ПОЕЗИЈА

трен


ПРИЧЕ

ДАРОВИ

ИЗБОР

ПРЕВОДИ

ЛИНКОВИ

ПОСАДА ДЕЦА

ПОСАДА SF

ПРЕУЗМИ ИЛИ ЧИТАЈ

ЕСЕЈИ

НЕОРА

ПОСАДА
АРХИВА

ПУТОПИСИ

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 




po



hodocasnici                    

                                       
Бранка Кораћ


BOOGIE  WOOGIE
када не мислим, најбоље је када не мислим, најздравије је да не мислим
као да нисам жива. када не мислиш као да ниси жив јасно је
да си живљи него уобичајено
зашто се питамо шта је смрт, када мислимо да се у смрти не мисли?
не мислити је велика мистерија живљења а не умирања

*

плаво, светлост, срећа, бити петогодишњак
волети све што је невино, невино волети
као зора када се помаља, стидљива
волети потпуно задовољавајуће, да не треба размишљати
као када се плива на сунцу на мору на планети
упијање
цврчак
асоцијација

*
одједном су сви експерти за апстрактно
чак и ти, који читаш, разумећеш
неразумљиво, које је годинама лебдило

*

жута линија и црвена су исте. он се играо
играо са површинама и бојама.
изгледају различите али су исте
ко?
ко?
о чему причате?
О Мондриану, boogie –woogie
зар то није плес?

да. погледај
како плеше
свака површина
мењају места баш као boogie –woogie
шта је њој?
да ли она бунца?

*
не, ја пишем песме као да разумем смрт боље од оргазма.

*

шта је њој?
шта се дешава?
зашто напушта песму?

*

не напушта она песму
она мења места са песмом
као boogie -woogie!

*
та жена мисли да је она песма?

*

не.
она је као сва бића – као Мондриан
део поезије али зна да плеше
са песмама boogie woogie.
а најбоље, када не мисли.

*
и ово зовете поезијом?
овако и ја могу писати поезију.

*
заменили смо места док сте ово читали.
а то је Победа.



tina k

                Тина Курбалија Игрошанац


*   У крошњама снива, облацима огрнута ласта
     *   Дати руке ветру, изнад солитера, над градом пловити, кишом огрнут
          *  Одблесци сунца на уснама, мирис дуње
                 *  Додир заборављених,тврђава без очију, усана без гласа, уплаканог ветра
                     *  Уроњен у лишће, мирис, постојања, древних


///

nesha

          Ненад Руменић

Мрачне Кохорте

Кохорте мрачних коњаника
што живих што полуживих
у хиподрому мог мозга
марширају

Једни ме отпоздрављају
други гађају крвавицом

Нисам био светац али сам се
трудио многима да угодим
И кад сам био просјак
имао сам звездано чело
Нисам љубио аристократкиње
јер нисам подносио њихов презир
Живео сам по унутрашњем часовнику
и зато сам био кажњен
Пио сам доста вина
а други су се смејали мом карактеру

Сада ми ти охоли коњаници
дефилују у простору густих трепавица
Међу тим исуканим сабљама
никако да угледам поштоваоца
мојих речи
Окрећу своје холограмске главе
да ставе до знања
да нисам достојан
музеја воштаних фигура
Само сам суви пањ у ком
обитавају колоније лепљивих мрава

Бичевима у пуном трку
шибају моје успомене
Њиште на моје погрешне изборе
У својим непробојним оклопима
постају судије мојих
незнатних преступа
Избезумљено вичу – као покличем у бој-
спремни да наводе омчу
на мој истањени врат

Желео сам да будем вољено биће
и молитвама услишим све жеље
Ти стари познаници-коњаници
хтели су копитом да нагазе
моје натруле кости
Да ме збаце у блато јер круну
нисам држао довољно високо

А да ли знају,
ко је поставио трозупце у точкове
бурне рели-младости?
А да ли знају,
како сам из згужваних кола
 у амбису
допузао до прве сеоске брвнаре?
А да ли знају,
колико ожиљака носим
испод темпиране бомбе
лажног саобраћајног удеса?
И ко ће платити дуплу туру
свих лоших расположења
а ко неуспехе којима сам ткао
године из заостале ларве?

