена, зар не умете да читате? Овде станује професор Смердел.

Да ли сте сигурни, понови он, да овде не станује Андреас Сам? Пре рата је становао овде, знам поуздано. Можда се сећате његовог оца? Едуард Сам, с наочарима. Или се, можда сећате његове мајке, Марије Сам, висока, лепа, врло тиха. Или његове сестре, Ана Сам, увек с машницом у коси. Ето видите, Овде где је она леја са луком, тамо је био њихов кревет. Видите, госпођо, ја се сасвим добро сећам. Ту је стајала шиваћа машина његове мајке, Марије Сам. Била је то „сингер” - машина, с ножним педалима.

О, ништа не брините, госпођо, само евоцирам успомене, знате после толико година све нестаје. Ето, видите, на мом је узглављу израсла јабука, а сингерица се претворила у бокор ружа. Од кестенова пак, госпођо, видите нема ни трага. То је зато, госпођо, што кестенови немају своје успомене.

Чули сте, куће нема. На мом је узглављу израсла јабука. Једно квргаво, повијено стабло без плода. Соба мог детињства претворила са у леју са луком, а на месту где је стајала сингерица моје мајке – бокор ружа. Поред баште се уздиже нова троспратница, у њој станује професор Смердел. Кестенове су посекли, рат, људи или просто – време.
А ево шта се ту збило, у Бемовој двадесет седам. Пре двадесетак година, које сам хтео да прескочим једним лирским скоком унапред. Улази мој отац, два три месеца по нашем одласку, у кућу број 27. у Бемовој и износи наше ствари: два ормана, два кревета, сингерицу моје мајке. А кад су изнели и последњи део намештаја, а то је био онај отоман у којем певају федери, ево – госпођо Смердел, ја још увек с вама говорим – шта се збило:
„Када смо изнели и последњи део намештаја, драга моја Олга, а то је био онај отоман у којем певају федери, кућа се срушила као кула од карата. Не знам ни сам каквим сам чудом успео...” (Из писма Едуарда Сама, мога оца, својој сестри Олги Сам-Урфи.)

Сада је ту посађен лук, лепи зелени празилук, госпођо.



Rene Gijo

    Рене Гијо

Бели витез

Умело је да буде благо и нежно. Приближио би се, њушећи ваздух раширеним ноздрвама, кротак али бојажљив.
Сигурно се сећао њиховог првог сусрета на обали, кад су обоје, и  ждребе и дечак, били исте висине. Сада је ждребе било веће од дечака. С висине би посматрало малишана, који га је својим благим, тихим гласом задржавао да не побегне.

Но упркос том пријатељском гласу, Бела Грива би застао на неколико корака од Фолка, на ивици мочваре која је означавала границу краљевства коња, као да жели рећи: „Ти си човеково младунче. Ти и ја не припадамо истом племену.”

Пролазила су годишња доба.

Да би деди Еузебију учинио по вољи, Фолко је у сезони риболова отишао с рибарима на Рону. Све до ноћи бацали би мреже од којих су крвариле руке.

Увече би пристајали уз блатњаву обалу малог острва које је својим бокорима тамариског шибља и жбуновима пепељуге подсећало на сва остала острва на свету. Изгледало је као да лагано плови ка мору, ношено матицом реке.
Рибари би палили логорске ватре и кували рибљу чорбу. А онда би на лежишту од траве, завијени у покриваче, спавали под ведрим небом. Упркос замору који му је доносио напоран дан проведен у риболову, Фолко би дуго остајао будан. Сањао је о Белој Гриви. Далеко од мајура, од мочваре и манаде, непрестано је мислио на свог пријатеља, на белог витеза.

Једне вечери, кад је са посадом рибарског бродића пристао уз једно од тих живих острва на Рони, Фолко је у блату опазио свежи траг копита. Испричао је то вођи посаде, док су људи после чорбе пушили последњу лулу око ватре.
Не знам много о коњима,- рече газда- али кажу да неки од њих имају пуно бубица
Бубица?
Па да, дете. Неки имају чудне бубице у глави. Туку се као помахнитали и тако су страшни да их остали отерају из чопора. А има и оних других- усамљеника. Они су поносни Њима су за галопирање потребна бескрајна пространства. И једнога дана побегну, једноставно напусте чопор.
Да ли сте већ видели таквог усамљеника, газда?
Да. Сећам се једнога великог старога коња. Долазио је на острво...Пливао је у реци. Хтео је да то острво буде само његово, да буде његово краљевство...А после извесног времена опет би се вратио у свој чопор.

Фолко је мислио на пријатеља, на поносног, плашљивог, неукротивог Белу Гриву, који је бежао од људи и био способан да осталим коњима снажно наметне свој закон.

bela griva

И тонући у сан на песковитом жалу, мали рибар је уживао да дочарава слику белог витеза; он га је видео како ношен матицом плива од усамљеног острва на средини Роне, до острва по чијем би тлу газила само његова копита.







|
П Р И Ч Е | Д А Р О В И
| П О Е З И Ј А | И З Б О Р | П Р Е В О Д И | Л И Н К О В И |
| п о с а д а SF|            
п р е у з м и или ч и т а ј | е с е ј и | н е о р а |
п у т о п и с и | п о с а д а архива |

помоћ
cp                                                                                                           <== ==>