Ти мрачни оклопници
што језде у мом полусну
желе да пропаднем у земљину кору
Без милости и права на
сећање
Не дају потомке да направим
и Богу да се исповедим
Својим бахатим касом
спремају моје уништење


ДВА ПЕСНИКА У БОРБИ ЗА ТВОЈУ НАКЛОНОСТ



   Ако ти он напише лаку песмицу
                 ја ћу ти поклонити краљевски сонет
                 ако симболима намотава твоју преслицу
                 метафором ћу сјај у душу ти донет’


                 Ако почне да прави страшне компарације
                 послужићу се Шекспировским оксимороном
                 неће ме забринути његове просте нарације
                 јер акростихом овладаћу женском короном


                 Ха, он зна само на хиљаду начина
                 да опише твој чудесни склоп лепоте
                 ја се поигравам с’ милион придева-зачина
                 да прикажем све позе твоје наготе


                 О празницима стихове ти шапуће на уво
                 док ја сваки дан шаљем лирски мелем
                 хиперболу из воде постављам на суво


                  Пера су на двобоју, мастиљава крв капа
                  тело твоје је тешко освојиви бедем
                  један биће витез љубави, други ће да скапа.


                              ( полу сонет )


dvoje

        Вељко  Т. Ћирковић 
   


У ДУБИНАМА БЕЗДНА
( Кад спаваш и Ти)


Празнине одсјај
Слепе звезде рађа
Траг
Неподношљивог бола
Коми се небом

Очи говоре дубинама
Спокоја
Бди Дах сивила
Ветра и плача

Завири у дубине бездна
Где душа сања
Кад цео свет спава

Кад спаваш и ти.



АРУЕНА

Сан
Који није рођен...

Из ког се буди
Нада...

У коме плачу
Ноћи-
Зимске
Без звезда и туге

Сузе,
Остаће хладне
На образу
Жене
(којој је љубав поглед)

Време је прошло.

Долазе сенке...Аруена.



JBO

                           

Степенице


                   Градови
                       Бубуљице
                          Историје



               

Рингишпил


                                       Играм таблиће
                                       Читам Тарабиће.
                                       Поучно дува ветар.

                                       Свезали пса у ланце
                                       Док они лају
                                       Не престају.

                                       Вашар ==> свуда
                                       Нико не
                                       Иште

                                       Рингишпил.

                                       Речи селе
                                       Тишину

                                       Пањеви
                                       Долину

                                       Људи Машине
                                       Силују Планету
                                      
                                       Нема љубави
                                       Више
                                       На ОВОМЕ СВЕТу



maja
 
   Маја Недељковић
                                      


КЛЕТВА
ПУСТИЊСКИХ ТАЛАСА


Дивни

младићи гледају У вас и
Дивне девојке, сви старци
Мудри и старице и Пуно деце

смеше вам се, Али

ви слуха немате За
нежности траве горке и ораха
топло срце, слепи сте За

Вулканске рапсодије у капима Крви

зреле трешње, Немате очи више
за кише Бадемове шуме и Облаке

Ружа
Расцветалих У Костима

ви

што желите Само Да Живите, а
страшно сте мртви!  


ВАРИЈАЦИЈА 6967

ви што кашљете тескобу, будите разумни
и Снени, умножавајте прецизна упутства
за слободу, заривајте их У снове, у Воду,

лижите рупу срца ко рану, док сунце

очајава на хоризонту

12:05


Лавиринте

Хитро прецртај, За безумље времена више нема, вешај
немоћ о прво Дрво, она нема Милости за Кајсије, У Прах
долапе распи и фабрике дечјих играчака без различка,
каменице Гладне дохвати, јер ти си облак

крхки у киши и

расцветала обала

Победника

Подвуци црту, Из видокруга Птицу
ако изгубиш Одмах Ти

Полети
 
                              
                               



bg
                          usce

 

| П Р И Ч Е | Д А Р О В И | И З Б О Р | П Р Е В О Д И | Л И Н К О В И | п о с а д а  д е ц а |
| п о с а д а SF| п р е у з м и или ч и т а ј | е с е ј и | н е о р а|
| п у т о п и с и | п о с а д а  архива |

 
помоћ
cp
<====>